5 činjenica koje možda niste znali o Austriji

Skoro sam sa svojim muškarcima bila u Salcburgu i Beču i ti gradovi su mi bili izuzetno inspirativni za fotografisanje. Ovom prilikom bih sa vama podelila neke od tih fotografija, ali ne bih volela da propratni tekst bude klasični putopis. Austrija možda ne deluje previše egzotično – u komšiluku je, mnogi od vas su je sigurno posetili.

Meni je ovo drugi put da sam bila npr. u Beču. Međutim, u Salcburgu smo par dana živeli kod naših rođaka te to nije bila prava turistička poseta. Tom prilikom smo od njih saznali neke zanimljive činjenice od načinu života u Austriji i ovom prilikom želim da ih podelim sa vama.

DSC_0446_Fotor DSC_0414_FotorDSC_0343_Fotor

Kao što rekoh, Austrija je tu u komšiluku i nekada smo čak bili jedna velika zajednička država, a opet, danas su u njoj neke društvene pojave i njihova sistemska rešenja toliko dijametralno različiti od onih u našoj državi, da sam stekla utisak kao da živimo na različitim kontinentima. U nekim momentima sam bukvalno doživela kulturološki šok.

1. Prosjačenje. Prosjačenje je društvena pojava koja u izvesnoj meri mora postojati u svakoj zemlji i to je Austrijancima očigledno jasno. Austrijanci sa njim nisu imali neki veliki problem do pre par godina, kada je kod njih stiglo puno prosjaka Rumuna (barem u Salcburg). Valjda su čuli da je tu bolja “zarada”, obzirom da je Salcburg poznat po velikom broju turista. Isti ti turisti su se pobunili, jer im prosjaci smetaju u obilascima gradskih znamenitosti. Grad je taj problem sredio na sledeći način: žutom linijom je označio centar gde je smešteno najviše turističkih atrakcija i time označio dokle prosjaci smeju da se kreću. Znači, jasno im je da im u praksi ne mogu sasvim zabraniti da prose, ali su ih usmerili ge to mogu da rade. Mislite da smo videli nekog prosjaka u centralnom delu Salcburga?

DSC_0418_FotorDSC_0415_Fotor DSC_0392

DSC_0356_FotorDSC_0344_Fotor

2. Sigurnost. Kada smo stigli rođak nam je rekao da slobodno ostavimo navigaciju zakačenu za retrovizor u autu. Ja sam, inače paranoična od svakodnevnog rada sa maloletnim delinkventima, naravno bila sumnjičava i uplašena. Navigaciju naravno niko nije dirao jer “im se ne isplati da robijaju zbog jedne navigacije koja kod njih košta par desetina evra”. Pošto nisam imala mira, sklonili smo je spakovanu barem u gepek, kao neko srednje rešenje. Odlazimo potom na parking poznatog gradskog dvorca a pored nas parkiran kabriolet sa sve zakačenom navigacijom i bar nekih 10-15 eura u metalnim novčićima. Niko ga ne dira, a mi ga naravno fotografišemo.

DSC_0529

3. Vožnja bicikla. Kao i u svim drugim evropskim gradovima, i u Austriji se visoko promoviše vožnja bicklom, a što manje autom i drugim prevoznim sredstvima. Takve kampanje kod njih naravno ne idu samo unilateralno, reklamama i pričama o tome kako “treba češće voziti bickl, zbog sebe i zbog okoline”, već ih i na razne druge načine podstiču na to. Pre svega, omogućili su im adekvatnu biciklističku infrastrukturu za neometanu vožnju. Takođe, mnoge firme te materijalno podstiču da na posao dolaziš biciklom: u rođacinoj firmi npr. dobijaš 20e kupovine u lokalnom supermarketu ako 20 dana u mesecu dođeš biciklom. Deca idu biciklovima u škole, a ako su jako mala postoje različiti dodaci za mamin bicikl koji su pre svega praktični, ali i prelepo izgledaju.

DSC_0528

4. Trudnice i porodilje. Kada se porode, majke imaju 15 000 evra od države koje same biraju kako će rasporediti. Drugim rečima, mogu da se odluče za jedan od tri paketa: da li će se na posao vratiti za 12 meseci, 20 meseci ili 3 godine. Ta suma novca se onda raspoređuje na mesečne rate u okviru paketa koje su odabrale. Materinski dodatak ne dobijaju jednokratno, već im dete dobija mesečnu uplatu od države do svoje 18 godine. Da, da, dobro ste pročitali. Prvo dete dobija 100e, drugo oko 150e, a treće oko 200e svakog meseca. Do svoje 18 godine, da još jednom ponovim.

5. Deca. U Austriji roditelji naravno ne brinu o tome da li će biti dovoljno mesta da dete upišu u vrtić. Ima mesta za sve. Ukoliko je jedan od roditelja nezaposlen, naravno neće dete upisati u državni vrtić, ali i tu imaju rešenje: ne postoje klasični privatni vrtići, već žene koje u svojim kućama (koje naravno poseduju adekvatne uslove) imaju kao neki mini vrtić u kom se brinu o malom broju dece. Deca tu imaju mogućnost ishrane, spavanja, igranja na prilagođenom igralištu, baš kao i u vrtiću. Em su te žene dobile mogućnost zarade, em deca imaju gde da borave.

Sva igrališta za decu su naravno opremljena po visokim standardima, uglavnom od drveta.

Da ne bih samo hvalila Austriju i pisala u stilu “kako toga nema kod nas”, bilo je trenutaka kada smo shvatili da je nešto i u našem mentalitetu bolje. Na primer, na igralištu nije kulturno da pozajmljuješ motoriće, biciklove i slično od nepoznatih ljudi. Svako donosi svoju opremu. Osim ako nije lokalno igralište, gde se svi poznaju. Kako malom detetu objasniti da “tuđe nije slađe”, e to nam je baš bio izazov!

DSC_0586 DSC_0552_Fotor

DSC_0631_Fotor DSC_0559_Fotor DSC_0542_Fotor

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

3 thoughts on “5 činjenica koje možda niste znali o Austriji

Volela bih čuti tvoje mišljenje: