Da li su mladi uvek zakon?

Za one od vas koji me ne znaju – ja sam psiholog, koji već skoro čitavu deceniju radi sa mladima koji manifestuju problem u ponašanju. U narodu poznatiji kao maloletni delinkventi. Kako je moj blog mesto inspiracije, mesto gde možete čitati i gledati sve što se tiče kreativnosti i proaktivnosti, možda ćete se zapitati otkud ideja da pišem i o ozbiljnijim temama, kao što je upravo pojava maloletničke delinkvencije. Za one koji budu imali strpljenja da tekst isprate do kraja, veza ovog teksta sa kreaKtivnošću će se iskristalisati tokom čitanja.

Poznata je stvar da živimo u zemlji poremećenih vrednosti, egzistencijalne nesigurnosti i neizvesnosti po pitanju budućnosti. Takvo stanje je pogodilo sve slojeve društva, a naročito mlade ljude. Podaci pokazuju da je porast vršenja krivičnih dela kod maloletnika za više od 100% veći u poređenju sa 2005. i 2006. godinom. Krivična dela koja maloletnici čine su sve češća, ali i teža i kompleksnija. Takođe, maloletnici su sve otporniji na tretmane koji su im ponuđeni.

Mlade osobe su ogledalo

Često dajem izjave za televiziju ili lokalne novine, i novinari mi uvek postavljaju isto pitanje: da li su roditelji krivi za takvo ponašanje njihove dece? Disfunkcionalnosti u porodici su definitivno jedan od uzroka problematičnog ponašanja dece, ali ja ne volim za to samo roditelje da krivim. Postoje oni koji si prinuđeni da puno rade kako bi deci obezbedili osnovnu egzistenciju. Postoje i oni koji sve rade kako bi trebalo, pa im se deca opet otimaju kontroli. Tu dolazimo do još jednog važnog uzroka delinkvencije, a to su same mlade osobe i njihove karakteristike ličnosti, navike i interesovanja. Jer, ulaskom u punoletstvo od njih se očekuje da su već izgradili odgovornost za svoje postupke, uvid u posledice njihovog ponašanja, kao i umeće da razlikuju društveno poželjno od nepoželjnog ponašanja. No, nisu ni samo oni zaslužni za uticaj na sopstveno ponašanje. Pritisak vršnjaka, nedostatak vannastavnih aktivnosti, dostupnost droga i oružja, i još puno drugih sličnih faktora u njihovoj najbližoj sredini su takođe ti koji oblikuju njih same. Još jedan bitan faktor u razvoju pojave delinkvencije su svakako mediji.

Vrednosti koje mediji propagiraju, pogrešni uzori, kao i jurenje za senzacionalizmom, su svakako od velikog negativnog uticaja na mlade osobe.

I ovde ne želim samo da kritikujem medije. Naprotiv. Želim da naglasim njihovu važnost u prevenciji delinkvencije. Ali, samo kroz pravilno i potpuno izveštavanje. Svakodnevno smo svedoci crne hronike, i sve većeg broja incidenata vezanih za mlade. Međutim, i mladi su ih svesni. Na žalost, više nego što bi mi to i želeli. Pružanjem samo senzacionalističkih vesti o njihovom delinkventom ponašanju ne postiže se puno. Mnogo više bi se postiglo kada bi se uz te vesti davali i konkretni saveti kako da se takvo ponašanje prevaziđe, kome da se obrate, šta da rade u sličnim situacijama. Sličan princip se primenjuje i u svim pričama o pravima dece koje se svakodnevno prezentuju nama i mladima. Oni definitivno imaju prava koja trebaju da se poštuju, ali uz ta prava idu i odgovornosti. A one se nekako ispuste usput, i često ni ne dođu do mladih osoba. Pa onda nije ni čudo što je sve više mladih za koje ne postoje pravila, ne postoji strah niti autoritet.

Pored toga što se svaki dan priča o tome šta se desilo kada je u pitanju ponašanje mladih, zbog njih je važno pričati i o tome kako da takvo ponašanje prevaziđu, kome da se obrate, šta konkretno da urade u sličnim situacijama.

Pa se sa razlogom može postaviti pitanje iz naslova: da li su mladi uvek zakon? Ja se slažem da na mladima svet ostaje, i u tom smislu su “zakon”. Ali, da li su mladi ti koji sami trebaju da određuju zakon, i da ponekad budu iznad njega?

PRAVO I OBAVEZA

Ako im na pravi način ne pomognemo i ne budemo uporni u tim nastojanjima, među mladima će zavladati još veći haos.
A obzirom da na njima svet ostaje, ne smem ni da pomislim na šta bi taj svet ličio ukoliko im mi ne pomognemo da iz tog haosa izađu.

 

………………………………………

U skladu sa prethodno navedenim zaključcima, sa vama želim da podelim jedan kratak autorski film, u čijem snimanju sam imala čast da učestvujem. U filmu je urađeno sve što bi trebalo, kako bi se na pravi način pristupilo mladim osobama. Pričano je njihovim jezikom, naglašene su ključne problematične tačke, ali su im u velikoj meri dati i konkretni saveti kako da se ponašaju u rizičnim situacijama. Pa je onda jasno kako su autor filma Milan Nenin i Građanski fond Panonija bili kreaKtivni u svom doprinosu prevencije maloletničke delinkvencije, i kako su dobili svoj post na ovom blogu.

I kako se u ovakvim situacijama za dalje sharovanje obično mora tražiti saglasnost kreatora filma, autor Milan Nenin je tu napravio izuzetak i dao dozvolu da ovaj film podelite sa svima kojima smatrate da bi bio od koristi. Naročito mladim osobama, jer je film njima i namenjen. Ostajte mi dobro, a mi se ponovo čujemo u nekom od narednih pozitivnijih postova!

Za gledanje filma klikni OVDE ( budite strpljivi u scrollovanju na dole).

 

 

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

23 thoughts on “Da li su mladi uvek zakon?

  1. Lepo je da si nam skrenula paznju ovim tekstom na maloletnicku delikvenciju, koja nazalost u nasoj zemlji uzima sve veci danak. Slazem se sa tobom da bi mediji, pored toga sto nas obavestavaju o problemu delikvencije, trebali istraziti i sam njegov uzrok, kao i odgovoriti na pitanje njegovog prevazilazenja. Pored pozitivnih tema, dobro je ponekad pozabaviti se i realnoscu i ne tako krasnom slikom koja nas okruzuje!

    1. Definitivno. Najdraze mi je sto se u filmu podjednako bave i nacinima prevazilazenja problema, a ne samo njegovim opisom. Taj deo se nekako uvek zaboravi, i svi pricaju samo o tezini problema. Mladi su toga vec svesni, hajde da im pomognemo sa konkretnim i pitkim savetima!

  2. Draga koleginice>Pukim slučajem sam došla do vašeg bloga i drago mi je što se taj slučaj desio.Ja sam još tek diplomirani psiholog , abkako mi je diplomski rad bio Uticaj medija I modernih tehnologija na razvoj timejdzera .mislim da ste sasvim pravilno napisali da je i to jedan od bitnih Uticaja na njihovo formiranje ličnosti.Pogeldaću I film I podeliću na mojoj Facebook stranici .
    Pozdrav sa iholjskog Novog Zelanda

  3. Zaista je odlicno procitate ovakav tekst. Ovo je nesto sto nas svakodnevno okruzuje, a cini mi se da se previse malo paznje obraca, kao i na mnoge druge stvari, ali nekako je ovo od kljucne vaznosti za nas, za nas sada i za nas sutra. Ali ne, bitno da se spekulise ko ce da formira vladu… Moram jos samo da kazem da mi se recenica iz filma "pravo na odustsvo straha" (nadam se da sam ispravno zapamtila) mnogo svidela. Film je odlican i deluje mi veoma korisno i poucno… Hvala na ovome!

    1. Bas mi je drago da si se javila i odgledala film. Ovo je definitivno problem koji nas sve vise okruzuje, i svi mozemo pomoci na neki nacin. Barem pricom i osvescivanjem da problem postoji. Za pocetak…

  4. Ima dvoje dece. Starije 3 godine i mladje 6 meseci.Ponekad se zapitam kakvi će ljudi postati. Dajem sve od sebe da im ukažem na prave vrednosti od malena.
    Gledam pubertetlije koji su se oteli kontroli i njihove roditelje koji su nezainteresovani ,jer su iz neog razloga umorni da im pomognu. Nadam se da se ja neću umoriti i da će društvo početi da propagira prave vrednosti,u suprotnom biće teško objasniti zašto nešolovani ljudi i bitange zauzimaju prva mesta na televiziji u senzacijama.

    1. Ja se vec sada plasim, jos nisam ni rodila. Mozda zato sto sam svaki dan okruzena ovakvim slucajevima. Na zalost, drzava je takva u kojoj zivimo, i takve vrednosti svuda oko nas. Roditeljima jedino ostaje da ne odustaju, da se ne umore, i da nastavljaju da propagiraju prave vrednosti. Nadu daje i cinjenida da postoje ustanove i ljudi koji im mogu pomoci kada posustanu. Iam puno toga sto se moze uraditi…

  5. Videla sam tvoj post, čini mi se, pa minuta nakon što si ga objavila, ali pošto zavređuje svu moguću pažnju i vreme gledanja samog filma trebalo mi je da budem skoncentrisana i usresređena. Smatram da je tema veoma bitna i važna, jer direktno utiče na vrlo blisku budućnost našeg, sve bolesnijeg, društva.

    Kao što si i sama rekla, problem ne dolazi isključivo, jedino i samo iz porodice, pa odatle strah mladih i budućih roditelja. Ipak, uticaj porodice je izuzetno velik, bitan i značajan. Škola za roditelje ne postoji, tako da svako od nas ima svoju viziju kako treba da vaspitava svoje dete i neretko se sami roditelji ( otac i majka) ne slažu kako treba u kom trenutku da reaguju, a kamoli kada nas sve staviš na gomilu. Često, sama dolazim u sukob sa drugim roditeljima kada vidim da greše i pokušam da im skrenem pažnju da to što rade ili često dozvoljavaju svom detetu nije baš na mestu. Pobornik sam teorije da se dete vaspitava, uči i usmerava od samog rođenja. Ipak, to ne znači da mu nameće mišljenje, uskraćuje pravo na izbor i OSTAVLJA BEZ ODGOVORA. Po meni, jako je bitno da kao roditelji budemo, pre svega, iskreni sa svojom decom, jer upravo ta iskrenost dovodi do poverenja koja je neprikoslovena u svakom odnosu roditelj-dete.

    Moja deca su već ljudi ( 26 i 23) i ovo govorim iz svog iskustva. Nikad se nisam pekmezila, tepala i glumila " bući-bući" lujku, nikad ih nisam slagala ili obećala nešto što nisam ispunila, za sva ko NE postojalo je i ZAŠTO NE, slušala sam sa velikom pažnjom i interesovanjem i one totalno nebitne i dosadne "bla-bla" stvari, jer sam znala da su one predhodnica onih većih i bitnijih, ostavljala po strani i najveće, neodložne, bitne poslove kada bih čula "Da te pitam nešto?", nisam se ustručavala da kažem "ne znam", ali je posle toga sledilo " hajde da vidimo zajedno, pa ako se ne snađemo, da nađemo nekog da nam pomogne", nisam se ustručavala da im na "čistom srpskom" objasnim kako su došli na svet i čemu služi prezervativ, nikad me nije bolela glava, rekla im" je l' si baš sad naš'o" ili rekla "kasnije,….

    Posle svega mogu reći….isplatilo se, a i nije dugo trajalo 😉

    1. Draga moja, nisam ni sumnjala da si realan i posvecen roditelj. Vecina stvari koje si nabrojala je nesto sto i ja preporucujem roditeljima sa kojima radim. Slusati, procenjivati, prilagodjavati. Nema univerzalnog resenja, osim onog "budi dosledan" sto je, cini mi se, mnogim roditeljima problem. Ali, to se sve uci. Vazno je ne odustajati. Nema vaznijeg i zivotnijeg zadatka od toga da izvedes dete na pravi put!

  6. Tužno, ali istinito. Mislim da mediji imaju čak i veći utjecaj nego što mislimo. Dovoljno je uporediti oblike delinkvencije danas i prije 10 ili 20 godina.Društvene mreže odgajaju mlade (od najranije dobi to adolescencije), gdje sami oni postavljaju zakone i uvjete. Traže virtualna ohrabrenja i odobravanja za svoje postupke, i to se onda prirodnim slijedom prenosi na stvarni život. Njihova percepcija je mnogo drugačija danas nego mnogo prije ove vladavine medija. Konkretan slučaj smo moj brat i ja, razlika među nama je 10 godina, u istoj obitelji i istim uvjetima i istim odgojem smo rasli i razvijali se, ali razlika je ogromna, što dakle znači da ne dolazi sve niti od odgoja. Da budem iskrena, ti uvjeti nikad nisu bili nešto krasni i bajni, nije život sa reklame, npr. roditelji su uglavnom bili na dvije strane – otac bi prebacio odgovornost sa sebe na mamu tako što bi povlađivao djetetu, a da bi mama bila negativac, itd. Ali to je oduvijek bilo tako, razlika je valjda u tome na koji način smo nas dvoje razumijevali taj njihov nesklad, i što smo odlučili prihvatiti kao ispravno. Da li liniju manjeg otpora ili trnje do uspjeha. Još uvijek se bojim za njega, jer vidim da je i već sa 17 ipak još uvijek neizgrađen, vidim tu naivnost, potrebu biti prihvaćen od svoje okoline, a ne od svojih najbližih. Ono što je danas njima bitno je broj tzv. prijatelja na fejsbuku, broj "lajkova" od tih istih virtualnih prijatelja, koje uglavnom niti ne poznaju osobno.Bitno je biti popularan u školi zbog svojih neopravdanih izostanaka. Nemaju vremena za usmeni odgoj, tj razgovor o bitnim stvarima, jer su te bitne stvari "njihov život i što je koga briga šta oni rade", a i kada imaju vremena, slušaju jednim uhom ali i dalje ne smatraju korisnim. Kako vrijeme prolazi, stvari ne postaju bolje, za još 10 godina odgajat će jedni druge, što već pomalo i rade svojim stavovima o materijalnim vrijednostima kao jedinim priznatim. Ostaje nam nada, želja, volja i upornost da svojim trudom idemo za njima i krpamo njihove propuste i ispravljamo krive Drine.
    Ne činiti ništa gore je nego činiti sve ali bez uspjeha. Dati sve od sebe nije naš gubitak, nego hvatanje za slamku dok naš trud ne urodi plodom.

    1. Ja sam takodje osetila veliku razliku izmedju moje i generacije moje sestre, jos pre deset godina. A mladja je samo 3 godine. Mogu da zamislim koliko bi se ta razlika sada osetila da smo u tinejdz godinama, kada su vrednosti jos vise poremecene. Ovakvi tekstovi i diskusije koje ste prihvatili su takodje jedan od nacina da se nesto pokrene iz mrtve tacke. Barem delimicno osvestiti problem je bolje, od ignorisanja!

  7. Uh, teška tema i tvoj posao je veoma zahtevan.
    Drago mi je što si ovo napisala i što sam imala priliku da pročitam.
    Po nekad i ja radim sa maloletnicima, kad naprave prekršaj i postavljam se kao dobra tetka-roditelji često zvocaju.

  8. Odličan film o ozbiljnoj i zabrinjavajućoj temi, sutra ću sa decom da ga još jednom pogledam.
    Znam, reći će mi:..dobro, pobogu, znamo sve…milion puta si pričala …Ali namamiću ih ja nekim ukusnim grickalicama i slatkišima (ima ih dosta u kući sad za Uskrs ;)). Nije naodmet da utvrdimo gradivo.
    P.S. Sadašnja frizurica i boja kose su ti savršene! :*

  9. Ponekad me hvata strah i panika, kako ce se stvari razvijati u buducnosti kada mi budemo vaspitali nasu decu.
    Mislim da godine u kojima smo mi bili deca su bile bezbrizne godine, a sada to vise nije tako.Zao mi je sve te nevaspitate dece, omladine koja ne zna da se ponasa, a ni prica lepim recnikom.Svi se bahato ponasaju i neka ne mogu ni da ih gledam.A na ulici je tek sve strasno.
    A da ne govorim gostovanje neki dan onog trupca na pink televiziju kod Ognjena.Covek treba da ide u zatvor, a ovaj mu pruzi sansu da blebece glupost na tv-u.Strasno.A to sve gleda danasnja omladina i divi se 🙁

  10. Ponekad me hvata strah i panika, kako ce se stvari razvijati u buducnosti kada mi budemo vaspitali nasu decu.
    Mislim da godine u kojima smo mi bili deca su bile bezbrizne godine, a sada to vise nije tako.Zao mi je sve te nevaspitate dece, omladine koja ne zna da se ponasa, a ni prica lepim recnikom.Svi se bahato ponasaju i neka ne mogu ni da ih gledam.A na ulici je tek sve strasno.
    A da ne govorim gostovanje neki dan onog trupca na pink televiziju kod Ognjena.Covek treba da ide u zatvor, a ovaj mu pruzi sansu da blebece glupost na tv-u.Strasno.A to sve gleda danasnja omladina i divi se 🙁

  11. Sjajan tekst. Radim u školi, sa srednjoškolcima i mislim da si dobro obuhvatila ko je sve u tom lancu kriv ili ima deo odgovornosti. Ali, kao neko ko radi u školi, moram samo da primetim da se danas mnogo insistira na pravima dece, šta sve mogu, ali se jako malo priča o odgovornosti koju to pravo nosi. Deca u tom uzrastu i onako jesu u fazi bunta i preispitivanja i sebe i sveta i ako im bude predstavljen samo jedan tas vage, tj. da imaju pravo – oni će delimično hendikepirani da odu u svet odraslih – jer odgovornost se takođe mora negovati kao i pravo na slobodu u svakom pogledu.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: