Dobri i loši ljudi – da li takva podela uopšte treba da postoji?

Tekst ću započeti jednom vežbicom. Hajde malo sami sebe da analizirate. Nacrtajte jednu ljudsku figuru kao na ovoj slici (ili kliknite na sliku pa je odštampajte). Gledajte da to bude što veći papir, jer ćete sada nešto upisivati u tu figuru. U ruke upišite sve što biste mogli da okarakterišete kao vaša dobra dela koja ste do sada učinili. Bilo šta. U noge upišite neka svoja dela kojih se sramite, koja biste mogli da nazovete vašim lošim delima (npr. slagala sam, izneverila sam, prevarila, nisam ispunila obećanje, itd).

Idemo sada na telo. Oko srca upisujte vaše dobre osobine, a u donji deo trupa (oko stomaka) unesite vaše loše osobine.

Pitanje koje sada imam za vas je sledeće: kada izanalizirate sve što ste uneli u ovu figuru, kako biste sebe definisali – kao dobru ili lošu osobu?

body

Teško je odlučiti, jel tako? Razlog je taj što smo svi mi Dobrila Lošić, tj. osobe koje imaju i pozitivne i negativne strane. I “dobri” smo, a ponekad smo i “loši”. Zato se zapitajte kada nekog opisujete kao dobrog ili lošeg – šta vi u stvari tada govorite o njemu? Uglavnom ništa puno i ništa konkretno.

“Ljudi se rode kao dobri ili loši.”

Ovo je često uvreženo mišljenje, koje je naravno pogrešno. Nije ispravno pre svega zbog toga što ne dozvoljava ljudima da se promene. Drugim rečima, to je ono “on je takav i njemu nema pomoći”. A problem nastaje upravo tu – kada neko misli da više nema šta da nauči i šta da promeni.

Sećam se da mi je još za vreme studija psihologije bila bliska teorija ličnosti Abrahama Maslova koji je baš dosta govorio o ljudskoj prirodi. Po njemu smo svi ili indiferentni ili dobri. Niko se ne rađa zao. Da li će osoba postati destruktivna zavisi od toga kakve uslove će imati da realizuje svoje potencijale. Ukoliko je u tome ometena, ona će postati agresivna, bezosećajna, zla. Naravno, za ta svoja loša dela je odgovorna sama osoba a ne te okolnosti, ali to je već neka druga priča.

Ljudi nisu dobri ili loši. Ljudi samo čine dobra ili loša dela.

Moderne teorije to objašnjavaju pravljenjem razlike između naših postupaka i naših ličnosti. Drugim rečima, mi nismo naši postupci. Setite se Dobrile Lošić iz vežbe sa početka teksta. Da li možemo o sebi da sudimo samo na osnovu jednog dobrog ili jednog lošeg dela koje smo upisali u ruke nacrtane figure? Ne. Mi smo skup svih tih dela, koja su i dobra i loša.

“Ljudi su dobri ako većinu vremena čine dobre stvari, a loši ako uglavnom čine loše stvari.”

Naravno da je i ovakvo razmišljanje pogrešno. Uvek volim da uzmem primer jednog tipičnog mafijaša kako bih porekla tvrdnju iz ovog naslova – npr. Toni Soprano iz serije Sopranovi. On čini puno loših stvari: ubija, iznuđuje novac, krade, prodaje drogu. Međutim, kući je on najbolji otac i muž. Za njegovu porodicu on je sigurno najbolji čovek na svetu. Kako onda odlučiti da li je on generalno dobar ili loš? Teško je dati takvu definiciju, jel tako?

Isto tako, do kada se meri to da li smo u životu učinili više dobrih ili loših stvari? Postoje ljudi koji su živeli pošteno, pa odjednom počeli da kradu. Osobe koje su bile vrhunski sportisti i poželjni članovi društva, pa su postali narkomani koji lažu i varaju čak i sopstvene roditelje. A čitav život je pred njima. Možda će se rehabilitovati (odležati kaznu, izlečiti se) pa opet postati neko za koga bi mogli da kažemo da je “dobar”.

Šta sve ovo u stvari znači?

Dobre ljude uglavnom definišemo kao one koji su sposobni da saosećaju sa drugima, koji znaju da ponekad stave potrebe drugih ispred svojih, da pomognu. Loši ljudi su sebični i ne vode računa o osećanjima i potrebama drugih. A kada bih vas sad pitala da mi navedete bar po jedan primer iz svog života kada ste pokazali po jednu od svih ovih navedenih osobina, sigurno biste se setili situacije za svaku od njih. Razlog je jednostavan:

Svi smo mi negde između ova dva ekstrema “dobar” i “loš”.

Prema nekim ljudima smo više dobri, prema nekima smo više loši.

U nekim životnim situacijama pokazujemo više empatije, u nekim smo sebičniji.

Zato gledajte da izbegavate ova dva prideva jer oni ne govore puno. Praktično ne govore ništa. Ako želite da pohvalite neku osobu, slobodno opišite čitavu njenu ličnost, jer pohvale nikome ne smetaju. Ali, vodite računa da to bude konkretan pridev, neki koji će zaista nešto i reći o njoj: srdačna je, darežljiva, optimistična, saosećajna, itd.

Kada želite da nekome stavite do znanja da vam nešto kod njega smeta, usmerite se pre na neki konkretan postupak te osobe, nego na nju u celosti. Drugim rečima, vi želite da joj stavite do znanja da vama smetaju njena određena ponašanja, a ne ona u celosti. Npr. “Ne volim kada kasniš.” umesto “Neodgovoran si!” Jer, na osnovu čega zaključujemo da je ta osoba generalno neodgovorna? Samo zato što ponekad kasni na sastanke sa nama? Ukoliko joj kažemo da je neodgovorna ona ne samo da će verovatno opet kasniti, nego će se i uvrediti i imaće potrebu da se brani, pa su velike šanse i da ćemo se posvađati.

Dakle:

  1. Zaboravite na prideve “dobar” i “loš”, a zapamtite priču o Dobrili Lošić. Iskoristite bogatstvo našeg jezika i pronađite neki drugi, konkretniji opis za ono što želite da kažete.
  2. Zapamtite da mi nismo isto što i naše ponašanje. Mi smo skup različitih ponašanja.
  3. Dozvolite sebi i drugima da se menjate i iznova upoznajete. Učimo o sebi i drugima svaki dan.

Da li vi koristite ove prideve u opisu drugih ljudi? Šta pod tim u stvari podrazumevate?

Podelite sa mnom i drugim čitaocima.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

7 thoughts on “Dobri i loši ljudi – da li takva podela uopšte treba da postoji?

    1. Mi humanistički orijentisani se odmah prepoznamo 🙂 Da, i meni posebno para uši kada to čujem. Mada, iako sve to znam, uvatih sebe kako mi je pre neki dan iskliznulo iz usta “Jel si bio dobar?”. Odmah sam skrenula temu, jer znam koliko to pitanje u stvari ništa ne znači. Valjda je to urezano u nas kroz kolektivno nesvesno, pa treba puno rada i svesnosti da bismo ga se oslobodili.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: