Emocionalna inteligencija: kako da odgajam dete koje će “znati kako da oseća”?

Deo rečenice u naslovu koji je pod znacima navoda je moja kovanica, i ovo je priča o tome kako je ona nastala.

devojcica i balon

Već 13 godina radim sa mladima. Radeći sa njima došla sam do puno zaključaka o mladima koji odrastaju danas u Srbiji, ali jedan me je posebno dojmio. Stalno sam ga delila sa ljudima u formalnoj i neformalnoj komunikaciji, a posebno često je to bilo kada sam zatrudnela. Dakle, zaklela sam se da će mi pored zdravlja kod mog deteta biti najvažnija jedna stvar:

Samo da zna da oseća!”

Jako puno mladih sa kojima sam radila su bili prazne ljušture. Nisu ni do punoletstva još stigli, a sve ih već smara, ništa ih ne intrigira niti ih pokreće. Kada smo pričali o njihovom emocionalnom životu jedva da su imali šta da podele sa mnom. Eventualno povremene situacije besa ili mlake radosti.

Čitav dijapazon različitih prijatnih i neprijatnih osećanja kod mnogih od njih je izostao. Kod nekih se nikad nije ni razvio, dok je kod drugih postao blokiran iz mnogobrojnih razloga.

A kada izostaje izražavanje i prepoznavanje svojih i tuđih osećanja, neizostavno se uz to gube empatija i veština rešavanja problema.

I tako dete odraste ili u osobu koja ne poštuje druge/zakon ili ne poštuje sebe. A često pomalo od oba.

Kako ja pomažem svom detetu da razvije emocionalnu inteligenciju?

Da bih bila sigurna da znate o čemu vam pričam, hajde prvo da definišemo emocionalnu inteligenciju i to na najjednostavniji mogući način, kao:

Sposobnost prepoznavanja, shvatanja i upravljanja vlastitim i tuđim emocijama.

Tako jednostavno, a često tako nedostižno, jel da?

Sebe sam oduvek smatrala osobom sa veoma razvijenim emotivnim životom i mislim da je takav i moj zvrk. Iako tu ima i delimičnog uticaja nasleđenog temperamenta, emocionalna inteligencija je svakako nešto što se uči tokom života.

#onokad shvatiš pravo značenje rečenice “jedan osmeh koji leči sve”.

A post shared by Lični razvoj | Roditeljstvo (@aleksandrabirta) on

Kada su deca u pitanju, roditelji tu naravno imaju veliku ulogu. Ovo su 5 osnovnih principa koje sam sebi postavila kada je u pitanju razvoj emocionalnog života mog sina:

Od malih nogu ga učim da imenuje i razlikuje osećanja.

Čak i kad nije znao da priča, ja sam polako već krenula da ga učim da prepoznaje osnovne emocije. U tome su nam puno pomogle knjige sa nalepnicama koje je tada voleo, a koje su pokrivale i emocionalnu inteligenciju.

Tu su nam poslužile i razne priče koje smo čitali, pa ako je reč o nekom konkretnom događaju vezanom za emociju, posle mi samo odglumimo tu emociju junaka. Na kraju je spontano sve prešlo u svojevrsnu igru gde mu prvo ja pokažem kako mi izgleda faca kad sam tužna, srećna ili besna. Pa onda on ponovi.

Kod nas je pored radosti dominantna emocija bila bes i o tome sam već puno pisala ovde i ovde.

Mislim da tada nisam spomenula i male knjižice Kreativnog Centra: Miško Ljutko, Miško i pundravci, a ima i Miško Stidljivko i Miško Plašljivko. Kroz predivne stihove i slike psihološki je odlično odrađena normalizacija svih ovih neprijatnih emocija i prikazano je na glavnom junaku kako je on te probleme prevazišao.

Pa tako po prolasku najintenzivnijeg besa mi sad teramo pundravce vrištavce sa mantrom: “Aća, paća, beži pundro iz gaća“. I kada rezimiramo šta se desilo posle nekog ispada, on već sam kaže: “Miško ljutko udara. Ja neću više udarati. Lupim nogom u pod i kažem Beži besu!

Učim ga da su sva osećanja dozvoljena.

Obzirom da imam sina već sam nailazila na situacije u kojima su mu govorili: “Ajde šta plačeš?! Pa ti si dečak!” I mužu se par puta omakla takva rečenica 🙂

Ja to naravno ne podržavam. Trudim se da mu šaljem poruke da je u redu plakati i da svi ponekad to radimo. Posle toga nam bude bolje.

Kada je u pitanju bes, u našem slučaju mi razlikujemo vrištanje (pridruženo udaranju) i plakanje koje posle usledi, u trenutku kada ga prođe bes i kada se istroši. U redu je da posle toga plače dok se mazi sa nama, ali nije u redu da vrišti i da udara.

A kad smo već kod toga, trudim se da mu stavim do znanja da je bes dozvoljena emocija, ali mu konkretno objašnjavam šta tada sme a šta ne sme da radi.

Tu je važno i roditelj da prvo sam sa sobom raščisti:

Bes ćemo neminovno u životu osećati. Važno je samo kako ga kanališemo.

I u Mišku Ljutku je to odlično objašnjeno: ne valja kad se čuva u sebi, jer onda možeš da eksplodiraš. Ne valja ni kada udaramo druge jer se onda naljute i njih to boli. Ali, pomaže npr. kad lupiš nogom o pod ili kada o tome pričaš sa mamom (to je za malo veću decu).

devojcica se stidi

Ovde sam više pričala o prijatnim i neprijatnim emocijama, ukoliko vas detaljnije interesuje ta tema.

Svaki dan učim da budem uporna u svojoj doslednosti.

Namerno sam u ovaj podnaslov stavila da učim da budem uporna u doslednosti, a ne da SAM DOSLEDNA, jer bih vas u tom slučaju lagala.

Svi govore o toj roditeljskoj doslednosti, kao o nečem finalnom što moramo dostići, a zaboravljaju da je to u stvari proces koji će trajati tokom čitavog našeg roditeljskog staža.

Trudim se da radim ono što kažem zvrku, da budem uporna u uspostavljanju pravila, da svaki puti ispunim to što kažem ili čime ponekad “pripretim” (da i to mi se omakne!). No, lagaću ako kažem da u tome uvek uspevam.

Na primer, počeo je u jednom trenutku na You Tube da gleda one snimke na kojima se u krupnom planu ruke čoveka igraju sa dečijim omiljenim igračkama. Primetila sam da je posle par tih gledanja pojačano počeo da traži da mu se kupuju igračke koje nema. I da se ne lažemo, čemu ga takvi snimci uče? Da bude potrošač i da se zaglupljuje.

Nazvala sam ih “glupostima” i bila uporna u objašnjavanju zašto ne može da ih gleda. Bilo je tu puno vrištanja, kmečanja, ali smo uspeli da dođemo do toga da odgleda samo jedne “gluposti” u toku dana.

No, desilo se par puta da je on tražio još i još, a ja sam nešto drugo hitno radila ili sam bila umorna, pa sam mu pustila “samo još jedne”. Pa je par puta došao muž sa stresnog dana na poslu i bio u fazonu “Pusti mu bilo šta, samo da prestane da kmeči!”

Ja sam mu svakako i dalje ponavljala priču o tome da su to gluposti i da ne želim da mu ih puštam, tako da on mene sad već prvo pita “Mama, samo jedne gluposti, jel može?“.

Ali, zna i da uvati momenat kada vidi da ćemo popustiti, pa na kraju dobije ono što želi.

Hej, pa to je realnost roditeljstva.

Ne krijem svoje greške pred detetom i dozvoljavam i njemu da iskusi neuspeh.

Ima dana kada sam nervozna, tužna ili ljuta. Kada pređem granicu a on to primeti, iskoristim tu situaciju da mu se izvinim (ako se ticalo njega) ili da na svom primeru objasnim neka ponašanja i emocije.

Na primer, pre neki dan sam bila nervozna i u jednom momentu mi je uz moju vrisku ispala šerpica sa vodom na pod. On je odmah došao da me zagrli i da vidi da li je sve u redu, a ja sam iskoristila priliku da mu objasnim šta se dešava kada smo nervozni i besni, i kada brzamo.

Pogrešila sam, zaključila šta da sledeći put popravim i idemo dalje. Isto važi i kad on pogreši.

Učim ga da je poželjno biti saosećajan.

Saosećajnost se uči od malih nogu. Sa zvrkom sam to radila učenjem da deli igračke sa drugom decom. To je proces koji na tom uzrastu traje baš dugo zbog njihovoh prirodno egocentrizma, ali mislim da polako uspešno završavamo tu fazu.

Učim ga i da “uđe u tuđe cipele”. Na primer, kada njega neko udari pričamo o tome kako se tada on oseća. Tako se isto osećaju i druga deca kad ih on udari. I tako dalje.

Kako deca rastu, empatija se može učiti i kroz priče o filmovima i knjigama. A takođe i kroz sitna dela pažnje i humanosti.

emocionalna inteligencija kod dece

Da zaključimo…

Ono što jeste očigledno je da je emocionalna inteligencija veština koja se uči od malih nogu. Tu važnu ulogu od samog starta imaju roditelji, a kako deca odrastaju bitnu ulogu imaju i škola i blisko okruženje.

Činjenica je i ta da u našoj državi puno mladih ne poznaje prave načine prevazilaženja stresnih situacija, niti imaju bogat emocionalni život. Posledica ovakvog stanja stvari je da dobijamo sve više odraslih osoba koje su nezadovoljne, nesrećne i društveno neadaptirane.

Pored lične roditeljske odgovornosti ovde bitnu ulogu svakako ima i država.

Novak Đoković fondacija je prepoznala ovaj problem, i u saradnji sa Hawn fondacijom i Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja već nekoliko godina sprovodi Mind up program u vrtićima i u školama u Srbiji.

U osnovi „MindUp” programa je moderan pristup radu sa decom od njihovog najranijeg uzrasta koji ih uči strategijama za prevazilaženje stresnih situacija, i bolju fokusiranost na izvršavanje zadataka u školi kada se nalaze pod pritiskom. Kroz primenu jednostavnih i zanimljivih vežbi programa, deca otkrivaju kako da ostanu staložena, raspoložena, podstiče se njihova unutrašnja motivacija, što je u direktnoj vezi sa boljim postignućima u školi.

Dokazano je i da deca koja su prolazila kroz „MindUp” program ostaju mnogo mirnija, tolerantnija i prijateljski nastrojena prema osobama iz njihovog neposrednog okruženja.

A to je upravo ono što želimo od svog deteta. Slažete li se?

Više o celom projektu možete pročitati na ovom linku.

Tekst je nastao u saradnji sa Fondacijom “Novak Đoković”.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

4 thoughts on “Emocionalna inteligencija: kako da odgajam dete koje će “znati kako da oseća”?

  1. Odličan, odličan tekst! Sjajno napisan, argumentovan, potkrepljen primerima… Baš sam uživala. Sve navedeno radim i sama, samo što bih dodala da baš često govorim o svojim osećanjima. Sa ovim sam oprezna, jer, iako me neko njegovo ponašanje ponekad rastužuje, o tome ne govorim uvek jer ne želim da osećanjima manipulišem da bih regulisala ponašanje. Ali u ostalim slučajevima se trudim da što više govorim o svojim osećanjima, naročito jer u mojoj porodici to nije bila praksa i sada vidim baš veliku razliku u svesti i odrastanju mog sina u odnosu na mene nekad.
    Nisam razmišljala mnogo o toj emotivnoj otupljenosti o kojoj pišeš, ti svakako imaš više iskustva. Ja sam nekako uvek imala utisak da je to ravnodušnost uslovljena prezasićenošću i manjkom želja i ambicija jer smo ih prezaštitili i na sebe preuzeli sve što smo mogli. Ali sada si mi pružila potpuno novu temu za razmišljanje – koliko to zapravo decu emotivno otuđuje od sebe samih i otupljuje.

    1. Ima i toga sa prezaštićivanjem svakako, ali i drugih faktora.

      Ti si svakako osoba za koju bih mogla da garantujem da primenjuješ sve ovo, i više od toga <3
      Ja sam isto razmišljala o tom emocionalnom uslovljavanju i svakako ne treba preterivati. Međutim, iznenadila sam se kad mi je rečeno da su Ja poruke praktičnp jedini način uspotavljanja granica kod izazovne i hipersenzitivne dece. Baš zato što su njima jako važne tuđe i svoje emocije. I zaista, u praksi mi jedino to ponekad pomaže za sad. Naravno, uz puno upornosti, pravog definisanja rečenica i održavanja istog tona, obzirom da se mora ponoviti ista rečenice više puta 🙂

      Mislim da ću i o tome pisati jedan poseban post.

  2. Kao neko ko tek pokušava da postane mama, ovi saveti su mi dragoceni jer ovako ja zamišljam roditeljstvo. A sada imam i konkretne alate kako da neke svoje zamisli sprovedem u delo. Hvala puno, Aleksandra, na ovom tekstu i što pišeš ovaj blog!

Volela bih čuti tvoje mišljenje: