Kako nas vide naša deca?

Pre neki dan sam gledala jedan zanimljiv video na Facebooku. Prvo su doveli majke i pitali ih šta misle o sebi kao roditelju, a potom su pitali njihovu decu kako oni vide svoje majke.

Video je izuzetno efektan. Verujem da bi rasplakao i one koji nisu roditelji. Moj opšti utisak je bio da žene kao da su odgovarale na pitanje “šta ne valja kod tebe kao majke?”, a deca kao da su im postavili pitanje “zašto voliš svoju majku?”.

biti mama

Naterao me je da se zapitam i puno razmislim o sebi kao roditelju, i kao osobi. I shvatila sam da bih sigurno i ja reagovala kao žene u videu.

U nameri da budem što bolja majka i da maksimalno izađem u susret zvrkovim potrebama, često lako skrenem u ta silna ometajuća pitanja i dvoumljenja.

Da li sam dovoljno dobar roditelj?

Šta još mogu promeniti?

Da li ću znati to i to da rešim?

I ona najgora, a tako česta pitanja: da li je ovaj njegov ispad bio zbog nekog mog propusta? I: da li je moja odgovornost što se on ovako ponaša?

(Ovakva pitanja su još dobra varijanta. Još više su zglajznuli oni roditelji koji već uveliko tvrde da je svaka greška deteta dokaz da su oni loši roditelji, i koji čak ni ne postavljaju pitanje da li je to zaista tako.)

Mi roditelji smo tako često strogi prema sebi i prema drugim roditeljima, da se mnogo češće okrećemo kao onom negativnom, a dobro kao da se podrazumeva. Sa druge strane se bunimo što su na ovom brdovitom Balkanu nas naši roditelji tako vaspitavali.

tata i deca

A kada bi moj sin bio malo stariji, verujem da bi i on govorio o svojoj mami slično deci iz videa.

Deca ne razmišljaju u terminima “šta bi moglo bolje” ili “to ne valja”. To jest, razmišljaju kad ih za njihovo dobro nateramo na to, ali oni ne troše svojevoljno svoje vreme na to.

Deca obično obraćaju pažnju na ono što je dobro. U njima i u ljudima oko njih.

Oni pamte sve ono lepo što rade njihovi roditelji. Primećuju divne stvari koje vide i čuju. Naročito sitnice.

Detetu je njegova majka najlepša.

Njegov najlepši dan je onaj koji provede sa mamom i tatom. Može to biti i obična šetnja. Njemu je to kao da je u Diznilend otišao.

Pa još ako mu u toj šetnji kupe neki slatkiš, to mu dođe kao da je išao na put oko sveta.

A kad mu pročitaš omiljenu priču sa sve glumom i onomatopejama, tih 10ak minuta on bi prepričavao danima.

I to što vas natera da oboje legnete pored njega kako bi slatko zaspao – baš to možda učini da taj dan za njega bude najsavršeniji od svih.

Kako ova razmišljanja primeniti u praksi?

1. Redovno pohvaljujte svoje roditeljstvo. Sebi i drugima.

Hajde da od sutra pred spavanje sebe svakodnevno pohvalite za neki roditeljski uspeh od tog dana.

Nekad će to biti činjenica da ste ceo dan proveli sa detetom.

Drugi put da ste tih 1h što ste imali sa njim maksimalno iskoristili.

A zar nije i to što se smireno izdržali 10 minuta njegovog vrištanja jedan veliki uspeh? Strpljenje i optimizam mnogim roditeljima fale.

deca kuvaju sa mamom

Kad malo bolje razmislite, lako ćete svaki dan naći neku sitnicu za koju možete da se pohvalite i sebi kažete “ej, pa ja sam baš super roditelj”.

2. Iznova unapređujte svoje roditeljske veštine, ali ne zaboravite da usput  i uživate.

Ja ne poštujem ono geslo “svako je najbolji roditelj svom detetu”. Možda zato što radim sa decom koja su zanemarena i zlostavljana. Verujte mi, njihovi roditelji nikako nisu bili najbolji izbor za njih.

Međutim, verujem da svako može da se potrudi da bude najbolji za svoje dete i tako na kraju to zaista i postane.

Smatram da o roditeljstvu treba iznova učiti i unapređivati te svoje veštine. Dete se menja iz dana u dan, te svoje metode trebamo prilagođavati njegovom razvoju i potrebama.

Ali, ne postaviti to kao apsolutni zahtev pred sebe, jer nećemo moći uvek da ga ispunimo. Svaki roditelj puno greši na putu ka savršenom roditeljstvu. Zato je poželjno da usput malo i uživa.

silhouettes-of-trees-and-people-on-a-wood_1232-294

Ne treba našoj deci da mi non-stop dumamo šta možemo bolje, drugačije. Da strahujemo da li smo dovoljno dobri roditelji. I da razmišljamo da li smo učinili sve što smo mogli. Ne.

Njima trebaju sitnice. Osmeh. Pažnja i uključenost.

A greške ćemo već zajedno usput rešavati.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Jedan sam od oficijelnih Coca Cola Bloggers Network Adria blogera za 2016. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

7 thoughts on “Kako nas vide naša deca?

  1. Trebalo j da protekne mnogo vode Savom i Dunavom da prestanem da okrivljujem sebe uvek, kad primetim kod svoje dece nešto što mi se ne sviđa u ponašanju, a opet, trebalo je da prođe mnoooogo vremena da shvatim i gde i šta sam grešila zbog čega nisam volela sebe i bila strašno tužna što datom momentu nsam znala da se snađem. Vrlo iskreno umem da kažem, a to i mislim , da su moja deca moj najveći uspeh i moj veliki poraz(ovo drugo na svu sreću manje), a opet, mnogo bih volela da znam kako oni razmišljaju na tu temu. Ne pitam ih. Strah me od odgovora 😉 Odličan tekst, kao i uvek :)

  2. Imam odavno malu naviku da volim da pohvalim roditelje i decu u parkiću kada primetim momenat pažnje, truda, ljubavi. Zapravo, ne pohvaljujem, nego naglas primetim. Od srca, jer mislim da je toga premalo, a da kritika ima na sve strane.
    Sebe grizem svakodnevno, ali sam isto tako naučila da posmatram “krupnu sliku” i sveukupni utisak koji moje dete ostavlja – a on je jedno presrećno dete. Meni više od toga ne treba, sitnice popravljamo usput.
    Najveća pohvala za mene je njegovo samopouzdanje.

    1. Meni su isto najveca pohvala njegovo samopouzdanje, samostalnost i kada kazu da se bas vidi da je srecno dete. Dobro, i kad me je vaspitacica pohvalila da “se bas vidi da se sa njim radi”. Uf, lepsi kompliment roditelj ne moze da cuje.

      Bas je lep taj ritual koji imas u parkicu. Nadam se da cemo se nekad sresti u nekom :)

  3. Prije nekog vremena sam pitala svoju djecu (10 i 7 god.)da li misle da su uskraceni za nesto sto druga djeca imaju.Ili pak da li zele da rade nesto sto druga djeca rade,a ja im to uskracujem.Odgovor je bio odrijecan.Rekli su mi da imaju sve sto im je potrebno i da sam ja kao mama bas onakva kakva treba biti.
    Sebe sam uvijek smatrala strogim roditeljom,mozda zato jer sam se trudila da djecu naucim lijepim manirima,sto se znaju neka pravila,red,sto i od njih ocekujem da su odgovorni shodno njihovom uzrastu.U nekim momentima sam mislila da ih mozda pritoskam svojom strogocom i da im ne dajem dovoljno prostora.Medjutim iznenadili su me svojim odgovorom i tim kada su rekli da vole sto sam ih naucila kako se ponasa i da se uzasavaju djece koja psuju i koja ne postuju starije i svoju bracu i sestre,koji lazu,zlostavljaju zivotinje i mladje od sebe…
    Kada setamo,drzimo se za ruke i upijamo zrake sunca cio svijet je nas!

    1. Kada deca na tom uzrastu znaju i sama da Vam to tako sve obrazloze, onda ste stvarno odradili odlican posao. Bravo!

Volela bih čuti tvoje mišljenje: