Ne volim…

..kada se ljudi po svaku cenu uklapaju u kalupe. Ne pitaju, ne razmišljaju već slepo prate standarde i ono što je prihvaćeno. Kao da ne veruju da i oni mogu imati nešto unikatno, nešto u čemu zdušno uživaju, pa čak i ako to nije prihvaćeno od strane većine. Ti ljudi često ni ne izražavaju baš svaki svoj stav, iz straha da mogu upasti u konflikt sa drugima. Pa odluče da ćute! A ja opet mislim da je “prazan zid, bez natpisa i grafita, najtužniji zid.”

Ne volim kada ljudi stalno kukaju. Volim da kažem: kada “bez pokrića” kukaju. Teško je stalno biti nasmejan, znam. I ponekad prija govoriti kako ti je teško i kako bi voleo da je nešto drugačije. Ali, to stalno raditi, za sve i svja, e to već ničemu ne vodi. Zakopava u mestu, ne dozvoljava promene. Kukaju radi kukanja samo emocionalni vampiri i takvih je najbolje kloniti se!

A tako je u stvari lako promeniti perspektivu. Iste stvari pogledati iz drugog ugla. Toliko toga novog se može otkriti, da je to iznenađujuće.

Ne volim kada su ljudi ubeđeni da sve što rade rade ispravno i da je to jedini način da se dođe do cilja. Prvo, timski rad nikome nije naudio. Kao ni malo mašte. Nisu samo deca ta koja treba da maštaju. Oslušnite svoje srce, svoje emocije. Često vam baš one mogu ukazati na pravi put do rešenja. Nije razum zvezda vodilja u svim situacijama. Treba naravno biti dovoljno odrastao da razaznaš u kojim situacijama bi ga valjalo koristiti, a u kojima ne. A najbolji su oni trenuci u kojima mašta i razum sarađuju, koliko god to delovalo nestvarno. Jer to su momenti toliko bogati različitim rešenjima. Bogati emocijama, pozitivnim mislima i uspesima.

E takvim trenucima želim da težim! E njih baš volEm!

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

12 thoughts on “Ne volim…

  1. Uklopiti se u kalupe, zarad cega.To mi nikada nece biti jasno.
    Slazem, se svet je tako velik, maste i mogucnosti postoje za sve.Zasto slepo traziti indenticno, kada je i ovako covek razlicit i treba da bude u svemu tako drugaciji.

    Volim tvoje divne tematske postove, koje teraju na razmisljanje. 🙂

    Kisses <3

    1. Ti si odlican primer spontane unikatnosti, maste i isprobavanja mogucnosti <3 Hvala ti za lepe reci. I ja sam razmisljala kako dugo nisam pisala, a to bas volim. Kao i diskusiju koju posle imamo u komentarima.

  2. Primijetila sam da par osoba oko mene konstantno kuka, a mnogo su mi drage i pokušavam da im na fin način kažem da je za njih, a i za mene :D, bolje da prestanu kukati. Jel baš moraš pet puta da kažeš kako ti je vruće? Ili da ti se spava? Obuci džemper i popij kafu :D.

  3. Točno tako! Kaže se – zimi zima, po ljeti ti vruće. Uvijek se sjetim jedne moje gošće u Pansionu, kad smo je pitali kako joj se svidja- jedan dan je bilo prohladno, pa je puhalo, pa je vjetar stao u bilo je sparno, pa je i vruće bilo! Ma, još se nije taj rodio, što je svima ugodio. Čim prije se to shvati, sve je lakše. I ideš svijetom smijući se jer uočavaš takve ljude koji te odsad silno zabavljaju.

    1. Ako su to ljudi koje ne mozes izbegavati, definitivno je dobro resenje da pocnes sa tim kukanjem da se zabavljas, umesto da empatises. U suprotnom bi te pojelo 🙂

  4. Moram priznati da sam pod pritiskom svakodnevice postala "onaj koji kuka".
    A onda sam shvatila da samu sebe gušim tom negativnošću, pa sad to polako menjam.
    Lako je zapasti u kolotečinu, lako je prepustiti se negativnosti, naročito kada si njom mahom okružen.
    Malo se razmrdaš i odmah je mnogo lakše.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: