O ljudima i konfliktima

Drugim rečima: o ljudima i izbegavanju konflikata.

Nešto što mislim da  najmanje volim kod ljudi je kada kažu rečenice tipa: “Bolje da ćutim (da ne govorim šta mislim), da ne bih upala u konflikt. Ne volim da se prepirem!”. Ne znam odakle da krenem sa objašnjavanjem koliko je ovakav stav pogrešan. Prvo, zar nije razmena mišljenja/dijalog ono što čini osnovu neke zdrave komunikacije?! Mislim, ja volim puno da pričam, ali najviše mrzim kada postavljam pitanja i podstičem razgovor, pa ipak odem kući sa utiskom da sam udavila i samu sebe, a kamoli ćutljivog i mutavog sagovornika. Monolozi nikome ne prijaju!

Pa ti neodređeno odgovaraju, ili ćute i čak ni ne gestikulišu, a ti si npr. u očiglednom problemu i treba ti reakcija, bilo kakva.

Pored ovih, postoje i ljudi koji ni nemaju svoje mišljenje, i koji podilaze sagovorniku i njegovom stavu, samo da se ne bi sukobili. Zaista ne znam šta je od ta dva gore?! Pa ti u početku možda i prija takvo ponašanje sagovornika jer misliš kako si u pravu za sve što si pričao, ali kad shvatiš da je svo vreme u stvari tebi podilazio i nije iznosio svoje mišljenje, onda se zapitaš: da li vredi bilo šta od onoga što sam rekao?!Zašto bi razmena čak i suprotnih mišljenja uvek morala da se završi konfliktom? Vrlo često ti samo možeš bolje upoznati tu drugu osobu, ili barem produbiti neka svoja funkcionalna uverenja!

Da li su konflikti uvek nepoželjni?

Ja mislim da konflikti nekad mogu biti i konstruktivni, ako mi odlučimo da ih kao takve vidimo. I ako znamo da izvučemo neke zaključke iz njih.

Međutim, treba voditi računa i ne forsirati dijalog po svaku cenu, jer je ponekad u samom startu jasno da ga neće ni biti. Na primer, u situacijama u kojima je sagovornik u stanju jakih emocija, pa se čvrsto drži određenog stava i jasno je da u tom trenutku ne želi ni da te sasluša. Takođe, postoje osobe koje su generalno rigidne, i kojima je glavni životni moto “takav sam i ja se ne menjam”, pa shodno tome vrlo često ni ne slušaju ako izraziš stav koji je suprotan njihovom. Postoje opet i osobe kojima je aktivno slušanje slaba strana. Pa ili te stalno prekidaju jer smatraju da su oni ti koji treba da pričaju, ili te “kao slušaju”, a u svojoj glavi obrću ko zna šta. I često se ni ne izjasne nakon tvog izlaganja. E takvi meni najmanje prijaju. Ja njih svrstavam u grupu ljudi popularno znanih kao “nit` smrdi nit` miriše”, a tih se najviše treba kloniti.

Još jedna vrsta dijaloga koje sam naučila da izbegavam je u situacijama kada se u socijalnim mrežama diskutuje o nekim osetljivim temama, npr. o geyevima, vakcinaciji, AD mleku i sl. Čak i kada pažljivo biraš reči, i dalje je to pisani medij, te puno toga osobe mogu pročitati i između redova, čak i onda kada ti namera ni nije bila da nešto ostaviš za između redova. Pa se onda samo iznerviraš jer si imao najbolju nameru, a neko se uvredio jer je mislio da insinuiraš nešto što u stvari ni nisi. To je opasnost ovakve vrste komunikacije. Jer da je ta razmena mišljenja bila uživo, sagovornik bi mogao da prati i tvoju gestikulaciju i ton glasa, pa bi postojala veća šansa da te ne shvati pogrešno. A i imao bi više prilika za repliku i dodatno pojašnjavanje, što bi takođe moglo pomoći boljem razumevanju. Jer, ne zaboravite: nije eventualan sukob mišljenja ono što treba da izbegavate. U pitanju je nešto drugo.

Kažu da je samo 20% konflikata zbog razlike u mišljenju, a da je čak 80% zbog pogrešne neverbalne komunikacije (gestikulacije, stava tela, jačine glasa, itd.).

I zato, bolje radite na svojoj neverbalnoj i asertivnoj komunikaciji, nego što izbegavate razmenu mišljenja! A kada su osetljive teme u pitanju, najbolje je o njima pričati uživo.



Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

8 thoughts on “O ljudima i konfliktima

  1. jao saška, slažem se s tobom. ali ne znam kakvo je tvoje iskustvo. ja znam dvoje, troje ljudi sa kojima mogu bez problema da diskutujem iako svo troje imamo različite poglede na neke stvari, događaje, situacije, ali u većini slučajeva, evo posmatram i na poslu, ali i u svom okruženju, ljudi odmah padaju u neku vatru kao da bi trebali sad ovog časa na dvoboj zbog nekog stava. dva druga sam upoznala jer sam mislila da ce se super skontati shodno interesovanjima, kad su krenuli da pricaju o zenskim pravima, nasla sam se izmedju dve vatre. od tada ne zele uopste da se vide u zajednickom drustvu, ne podnose se, a samo su se mimoisli oko nekih stavova!! podilaženje mi je gore, jer to slihtanje smo ili nismo prevazisli u osnovnoj skoli, a na Fejsu komentarisem vala samo muziku, film, neka kultura desavanja, putopise, sve sto je goruca tema (homo, aids, politika) i sl, zaobilazim.

  2. Divno je biti iskren i komunikativan. Nažalost to često nije lako… Vrlo oprezno biram s kime diskutujem. Nekako, iz ove perspektive to mi je najbezbolnije po živce. Znam koga volim da čujem (čitam) i gde mogu da kažem (napišem).. i to je to 😉

    1. Sigurica posle raznih iskustava, ha? I to je dobro. Dok god izrazavas svoje stavove. Boli kada cuvamo u sebi i cutimo! A opet, ne valja ni ono "ja sve kazem, pa sta bude". Ni to bas nije asertivna komunikacija!

  3. Odavno nisam (na Fejsu) ovako nešto pametno a gramatički, jezički ispravno pročitala. Hvala i za tekst i temu.
    Ja izuzetno biram kada, gdje, kome i šta (ne) reći. Možda sam zato i omiljena. ?
    Da tako postupate važno je poznavati ljude a i moći ih procijeniti.
    Tako ja, polako, “proguram” svoje mišljenje i stavove.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: