O ljudima, part 2

Izgleda da će na mom blogu nešto često biti razmišljanja o ljudima. Da li zato što sam psiholog, što sam analitična, ili zato što smo mi ljudi stvarno neka čudna sorta? Nešto malo o tome sam pisala, i fotografijama zabeležila ovde.

Već danima razmišljam o ljudima u nekom drugom pravcu. Od kad sam čitala o plemenu Dinka iz Afrike, i gledala njihove slike, nisam mogla a da se ne zapitam: da li je u odnosu na njih civilizacija u 21. veku zaista napredovala? Ili su ova plemena još uvek u nekim stvarima za korak ispred nas? Koliko god to suludo zvučalo. Danas još uvek postoje narodi koji su vezani za prirodu. Prirodu oko sebe, i prirodu u sebi. Žive u saživotu sa njom. Neguju je, prate je, ne uništavaju. Uzimaju ono što im sama nudi. Pa i kada ih neprijatno iznenadi, ne ljute se na nju. Nastavljaju da je poštuju. Jer su zahvalni za sve ono što im pruža. Jer je sa njom lepše. Jer je takav poredak stvari, i u borbi protiv njega, oni će izgubiti.

A mi? Ekspolatišemo je do krajnjih granica. Uništavamo, tlačimo. Pa se ljutimo kada krene protiv nas. Žalimo sebe, okrećemo se Bogu sa pitanjem: zašto? Čovek tako često ne voli da pogleda istini u lice. Da prihvati odgovornost. Da malo pretrpi, da bi posle uživao.

A ona priroda u nama? Gde je nestala? Zašto smo se od nje toliko udaljili? Lepa je žena sa babunskim ustima ili zadnjicom, a ne ona koja možda nema takve kvalitete, ali ima one koje joj je priroda podarila. Bolja je veštačka hrana kojoj aditivi daju onaj final touch ili savršen izgled, a ne ona koju smo iz bašte ubrali. Optužujemo ženu koja doji u javnosti jer je pokazala svoju dojku, a ne devojku koja je polugola krenula u izlazak. Za njom se čak i okreću muškarci i navijaju da se još više otkrije. Kljukamo se lekovima i kad treba i kad ne treba, pa se pitamo zašto nam je imunitet sve slabiji. Pa onda izgubimo kontakt sa sopstvenim telom i njegovim snagama, i toliko se udaljimo od njega, da postanemo u potpunosti zavisni od pomoći sa strane. Pre svega u vidu nekih veštačkih pripravaka. Pa onda postanemo zavisni. Ili razvijemo strah: “Ja to neću moći. Šta ako? Šta ako?” A šta ako ti, tvoje telo i tvoj um u stvari to možete? O tome se retko misli. To sve više prestaje da bude mogućnost. Pa ako odlučiš da se u nekim stvarima ipak okreneš prirodi, u sebi i oko sebe, lako budeš svrstan u kategoriju “babaVanga-alternative”.

Toga sam naročito postala svesna sad u trudnoći, i nakon porođaja. Porođaj je uvek boleo. Fizički. A sada gotovo svaku trudnicu porođaj boli i psihički. E to je tužno! Ranije se žene njega nisu pribojavale. On je rezultat prirodnog toka stvari. Kad dođe, dobrodošao, i idemo dalje. Sada kod svake trudnice vrlo brzo čujem “šta ako?”. Kažu da se svaki treći porođaj u Srbiji završi carskim rezom. Taj medicinski poduhvat je osmišljen zbog određenih visokorizičnih trudnoća. Ne može mi niko reći da je svaka treća trudnoća sad visokorizična. Ako jeste, zašto se ne zapitamo što je to tako?Pa kako se samo frljaju lekovima kod trudnih žena, i onih koje doje. Prijateljici je doktorka prepisala antibiotike za grlo u poznoj trudnoći. Za svaki slučaj, da se ne spusti na pluća. Ne znam kad sam poslednji put čula da bilo ko tek tako dobija antiobiotike za bol u grlu, a kamoli trudnica. Drugoj poznanici je utvrđena rizična trudnoća zbog više stvari, pa je dnevno tokom svih 9 meseci pila barem 8 vrsta lekova. Ok, ja priznajem da su lekovi bili možda neophodni za neki od tih problema, ali njih 9 vrsta! Hej, to je već preterivanje. Iste probleme je imala i moja majka pre 30 godina, pa je samo ležala u bolnici i pratili su je, bez i jednog antibiotika. I rodila zdravu bebu. Lekovi jesu važno dostignuće medicine, ali istovremeno i njen gubitak, sredstvo manipulacije i čest uzrok pada imuniteta. I uzrok otuđenja čoveka od onoga što nam priroda može dati. Ona oko nas. I ona u nama. O frljanju sa antibioticima “za svaki slučaj” ili “šta ako?” kod male bebe od svega nekoliko meseci neću ni da govorim.

Sistemi vrednosti su toliko poljuljani. I kolektivni i individualni. Strahovi su sve veći. Od života, od prirode, od samog sebe. Nesigurnost takođe.
A toliko lepote svako ima u sebi. Na sebi. Pored sebe. Toliko mogućnosti, koje ostanu neiskorišćene. Jer sve više pribegavamo instant rešenjima, koja nam pruže trenutnu utehu, a od problema nas suštinski ne udalje. Već ih samo zamaskiraju. Do sledećeg instant rešenja. Dok se ne nagomilaju. Do neizdrža.
Da li ćemo onda da se okrenemo prirodi? Onom iskonskom što je u svima nama? A što smo tako lako zapostavili. I zaboravili.

 

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

20 thoughts on “O ljudima, part 2

  1. Odličan post, super slike..ima dio s kojim se ne slažem.
    Zaboravljaš (barem u ovom postu) da smo svi mi nasljednici onih koji su preživjeli, bilo porod, bilo rađanje, bilo valove teških bolesti. Postoje stotine (tisuća) ljudi koji nisu bili te sreće, i nisu "samo tako" rodile ili bili rođeni, već su putem zapeli na nekim stvarima, koje danas medicina i znanost olakšavaju do te mjere, da ni ne razmišljamo o tim stvarima kao o problemu.
    Naravno da neki ljudi pretjeruju, ali ljudi vole ići u krajnosti, zar ne? 🙂

    Ono što sam ja shvatila, kad si priznaš da imaš neke drugačije planove..privćeš još ljudi koji tako misle, pa se prvo ne osjećaš ko da si Pale sam na svijetu 🙂 a onda shvatiš da zaista nije cijeli svijet otišao u krasan *, samo su glasniji oni koji se zalažu sa drugačije vrijednosti.
    To ne znači da su svima vrijednosti iskrivljene, to samo znači da ljudi, više posvećeni životu i sebi, manje pričaju a više rade (ne znam kako bih drugačije to objasnila).
    Previše odličnih ljudi poznam da bih se uopće bojim da je svijet krenuo krivim putem. Ljudi koji rade na problemima, ljudi koji su svjesni sebe i života oko sebe…nisi sama i nema nas malo 😉

    čitamo se!

    1. Sto se tice tvog prvog dela – naravno. Negde u tekstu sam rekla da lekovi i medicina generalno u mnogim slucajevima predstavljaju vazno covekovo dostignuce. Cak i taj carski rez koji spomenuh je smisljen da bi nekima olaksao (omogucio!) porodjaj. Ja sam vise govorila o zloupotrebi i o intenzitetu koriscenja tih dostignuca, tamo gde im nije mesto. I tamo gde nema potrebe toliko ih koristiti.

      A sto se tice tvog drugog dela komentara, drago mi je da nas ima 🙂 Pa i neka nas nazivaju baba Vangama. Okruzimo se istomisljenicima, i odmah je lakse!

  2. Odlicna tema! Nema dana da na nesto od navedenog kod mene ne izazove ljutnju, otpor, zalost. Vecina mojih drugarica se porodila zakazanim carskim rezom iz straha iskljucivo. Gospoda dr. to rade zbog novca ne razmisljajuci o posledicama. Vecina zena ne doji decu, za svaku stvar se daju antibiotici, jedemo preprskanu hranu, zivimo stresnim zivotom otudjeni od sebe, drugih i prirode. Zbog usamljenosti sam pocela da pisem blog! Jadno je sto to priznajem, sad ovde, ali je tacno. Eto sta uradi ovaj tvoj post 🙂

    1. Kakav si lik, hehehe Samo se otvori. Zato i sluze ovakvi postovi. I ja sam ga napisala, da bih isto ostvarila 🙂 Vidim da smo istomisljenice po pitanju mnogih stvari. To je dodatni razlog zasto jos vise uzivam u tvojim postovima.

  3. Kod mene to sve evo ide s godinama, pogotovo od kada sam rodila decu. Kada se setim kako sam razmišljala pre samo 10 godina tukla bih samu sebe. Ali evo sada zastanem pa uživam u malenom žutom cvetu u travi, posmatram ptičicu na drvetu i uživam u njenom cvrkutu, pijem čaj od koprive… I decu. tj. za sada starijeg sina uključujem u sve to. Juče smo posmatrali kako se jelenko penje uz zid jedne kuće pa smo ga odatle skinuli i stavili u travu, jer sam pomislila da mu na zidu verovatno neće biti baš najbolje.
    Žao mi je što većina ljudi nema obzira prema prirodi, okruženju, životinjama, biljkama, vazduhu, vodi… ljudima… Ali nisu svi takvi! Hvala ti na ovom tekstu, 🙂

    1. Daleko od toga da su svi takvi. Tek posle ovakvog posta vidim koliko nas istomisljenika ima, i srce mi je jos punije. Ja sam isto o svemu tome posebno pocela da vodim racuna od kad sam postala majka. Ima nesto u toj deci sto te zaista natera da uzivas u sitnicama. Onako od srca!

  4. "Ili su ova plemena još uvek u nekim stvarima za korak ispred nas?" Daleko, daleko. Oni cijene prave istinske stvari.
    Odličan tekst. Mene tako mnogo stvari rastuži, i kad vidim koliko smo pohlepni, i bezobrazni i ništa više ne poštujemo 🙁

Volela bih čuti tvoje mišljenje: