Odluke, dobra dela i život u Srbiji

Odluke

Često su prekretnica u životu, a još češće svojevrsan teret koji bi najradije prosledili nekom drugom. Podrazumevaju puno odgovornosti, jer sa sobom nose rizik da možda nećemo biti u pravu, i da ćemo zbog eventualnog pogrešnog izbora trpeti negativne posledice. Međutim, u životu su one vrlo često neizbežne, te je zato najbolje prihvatiti njihovu neminovnost. A kako se to radi? Ne baš lako. Nikad definitivno. Jer, život ih je pun. I taman kad mislimo da smo završili sa svim bitnim odlukama u životu, i u olakšanju skinuli znoj sa čela, on nas iznenadi sa nekom novom. Kako sad? Gde sad? Zašto opet ja?

Moj moto po pitanju odluka je “bolje da se kajem zbog nečega što sam uradila, nego zbog nečega što nisam”. Tako ću barem znati da sam pokušala i da sam dala sve od sebe, dok u drugom slučaju ono “Eee, da sam…” (mene, barem) u pojam ubija. Mislim da žaljenje za onim što sam mogla, a ni sama ne znam zašto nisam, koči dalji razvoj, ostavlja me zarobljenim u prošlosti i utiče na moje samopouzdanje. Krivica i bes na sebe često su naši najveći neprijatelji! A da sam grešila time što sam uporno pokušavala da dam sve od sebe, jesam. Na primer, uporno davala šanse muškarcima koji to nisu zaslužili, davala puno energije prijateljima koji to takođe nisu zaslužili, prelazila preko velikih povređivanja od strane osoba koje toga nisu bile vredne, i sl. Ali, i dalje mislim da mi je tako bilo lakše, jer znanje da sam ja uradila sve što sam mogla a da druga osoba nije ispala fer je mnogo lakše od onoga “A da sam mu dala drugu šansu, možda bi se sve promenilo. Ah, što nisam!”. Drugim rečima: “Jbg. Sad je kasno!” Uf, to bih baš teško podnela.

Smatram da u životu puno toga zavisi od nas samih. Od odluka koje donosimo, osećanja koja sebi dozvolimo, ili onih koja potiskujemo. No, iako se psiholog u meni tome nekad protivi, u moru situacija bila sam svedok da, iako sam dala sve od sebe, to ipak nije bilo dovoljno. Jer su važnu ulogu u datoj situaciji imali i neki drugi ljudi, ili pak “nešto u vazduhu”. Da li je to sudbina, ili koznaštalije, ali uticalo je.

Definitivno najbolja odluka koju sam donela u životu je izbor čoveka za koga sam se udala, kao i odluka da rodim u trenutku u kom smo to uradili. Oboje se iživeli, društvo polako počelo da se razilazi, provod da jenjava. Sada jako retko imam osećaj da nešto propuštam, i mogu u potpunosti da se posvetim svom zvrku.

Dobra dela

Jedna od čestih odluka koje nam svaki dan nosi je kako da se ophodimo prema drugim ljudima. Bliskim, poznatim, ali i nepoznatima, ljudima u potrebi. Kod mnogih se te odluke završe sa “Baš me briga. Ni meni on ne pruža to i to… Ne meni niko nije pomogao kada sam…”. Nemojmo se praviti fini. Sigurno se svakome barem jednom u životu omakla neka rečenica tog tipa. Jer svi ponekad osećamo da smo povređeni, uskraćeni, razočarani. Ali, isto tako sam sigurna da vrlo često i činimo razna dobra dela prema ljudima, svaki dan, a da toga nismo ni svesni. To ne mora biti ništa transparentno, ili veliko, ali nekom može puno značiti.

Ja jesam vrlo često slala poruke u humanitarne svrhe, uplaćivala na račune koliko sam mogla (jednom čak i više nego što sam mogla, ali mi je to u tom trenutku to veoma značilo), ali ne volim o tome detaljnije da pričam. No, ne mislim da su samo to moja dobra dela. Osmeh koji uputim nekom, neki kompliment, takođe su po meni dobro delo, jer toj osobi mogu ulepšati dan. Baš sam pre neki dan jednoj poznanici rekla kako mi je predivna osoba jer mi se tih dana činilo da je baš na razne strane pomagala ljudima. Jedna – dve rečenice nju su toliko razgalile, da mi se ceo dan zahvaljivala, govorivši kako joj skoro niko nije toliko ulepšao dan.

A tek kako je ona svojom tom srećom meni ulepšala dan?!

Život u Srbiji

Jedna od najčešćih odluka koju mladi ovde već godinama donose je, nažalost, da li ostati u Srbiji? Tužno je što time uopšte moramo da se bavimo, ali tako je. Moram priznati da sam jedna od retkih (sad već ne tako) mladih osoba koja se time nikad nije bavila. Možda zato što sam odrastala u funkcionalnoj porodici, nisam nikad gladovala, našla posao u struci odmah nakon završetka fakulteta (koji je doduše samo simbolično plaćen, ali ajd’), uspela da dobijem svoj stan bez kredita (dosta mali, ali ajd’), srećno se udala, zatrudnela bez puno pokušaja. Što bih ja rekla “nisam imala onaj krajnji očaj i beznađe” koji te nateraju da se negde seliš. Puno mojih poznanika je po “belom svetu”, ali i ja bih verovatno tako postupila da sam bila na njihovom mestu. Oni mahom nisu mogli da nađu posao ovde, iznajmljivali su stanove, nisu imali emotivne veze. Niti dobrih prilika za ostanak na vidiku. Praktično, nije bilo puno toga što bi ih vezivalo za ovu zemlju.

A priznajem i da se divim njihovoj hrabrosti da odu. Nikada nisam volela da o “gastošima” govorim u fazonu “Baš ga briga. Živi u Engleskoj. Zgrće lovu. A ja?“. A šta “A ja?”. Te iste osobe rintaju po ceo dan u tom istom inostranstvu, bez kučeta i mačeta, daleko od svih svojih. Žive za godišnji odmor koji će verovatno provesti u Srbiji. Ali, znaju barem da se taj trud isplati. Imaju perspektivu tamo, pa samim tim i strpljenje i volju da giljaju. Što je u  majci Srbiji  nažalost retko.

Kakav je vaš stav o odlukama? O životu u Srbiji? Volela bih čuti.

*Ovaj tekst je inspirisan blogoigricom koju je započela Negoslava na svom blogu. Na sva pitanja koja su tamo postavljena pokušala sam da odgovotim u vidu teksta i zajedničkih imenitelja, jer mi je taj način bliskiji.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

25 thoughts on “Odluke, dobra dela i život u Srbiji

  1. Uh ja mrzim donositi odluke, baš-baš! Analiziram i važem sve do detalja pa što imam veći izbor, to mi je teže! 😉 Na sreću, nisam tip osobe koji će žaliti za lošim odlukama ili razmišljati previše o prošlosti i to me spašava. Jednom kad nešto odlučim (konačno), više ni ne pomislim na to što bi bilo da sam drugačije odabrala. Što se tiče dobrih djela smatram da ih u konačnici, kao i sve ostalo, radimo zbog sebe, da bi se sami dobro osjećali, ali to je ok! Često osjećam grižnju savjesti što nisam mogla učiniti više, ali shvatila sam da ne možeš pomoći svima…Ipak, sama činjenica da smo u mogućnosti pomoći bar malo znači da smo jako, jako sretni i svima bi nam to trebala biti dužnost. Po pitanju života u Srbiji, odnosno u mom slučaju u Hrvatskoj, imam slično iskustvo kao i ti. Kao što si napisala, ni ja nisam doživjela krajnji očaj i beznađe i smatram da stvarno lijepo živim, pogotovo u odnosu na većinu. Osim toga, živjela sam u inozemstvu trećinu svog života i tamo gdje sam živjela nisam se nikada osjećala 'kao kod kuće'. Znala sam govoriti da nikada ne bih otišla van, ali to je bilo prije nego sam imala dijete. Sada znam da bi bez razmišljanja otišla da svom djetetu osiguram bolji život.

    1. To je i meni prolazilo kroz glavu dok sam pisala tekst – moj stav o evemtualnoj selidbi se poceo menjati od kad sam dobila dete. Jos sam daleko od iskonske, prave zelje da se selim, ali sada bih mogla nas troje da zamislim u nekoj drugoj drzavi. A i to za dobra dela sam bas u vise navarat diskutovala sa nekim prijateljima. Ja isto zauzimam stav da i najplemenitije delo moze da se gleda kao sebicno – sayanje da smo nekog usrecili na kraju nas cini srecnima. Tako da se opet vracamo na SEBE. No, to je sad cec duboka filozofija 🙂

  2. Imam istu mantru – bolje da se kajem, nego da se pitam šta bi bilo kad bi bilo. Neki dan sam razmišljala da li bih, kad bih imala tu moć da se vratim u prošlost, neke stvari napravila drugačije, da li bih manje pažnje posvetila nekim ljudima, na vrijeme odustala od njih i krenula dalje. A onda skontam, možda bih u tom slučaju postala neka sasvim drugačija osoba i shvatim da ne bih ništa mijenjala i da sam dobra sama sebi ovdje gdje sam sada i kakva sam sada 🙂

    Ja uživam kad mi se dese u toku dana tako neke sitnice, osmijeh, ljubaznost. Nažalost, kod nas je to rijetko, ljudi su nervozni, prenesu nervozu i na mene… Ali trudim se 🙂

    Život u Bosni, pisah o tome haha. Ja sam također imala sreće s poslom, odrasla u funkcionalnoj obitelji, imam ogromnu podršku roditelja i dan danas, ali ja želim da idem, ovdje nema ništa za mene, bar ne u ovom trenutku. Moji prijatelji su se razišli po svijetu, a i ovi što su trenutno ovdje, planiraju da idu…

  3. Mene je upravo fakultet, a kasnije i posao zadržao u Bosni,a cjelokupna moja porodica (otac, majka, brat) otišli su sa ovih prostora. Ponekad pomislim da je upravo taj posao, kakav takav, mene i mog supruga zadržava na ovim prostorima. Pitanje da li otići ili ostati mislim da kod mladih nikad nije bilo prisutnije i svi pričaju o tome. Ima života i van ove bijede, stalnih ratova…, a opet nemam dovoljno hrabrosti za otići, možda zato što znam kako je teško i tamo negdje daleko….

  4. Prepoznala sam se u tvom tekstu, to mi je prvo palo u oči. Ranije sam se često pitala da li sam napravila pogrešan izbor oko ovoga,onoga. No, kako sam osoba koja živi isključivo u sadašnjosti, više se ne bavim nepotrebnim analizama. Ako sam činila dobre stvari, to mi je drago, ako sam nekoga povredila, žalim i gledaću da popavim. Suština je, po mom mišljenju, činiti najbolje što se može u tom trenutku. Tako ne ostaje mesta za sumlju, preispitivanje i brigu. Ako to nekome nije dovoljno, ne mogu za to sebe da krivim. I još jednu stvar sam naučila.., nije dovoljno činiti dobro drugima i uvek ih stavljati na prvo mesto. Treba činiti i sebi. Jer samo tako čovek može biti zadovoljan i sa radošću pružati drugima, bez osećaja da je izneveren i da mu se dobro nije vratilo istom merom.

    1. E bas tako, draga Vesna. Ako su ti stalno drugi na prvom mestu, vrlo brzo ces izgoreti, te ni neces vise imati snage da im toliko cinis. I velika sansa da ces upasti u depresiju, jer ces kad tad doci u onu fazu "koliko sam samo ja cinila, a gle kako mi se vraca". A stalna ili konacna reciprocnost u odnosima je cesto utopija i cista iracionalna zelja.

  5. koliko istine u malo reci 🙂 ja uvek tesko donosim odluke, ali one koje se racunaju bile su dobre. a sto se belog sveta tice, on zove, a mi patimo sto nas od nasih ljudi deli svega 80km, kako bi tek tamo bilo. s druge strane, treba nam malo tog belog sveta, jer smo se ovde vrlo cesto saplitali i razbijali nos 🙂

    1. E, i ta ti je dobra. Tih 80km tamo je superiska, standard. Pa dogovaranja za kafu nedelju dana pre itd. To su takodje stvari koje uglavnom u belom svetu nemaju. Ali, nema ni to cestog saplitanja i razbijanja nosa o kome pricas 🙁

  6. potpuno se slazem sa tobom- ja sam uvek zagovornik teorije da je bolje da das sve od sebe pa kud puklo da puklo. Ako ista drugo bar se nikad neces pitati "eee, da sam…", sve u cilju da ono cuveno sbbkbb (sta bi bilo kad bi bilo) svedes na minimum. A sto se tice ostanka ovde, i tu se slazem. Zato nikad u potpunosti nisam razumela svog bivseg, al opet svi smo razliciti… U svakom slucaju, bar sto se mene tice- meni Beograd pruza dovoljno lep i kvalitetan zivot za koji nisam sigurna da bih mogla da ostvarim u inostranstvu. Svakako bih bila jace materijalno obezbedjena- ali valjda smo svi shvatili da ipak nije sve u parama? 🙂

  7. Ti i ja imamo zajedničku najbolju odluku. Imam sreće, pa sam izabrala nekog sličnog ljudima kakvi su u mojoj porodici, nesebičnog i onog koji uvek sebi i drugima oko sebe voli da stvori bolje uslove za život, pa se ne moramo ni pitati kako je tamo negde preko. Mada kad god dođem u tvoj grad pitam se kako bi bilo preseliti se tu, iako je stalno kišno vreme kad god dođem, a kišu baš i ne volem.
    Mala dobra dela je nešto što me drži u toku dana. Čak i prema ljudima koji to ne zaslužuju. Negde sam, ne sećam se gde, čitala da njima posebno trebamo biti naklonjeni i prema njima dobri, jer možda to još nisu doživeli, pa se zato tako ponašaju.

    1. To mu dodje kao ono "okreni mu drugi obraz". Hm, to ne propagiram bas skroz. Do neke granice oprastam i volim da idem dalje, ali, ako se bezobrazluk nastavi i nakon oprostaja sve po starom, znam da zavrsim sa tom osobom na duze staze.

  8. Kako sam jako temeljna i odgovorna u svemu u zivotu, tako i sa odlukama – pazljivo vagam, merim, analiziram i onda prelomim najbolje sto mogu u tom trenutku. Nervira me sto jos uvek nisam naucila da manje brinem, i pre i posle donosenja odluke. Retko se kajem zbog neke lose odluke, gledam da sto vise naucim iz tog iskustva, mada moze da boli.

    Sto se tice zivota van Srbije, meni je to bilo normalno da probam posle zavrsenog fakulteta, da ugrabim poslovnu priliku koja mi se ukazala u trenutku kad su 90. tek krenule da divljaju. Nije bila u pitanju ni disfunkcionalna porodica, niti finansijski razlozi, vec samo zelja da se prozivi nesto novo i drugacije. I bilo je sjajno iskustvo. Sada je dete napolju i opet razlozi nisu u finansijama ili (ne)sreći, već u prilikama – obrazovni program je neuporedivo bolji nego ovde i steta je to propustiti kad volis, mozes, hoces…

  9. Svaka odluka definitivno donosi i brigu: da li cu doneti pravu odluku? da li je to bila prava odluka? itd. Ti si u pravo vreme otisla. Da sam fakultet zavrsavala 90ih, verujem da bih razmisljala drugacije nego sto sam kasnije, kada je (kao) krenulo nesto da se menja.

  10. Slazem se i prepoznajem u vecini napisanog.
    Dodajem na to da moj glavni kamen spoticanja je bio (i jeste) – bojim se promena. Onih krucijalnih. Bilo na bolje, bilo na gore.
    I to nekako je doslo sa godinama. Ja pre 10 ili 15 godina nisam bila takva. I zao mi je sto sam sebe takvu negde zagubila.

    http://www.mamaizmagareceklupe.com/

    1. Hihihi Pa, mislim da niko nije ravnodusan prema promenama. Narocito u ovim godinama. Sada se one ipak odnose na neke velike stvari, koje nose puno odgovornosti. Kad samo bili mladji, promene i odluke su se ipak ticale nekih bezbriynijih stvari.

  11. Evo da se oglasim i ja. Redovno te pratim i mislim da ti je odabir tema odlican. Volim tvoj stil pisanja!
    Kao neko ko je vec neko vreme u inostranstvu, htela bi da dodam par reci.
    Mislim da preseljenje ne treba covek da dozivljava tako dramaticno. Ako osetis potrebu da odes, treba da odes. Zivot je avantura. Ako si i pogresio, nesto si naucio. Kao neko ko je vec probio led, mogu da kazem da bi sada opet mogla dalje ukoliko se za tako nesto javi nuzda. To nije tragedija ni za nas, a ni za decu. Oni ce mnogo toga nauciti iz toga, a i mi. Iako sam ocekivala da ce za decu sve to biti stres, ipak se nije ispostavilo tako. Deca uce i gledaju od nas. Mi, kao roditelji smo sve to predstavili kao avanturu i uzivanje u novitetima, pa su i oni to tako prihvatili. Sve im je zanimljivo. Ne pate, ne vezuju se previse za stvari, vole babe i dede i sve nase prijatelje od tamo, ali otvoreni su i prema novim sto ih cini bogatijim.
    Sto se tice organizacije zivota, na temu kako u inostranstvu izadjes “iz radnog odela u pidzamu”, radis i drndas samo da bi docekao god odmor – mislim da je to zabluda. Sve zavisi od organizacije zivota i prioroteta. Iskreno ja pristajem i na skromniji zivot samo da bi kvalitetno ucestvovala u odgoju i odrastanju svoje dece.
    I jos nesto, kao neko ko je bio jaaako vezan za roditelje, misleci da ce mi nostalgija biti najveci problem, ipak sam i tu nesto naucila. Moja kuca je tamo gde su mi suprug i deca. Oni su sada prioritet u mom zivotu. Ako sam sa sobom rascis, shvatis kako nemas problem tamo gde si mislio da ce biti.
    I ne treba puno vagati. Ako osecas da trebas napraviti promenu, treba je napravitu iako za to nema nekih konkretnih razloga. Treba vise da slusamo svoju intuiciju.
    Ako stalno vazes i merkas, neces biti ni tu ni tamo. Misleci da si ovde nesto dobio, “tamo negde” nesto propustio. Zivot je tu gde si ti i tvoji najmiliji.
    Nastavi da pises, ja te pratim redovno i da znas – hvalim te svima!

    1. Draga Jele, prvo zelim da ti se zahvalim na predivnim recima. Uvek mi je drago kada cujem da ima ljudi kojima prijaju teme i stil kojim pisem, i koje to motivise na razmenu misljenja. To mi je i cilj. Zaista je lep osecaj kada se iznova upoznas sa nekim ko prati ono sto radis, a da toga nisi ni bio svestan. Sto se tice tvog stava o preseljenju, mogu da kazem da po tom pitanju postupas izuzetno racionalno i hrabro. Svaka cast! Takvo ponasanje je i pozeljno, narocito kod nekoga ko je roditelj. Mislim da kad dobijes decu i tu svoju primarnu porodicu stavis kao prioritet, puno toga sto si ranije govorio “nikad necu” dobije drugi oblik, pa lako postane “sada zelim i mislim da je to dobro za nas”. Narocito kada su velike stvari u pitanju, kao sto je preseljenje. Ja i dalje nemam neku potrebu za napustanjem mesta zivljenja, niti moja porodica, ali mogu ti reci da mi je ta ideja sada mnogo bliskija nego sto je bila dok sam bila sama. Valjda zato sto sada na to ne gledam samo iz svojih “cipela”. Hvala ti jos jedno na javljanju i citamo se!

  12. Uf, odličan tekst. Mnogo je ovdje pitanja. Odluke, da razne sam donosila, dosta sam se pronašla u tvom tekstu, po mnogo tačaka osim ove u kojoj kažeš da se nisi nikad zapitala oko toga da li treba otići. Ja sam se bila odlučila (ili sam mislila da jesam) da odem iz Bosne, ali sam se zaljubila, jako mlada, i ostala, ali ne žalim ni sekunde jedne, kad vidim šta sam sebi stvorila 🙂 i da, i dalje se pitamo ( i muž i ja) do kad ćemo biti optimistični po pitanju promjena na bolje u našoj državi, iako te promijene kreću od pojedinca, ali nekako gledamo na to kao “najlakše je otići” pa zato još tu odluku nismo donijeli. Odlučili smo dati sve od sebe da napravimo sebi život ugodnim ovdje, a da nam to otići pređe u putešestvije. 🙂

    1. Ti si kao moj muz – da nije mene upoznao, sada bi vec bio negde u belom svetu 🙂 Od kada sam postala roditelj, ideja o inostranstvu mi je bliskija, ali ne toliko da bismo se sa njom blize bavili. Isto kao i vi, dajemo sve od sebe da ovde uspemo, pa cemo videti za kasnije.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: