Pismo dvogodišnje bebe svojoj majci

Draga mami,

prošlo je godinu dana od kada smo se poslednji put čuli. Puno toga smo u međuvremenu naučili. Video sam da si opet u nekim prilikama bila nesigurna i da si čak i plakala, pa sam opet želeo ovako da ti se obratim.

Uff, ova godina je bila baš burna. Ne samo za tebe, veruj mi. I za mene je bilo toliko novih stvari koje sam morao naučiti i toliko novih poriva za savladati, da me je sve to ponekad baš preplavljivalo i ja nisam znao šta sa svim tim da radim. Sećam se tih prvih meseci posle mog prvog rođendana kada sam umeo besomučno da vrištim, da bacam stvari i da te ujedam. Pokušavala si ti da mi objasniš da to ne treba da radim i da te boli, ali ja to ništa nisam razumeo. Ja sam osećao neku težinu i višak negativne energije u svom stomaku i tu oko srca, da su mi ruke i noge prosto instinktivno reagovale. I žao mi je što mi ni tvoj zagrljaj tada nije pomagao. Prosto mi je bilo previše svega u tom trenutku i samo mi je bilo potrebno da me pustiš da se sam smirim, ali da vidim da si tu pored mene. A onda kada si posle toga uzela u svoj zagrljaj i nežno mi pričala, ja nisam mogao biti srećniji. Hvala ti što nisi na mene vikala i dodatno me tad kažnjavala.

I vidiš da je to sad sve iza nas. I jel vidiš da bolje i spavam. Obećao sam ti to još prošli put. Samo mi je trebalo malo više vremena da to naučim.

A znao sam baš da budem preplavljen i srećom, jel da? Jel se sećaš kako sam ljubio i tvoju nogu, tvoju ruku, zid, pod. Prosto me tako nešto predivno u trenutku obuzme i ja ni tada nisam znao šta sa svim tim, pa sam imao potrebu da sve oko sebe ljubim. Nešto sam imao utisak kao da je to u redu, jer sam video veliki osmeh na tvom licu. Uh, što bih voleo da je tako stalno.

DSC_0483_Fotor

A kad sam počeo sigurno da hodam sam, bez vaše pomoći? Joj, koliko stvari sam tada otkrio. Čuo sam kako si jednom rekla da sam sada drugo dete. Ne znam šta to tačno znači, ali znam da mi je od tada samo nebo granica. Gore, dole, levo, desno. Flašica na stolu, ja mogu da je dohvatim. Tamo nešto svetli u uglu sobe, sad ću da sam vidim šta je to. Gurnuo sam autić, idem odmah za njim. Vidi mamu na slici na zidu! Sad ću da se popnem na krevet da je sam poljubim! A tek kad sam počeo da trčim, da se sam penjem na stepenice, pa da se odgurujem na motoriću? Vikneš nekad, mami, kažeš mi da stanem. Primetio sam da si par puta i dotrčala do mene, očiju širom otvorenih, jako me zagrlila i čudnu neku energiju mi slala. Kažeš mi kako moram da stanem i da gledam neki auto. Ali, ja još ne znam šta to tačno znači. Jeste, eno tamo neki auto. I tamo. Još jedan. Vejiiiiiiki.  A jel mogu sad ponovo da juuuuurim.

DSC_0382_Fotor

Svakako ti hvala što me puštaš da skačem, okrećem se, jurim, prljam se. Jako mi to treba, nemoj mi uskraćivati.

Znaš li šta je najvažnije što sam naučio u ovom periodu? Shvatio sam da sam ja ja, a vi vi.

Kad mi obučeš neku košulju koja me steže, ja ti sad stavim do znanja da neću nju. Kad mi kažeš da idemo u vrtić a meni se gleda crtani, ja počnem da plačem i da negodujem. Hoćeš da me obučeš, a ja bih baš da se igram. Prija mi nekako da ti pokažem ono što bih ja u tom trenutku radio, i da se pobunim kada mi nešto ne odgovara. Pa još kada sam počeo reči da izgovaram i da slažem rečenice. Uf, kako mi to “neću” deluje snažno i moćno. Vidim da te to iznervira ponekad. Par puta si i viknula, čak i plakala. Meni onda bude krivo, a ne znam gde sam pogrešio. Jel trebam da ćutim? Jel pogrešno da ti stavim do znanja šta želim? Ja ne znam u čemu je greška, mami. Objasni mi sve, ali jednostavnim i konkretnim rečnikom.

Ja hoću da ti budeš srećna, ali želim to pre svega i sebi. Kažu da se to očekuje od mene sada. I čuo sam da kažu da će sve što je teško proći. Ne znam ni to šta tačno znači, ali samo sam hteo da ti kažem da ja sad sve čujem i pamtim, a ponešto i razumem.

Pusti me da učim, mami.

Da istražujem i otkrivam.

Da granice isprobavam.

I dalje budi strpljiva, puno.

I voli me. To mi svaki dan pokazuj, ali i govori. Ja sad učim da pričam i reči mi sve više dobijaju na značenju.

I dalje sam isti kao i mnogi oko mene, ali i po mnogo čemu različit. Nemoj me zbog toga osuđivati. Prilagodi se. Baš kao što ću i ja tebi i tati.

Odoh sad da se igram, mami.

Tvoj sin prvenac

Pročitajte i Pismo jednogodišnje bebe svojoj majci

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

8 thoughts on “Pismo dvogodišnje bebe svojoj majci

  1. Početak mi je bio u fazonu, sad će biti nešto tužno, spremam se za neki teški tekst, kad ono ovo 😀
    Bukvalno mi krenuše suze od sreće nekako 😀 Hvala na sjajnom tekstu!

  2. Baš mi je ovo trebalo, ponekad zaboravim sagledati stvari iz perspektive djeteta pa mi je sve nekako umarajuće…čim okreneš fokus sve ti je tako jasno, samo se treba sjetiti to napraviti😊

Volela bih čuti tvoje mišljenje: