Kako sam se izborila sa postporođajnom depresijom?

Postporođajna depresija je tema koja je jako važna, ali o njoj se malo priča u našoj javnosti. Da li je to zbog sramote ili zbog mita o “savršenom i srećnom materinstvu” koji se stalno potencira, ali ono što je sigurno je da razlog tome nije taj što ona nije česta.

Jer jeste. I to baš u velikoj meri.

Ono što je kod te teme važno je da se napravi razlika između baby bluesa i postporođajne depresije.

Baby blues se javlja bar kod 80% majki nakon porođaja. On podrazumeva simptome kao što su promene raspoloženja, psihički i fizički umor, nervozu, preosetljivost, osećaj gubitka kontrole, nemoć. Traje 2-3 nedelje i posle toga simptomi obično nestaju.

Posporođajna depresija traje i do godinu dana, a vrhunac dostiže od 4-8 nedelje nakon porođaja. Simptomi su jači, i oni otežavaju generalno blagostanje majke, njeno funkcionisanje, kao i odnose sa drugima. Depresija u velikom broju slučajeva zahteva tretman kod stručnjaka, ili u grupama podrške. Ponekad je neophodno i uključivanje lekova.

Kako kod nas ne postoje grupe podrške za ovakav problem, jedna divna mama se prijavila da podeli svoje iskustvo na ovu temu i tako barem preko ovog teksta pomogne drugim mamama da shvate da nisu same u ovom problemu.

U okviru nove #radimnasebi priče, divna i jaka žena Vesna priča o tome kako se borila sa postporođajnom depresijom i kako je na kraju uspela da je prevaziđe.

Vesna Anđelčić

Ko je Vesna Milosav-Brkić?

Ja sam mama dva dečaka. Po struci sam građevinski tehničar, ali je to posao koji sam najmanje radila u svom životu. Volim ručni rad i pravim razne stvari, od upotrebnih predmeta i dekoracija za razna slavlja i venčanja, izrade nakita, do dizajna, modelovanja i izrade odeće. Trenutno sam na obuci udruženja Roditelj za savetnicu za dojenje.

Ali pre svega toga, i dalje sam pre svega mama dva dečaka.

Pišem blog Anđelčić, čija je tema najčešće moj ručni rad. Svoje rukotvorine prodajem i na mojoj Facebook stranici.

Koji je životni izazov sa kojim si se izborila?

Prvo je tu bila borba za drugo dete, pa rizična trudnoća, potom i komplikacije posle porođaja. Sve sam  ja to podnela stojički, a onda kada sam sa bebom stigla kući i trebala da počnem da uživam sa svojom decom – počele su noćne more.

Sa ove distance jasno vidim da sam već tada krenula da imam problem sa postporođajnom depresijom.

Prvih par dana imala sam strah i panične napade da ću ostati bez mleka, da ću morati hitno opet u bolnicu i da bebu tamo neće imati čime da hrane. Po ceo dan sam besomučno izdajala mleko nakon podoja, pa ga skladištila u zamrzivač.

I to se na kraju i desilo, moji strahovi su se obistinili. Jedanaesti dan nakon porođaja ponovo sam se vratila u porodilište. Beba je ostala kod kuće i dobijala je moje izdojeno mleko iz zamrzivača na flašicu.

Tu počinju moji prvi ozbiljni strahovi, jer sam imala loš predosećaj koji se na kraju obistinio i svaki sledeći put u narednih godinu dana bila sam ubeđena da će mi se svaki strah koji sam imala realizovati. A suština je da se nakon mog oporavka i povratka kući iz bolnice više nijedan strah nije obistinio.

Ja na to, međutim, tada nisam tako gledala i nonstop sam plakala, dok sebi kasnije nisam priznala da sam u stvari u postporođajnoj depresiji.

Budila sam se ujutru sa mišlju da sam opet u bolničkoj sobi i da mi iznad glave vise razne boce sa infuzijom i transfuzijom. Onda shvatim da sam u svojoj sobi i da je pored mene krevetac i moja beba, pa suze opet krenu same.

postporođajna depresija

Razne situacije su me budile iz sna – slika bolničke sobe, porođajne sale, kojekakve scene iz porodilišta. Nekada sam nakon buđenja bila ubeđena da sam izgubila bebu.

Onda počnem da dojim bebu, pa krene razmišljanje o tome kroz šta je sve trebalo proći da bi se do ovog divnog osećaja došlo. Ova beba se u trudnoći zvala “preteći spontani”, a posle se preimenovala u “visikorizičnu trudnoću”. A ja sam je zvala Vera i Nada.

I sada kad mi je ta “Vera i Nada” u naručju, zašto ja nisam srećna?! Zašto se sada pitam da li mi je sve to trebalo? Sada je beba kod kuće i ja sam konačno ponovo nerazdvojna od starijeg sina, a ja ne smem da kupam bebu jer se plašim da će mi ispasti, ili da ću je udaviti.

Onda dođe dan kada je sve u redu. Probudim se istinski srećna i zadovoljna. I taman kad pomislim “to je to” sačeka me pitanje starijeg sina da ga izvedem da se igramo.

“Ali ja ne mogu sad. Zar on ne vidi da sada dojim bebu?”

Pa krenu dalja razmišljanja:

“U kakvu sam se situaciju sad dovela? Rodila sam brata sinu kako je želeo i sada istog tog sina zapostavljam!  I kada je moj sin ranije uopšte gledao crtaće? A sada ga svakog dana animiram tako što mu uključim probrane crtaće. Eto kakva sam ja majka. Opet sam upropastila tako lepo započet dan!”

Pa onda opet brdo suza, krivice, strahova.

A kada me drugi pitaju kako sam, ja uvek odgovaram kako je sve u redu. Niko nije mogao videti da iza mog osmeha vreba strah da možda u tom trenutku poslednji put dojim svoju bebu.

A zašto sam se uopšte plašila da je to možda poslednji put, ja to ne znam da objasnim sa ove distance. Samo znam da sam se budila sa tahikardijom, uznemirena i nervozna.

Bilo je situacija kada me mama pita šta je sa mnom, jer ona jeste primetila da se nešto dešava. I muž je primetio, sigurna sam u to. Možda su i njih dvoje pričali o tome, ko zna. Kada bi i pokušali da pričaju sa mnom o svemu, odmah bih ih sačekala sa izjavom da “oni ne znaju kako je meni bilo i kroz šta sam sve prošla” i “odakle im pravo da pričaju o mom emotivnom stanju.”

Mislim da su primetili da se nešto dešava kada sam imala izjave poput toga da će npr. bebi polomiti nogu jer ga stavlja u kolica. Mami nisam davala da pere bebinu guzu iznad lavaboa, jer sam već videla kako joj beba ispada iz ruku i povređuje se. Bilo im je čudno zašto sam godinu dana sve stvari vezane za bebu besomučno peglala i sterilisala na sve moguće načine, preterano pasirala bebi hranu da se ne udavi, nikome nisam davala da ga hrani, jer šta ako se udavi?

Ni starijeg sina nisam puštala samog u selo kod bake, jer kako će ga ona čuvati? Neće ići ni u vrtić – pa ja sam kod kuće! Bolje mu je 24h pored mame, a na kraju krajeva ni on nije oduševljen idejom da spava u vrtiću.

Onda saznam da mi je bliska osoba trudna, ili sretnem trudnicu. Prirodna reakcija je da se čovek obraduje kad čuje takvu informaciju. A moje prvo pitanje je bilo: kolika ti je beta? Da li se pravilno duplira? A ta trudnica otišla bezbrižna na ultrazvuk i ne da nije ponavljala betu, već je nije uopšte ni radila. Sa trudnoćom joj je sve u redu i nema potrebe da se zamara tm stvarima.

Onda joj poželim sreću, a u glavi računam: koliko li je ultrazvuka sada čeka i koliko drugih analiza? I tako narednog dana ponovo u glavi krenem da prevrćem scene iz svoje trudnoće, pa sve opet “jovo nanovo”.

tužna devojka sedi

Kako si se sa njim izborila?

Dugo nisam bila svesna problema. Svi su mi generalno govorili da sam veliki borac i žena lav, a ja sam upadala u sve veće krize i strahove.

U istom trenutku sam bila najsrećnija i najnesrećnija osoba na svetu.

Dok jednog dana nakon sinovog prvog rođendana nisam stala ispred ogledala i rekla sebi:

Ti si u postporođajnoj depresiji, priznaj to sebi.

Sinov prvi rođendan umesto u radosti provodiš u sećanju na najveći strah od porođaja. Ovi napadi panike će prestati.

Počela sam da radim na tome da budem i nešto drugo osim “mame”. Priznala sam  i drugima u kom sam problemu. Popričala sam o tome sa mužem, roditeljima, sestrama. Dozvolila sam da me pitaju šta mi je i da mi kažu da nisam u pravu.

Vratila sam se svojim interesovanjima. Kao strastveni ljubitelj knjiga ponovo sam počela da čitam i nastavila da pratim savremenu književnost. Od poslednjeg porodiljskog bolovanja pola plate sam potrošila u knjižari i sebi dala zadatak da u određenom roku pročitam određene naslove.

Krenula sam da ostavljam decu kod babe i dede i odlazila na kafu sa drugaricom. Pre toga nisam bila popila kafu sa drugaricom duže od godinu dana.

Ponovo sam aktivirala svoju radionicu, napravila sam nešto za sebe. Deca su redovno krenula u vrtić.

Naravno da su pored svega toga strahovi i napadi panike još uvek trajali. Razvila naviku da se u tim situacijama pogledam u ogledalo i da pričam sama sa sobom:

“Sve je u redu! Ništa se nije desilo tebi, ni deci, ni mužu. Ti si srećna. Deca su srećna. SADA je sve u redu. I svi se trudite da i na dalje bude sve u redu.

Pred spavanje sad obavezno čitam, jer sam shvatila da onda nemam košmare. U toku dana imam bar malo vremena samo za sebe. Bavim se i stvarima koje volim, a koje isključuju decu.

I nemam više grižu savesti zbog toga, jer deci nije loše kad se ne bavim 24h njima. Čak ni ne primete da radim nešto drugo dok se zabavljaju sa tatom.

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

Ako vam se obrati osoba sa ovim problemom, ili vam se ne obrati ali vidite da joj je potrebna vaša podrška, saslušajte je. Bez upadica da je to prošlost, da je to što priča glupost, da se sabere.

Potrebna joj je podrška, neko ko će je saslušati.

Šta si naučila iz ovog životnog izazova? 

Svaka situacija ima svoju pozitivnu i negativnu stranu. Kada se prevaziđu negativne stvari, drugačije gledaš na sve.

Posle ovog iskustva ja lakše prepoznam osobe kojima je potrebna podrška. Naučila sam da vodim računa o tome šta pričam, jer sam shvatila da mnoge reči mogu i nenamerno da bole.

Ne zato što sam ranije bila bezobzirna osoba, već zato što mislim da uvek može da se razgovara sa malo više razumevanja.

postporođajna depresija i saosećanje

Šta bi poručila osobama koji se bore sa istim izazovom?

Postporođajna depresija nije faza koja prolazi sama od sebe.

Prvo je moraš priznati samoj sebi. Posle je moraš priznati i drugima.

Dok ne kažeš drugima šta ti se dešava, ne mogu te razumeti niti ti pomoći.

Nije sramota biti u postporođajnoj depresiji, to se ne dešava slabićima već mnogim majkama.

Dok se ne suočiš sa problemom možeš da upadaš samo u sve veću krizu. Sve ipak jeste rešivo ako za početak dozvoliš drugima da ti budu podrška.

Ja nisam sama prevazišla postporođajnu depresiju. Pomogla su mi deca koja su mi oprostila suze, vikanje i nervozu. Pomogao mi je muž koji mi je objasnio da nisam luda i da sam još uvek najbolja majka našoj deci. Pomogla mi je i moja mama jer me je slušala i dozvolila mi da se isplačem na njenom ramenu.

Ali, prvo sam pomogla sama sebi kad sam priznala da ja nisam žena lavica u tom trenutku, i da nisam lažno srećna, već da sam u postporođajnoj depresiji.

Pratite Vesnu na njenoj stranici i pogledajte šta sve kreativno ona ima da podeli sa vama.

Pročitajte i druge #radimnasebi priče na ovom linku, i pišite mi ukoliko i vi imate da podelite neko svoje iskustvo.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

2 thoughts on “Kako sam se izborila sa postporođajnom depresijom?

  1. Moje lično iskustvo sa post-porođajnim osećanjima nije tako dramatično, ali je isto bilo izazvano rizičnom, odnosno jaaaako dugo očekivanom trudnoćom koja je usledila nakon nekoliko spontanih. Prvo u trudnoći nisam sebi dozvoljavala da se povežem sa bebom u strahu od gubitka, a onda se to, naravno, nastavilo i nakon što se rodio. Dugo mi je trebalo da se povežem sa njim. Osećanje koje sam najviše imala je bio strah – strah od same bebe. E sad, za sebe nikad nisam rekla da sam bila u “klasičnoj” post porođajnoj depresiji, jer moja snaja je morala čak lekove dugo da pije da bi se iz toga izvukla, a ono što sam ja proživljavala nije bilo ni približno tako dramatično i ozbiljno. Bar ne u mojim očima. Ali mislim da sam baš dugo bila u nekoj mini depresiji (ja to tako zovem), i trgla sam se tak nakon što je moj mališa imao već više od godinu i po dana, kada sam doživela jedan veliki neuspeh na poslu. Tek tada sam shvatila da sam, od njegovog rođenja, tumarala kroz život osećajući se kao da sam u nekoj magli, potpuno iščašena od sebe same.

    Dosta veliku ulogu u toj mojoj depresiji je imalo (neuspešno) dojenje. Ono izgleda u velikoj meri utiče na to kako ćemo se osećati kao majke. Elem, sad sa ovim drugim bebanom je sve drugačije. Čim se rodio prepoznali smo se, a evo sad će godinu dana i još uvek sisa. Bilo je tu i tamo nekih momenata kad mi se činilo da ću da odlepim, ali naravno, to je normalno i nema veze sa depresijom kao takvom.

    Svaka čast Vesni što je uspela sebi da pomogne. Ona zaista jeste jedna jaka i hrabra žena, iako možda njoj samoj to tako ne izgleda. 🙂

    1. Postporođajna depresija se javlja u različitim oblicima i intenzitetima. Znam za jednu ženu koja je zbog nje bila više agresivna i hostilna mesecima, nego klasično tužna i depresivna. A razlozi se samo nižu: problemi u trudnoći, tokom porođaja, dojenje, itd. Ili je dovoljno da probleme same napravimo i u našim glavama tada. Ne treba zaboraviti da u toku trudnoće i nakon porođaja postoji veliki disbalans i promene u hormonima, te je nemoguće očekivati od žena da budu “iste” jedno vreme. Kada se to produži, e to onda treba rešavati.

      Drago mi je da ste obe uspele da izađete iz tog vrzinog kola i da ste sada dobro. Obe ste jake i uporne žene!

Volela bih čuti tvoje mišljenje: