Roditelji – (ne) prijatelji jedni drugima?

Roditelji,

koliko često ste u poslednjih npr. mesec dana kritički gledali na nečije roditeljstvo? Ako ne naglas, onda barem u sebi.

A kada ste poslednji put pohvalili nekog roditelja u svojoj blizini za neku odličnu reakciju u problematičnoj situaciji sa detetom ili pak za stojičko trpljenje neke zahtevne razvojne faze deteta? Naglas, a NE u sebi.

Mi jako lako komentarišemo druge roditelje i u odnosu na njih izražavamo svoje vizije ispravnog roditeljstva. Pa tako onda silna “ja ne bih nikada” ili “zamisli kako je on/ona…” frljamo kao “dobar dan”. Često naglas. Da bi čuli naši sagovornici, ali i mi sami. Kada to kažemo naglas, podsetimo sami sebe šta to ne bi valjalo i kakvi ne bi želeli da budemo.

Sa druge strane, pohvale ne dajemo tako lako. One se podrazumevaju, kao da nisu potrebne. Da se, ne daj Bože, neko ne bi još i uobrazio ili da ga ne bi urekli.

A zašto smo tako škrti sa komplimentima? Naročito kada je roditeljstvo u pitanju. Krenite od sebe: koliko puta ste zapeli, preispitivali sebe, optuživali, pomislili kako “ne možete više” i koliko puta vam je u tom trenutku značilo neko obično “bravo”, “svaka čast što si to izdržala” ili “treba snage, razumem te”. Da ne pričam o jednostavnom a moćnom savetu “Proći će!”. I iako je neko u vašoj blizini to možda i pomislio, značilo vam je da vam to i naglas kaže.

Da znate da niste jedini.

Da znate da radite dobru stvar, ali da nije sve do vas.

Da znate da i ako ste pogrešili vi niste automatski loš roditelj.

Mi roditelji bi prvi trebalo da razumemo jedni druge, jer smo kroz slične stvari prošli. A i zato što znamo da ako kroz taj isti izazov nismo mi prošli, to ne znači da je uzrok neuspeha uvek u tom nekom roditelju.

Okolnosti roditeljstva nisu iste za sve, a i deca se u mnogo čemu razlikuju.

Ako majka svoje dete i posle godinu-dve i dalje uspavljuje na siki, pa ne može u večernji izlazak, to ne mora da znači da je dete previše vezala za sebe. Možda oboje uživaju u tim večernjim ritualima, više nego u nekakvom izlasku.

Ako majka ne stiže da uvek ima perfetkno nalakirane nokte ili sređenu frizuru, možda joj je prioritet da svo vreme u toku dana provede u igri sa detetom.

A i ako je majka uvek tip-top sređena, to ne mora da znači da ona zapostavlja svoje dete. Možda ima mogućnost baka-servisa svaki dan. Ili joj dete nije puno zahtevno i izuzetno mirno, pa dosta toga postiže u toku dana.

I tako u nedogled.

Znam da je nerealno očekivati da uopšte ne komentarišemo druga roditeljstva. Od takvih priča puno možemo naučiti ili barem sebe preispitati, a i ljudi smo – u prirodi nam je da jedni druge manje ili više komentarišemo. Ali, hajde da ne budemo toliko kritični jedni prema drugima. Hajde da ne štedimo komplimente. Koliko već danas pohvalite neku svoju blisku osobu koja je roditelj. Možda joj je baš ta vaša lepa reč potrebna da danas pregura dan.

Ako ne podržimo jedni druge, kako će tek to znati naši prijatelji koji nemaju decu. Oni ne znaju sa kojim se to izazovima mi susrećemo i šta ih tek čeka.

Naučimo ih već sada da nisi sam kad si roditelj.

Nisi sam i nisi jedini

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

5 thoughts on “Roditelji – (ne) prijatelji jedni drugima?

  1. Već desetak godina sa mojim bliskim ženskim osobama prolazim kroz njihove trudnoće, porođaje, odgajanje beba i dece. I to je ok. Naučila sam i videla svašta. Realne slike roditeljstva bez preuveličavanja i prenemaganja. Sada i sama čekam bebu i sve je ok sa bliskim ženskim osobama koje su to prošle…Ali sa manje bliskim…Potpuno neočekivano – gotovo svaka je imala potrebu da mi ispriča priču “videćeš ti šta te tek čeka” i “da ti ja ispričam šta sam ja sve pregurala, nemaš ti pojma”. Ljudi moji, pa to je zastrašivanje u najgorem obliku!!! Ne znam odakle ta potreba, ali uočavam da sve više imam potrebu da zamišljam pleksiglas oko sebe i upotrebljavam trikove za brzo skretanje teme
    …Aman, žene, majke, kraljice…Budite podrška. Ako ne možete, ćutite.

    1. Tu smo zato mi koje se licno i ne poznajemo, ali koje mozemo da se podrzavamo i razumemo barem ovim putem. Meni je bilo zao sto su mnoge imale toliku potrebu za ventiliranjem i (nesvesnim) plasenjem pricom o negativnim aspektima, a retko ko je pricao o toliko lepih stvari koje su me cekale. Kao da se to podrazumeva. A ipak, kad se naglas kaze vrati ti snagu i veru da je roditeljstvo zaista najlepsa uloga, zbog koje vredi sav trud i umor.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: