Roditeljstvo u Srbiji

Jedna je priča zamišljati kako ćeš odgajati svoje dete, a druga je kada ga zaista dobiješ. Dok ga iščekuješ imaš okvirnu ideju kakav ćeš stav zauzeti po pitanju nekih ključnih stvari, a pritom misliš da si svestan i svih ograničenja, i kao daješ šansu da ti dete bude takvo ili onakvo. A onda dobiješ željeno dete i susretneš se sa toliko neizvesnosti, toliko pitanja i odluka, za koje nikako nisi mogao da se pripremiš, i na koje te niko nije upozorio.
Pa uvatiš sebe u situaciji da neke stvari kod svog deteta želiš da izgradiš na način na koji većina u tvojoj okolini to ne radi, jer se kruto drži onog većinski zastupljenog. I shvatiš da si i ti pričao tako kao i oni, i ti podržavao te stvari. Sve dok nisi dobio dete, pa shvatio da vama u stvari odgovara nešto sasvim suprotno.

Photo by Darko Novakovic

Predstaviću vam neke od zaključaka koje sam stekla za ovih 8 meseci svog roditeljstva, a tiču se većinski zastupljenih stavova o roditeljstvu, barem u mojoj okolini. Pritom naravno dozvoljavam da je u vašoj okolini drugačija situacija. Opisaću par suštinskih okolnosti koje su meni, kao novopečenom roditelju, u velikoj meri zasmetale.

1. Još uvek su dosta jaki obrasci tradicionalnog vaspitanja. 

Ne znam da li da krenem od onoga “Ne navikavaj ga na ruke” ili “Ne reaguj odmah na njegov plač”. Nema starije žene, babice, lekara, koji to nisu rekli. A nisu bili česti ni mladi koji to propagiraju. U prvih par meseci, kada bebi ni vid nije razvijen kako treba, ona najviše reaguje na dodir i miris. Ne razumem zašto bi joj to uskraćivali? Da bi je vaspitali? Nisam sigurna da beba od par meseci uopšte ima kognitivne kapacitete da shvati vezu između “neću te odmah uzeti u ruke” i “to znači da moraš da naučiš sama da se snađeš”. Pre bih rekla da će se tu stvoriti veza između “neću te odmah uzeti u ruke” i “to za tebe znači dodatni stres i traumu, jer ih ionako nemaš dovoljno dolaskom na ovaj za tebe novi svet”.
A gledanje popreko ako kažem da beba spava u bračnom krevetu! I to do skoro samo sa mnom, dok je tata spavao u drugom krevetu! Beba mora spavati isključivo u svom krevecu, ako može i u odvojenoj sobi. Pa kad se setim da sam i ja prva pre porođaja govorila “ljubimca i bebu nikako u bračni krevet”. To sam prekršila još kad sam čuvala sestrinu kucu Nušku. Jedva sam čekala da uskoči u naš krevet.
I gle čuda! Intima između mene i muža uopšte nije uzdrmana trenutnim razdvojenim spavanjem. Negujemo je na druge načine, u drugim terminima. Jer naš sin slabo spava noću svakako, te nam je prioritet iznad svih da ga toj navici naučimo. Veći i od toga da muž i ja spavamo sami u našem krevetu. Interesuje me šta bi radile te majke koje osuđuju spavanje sa bebom u krevetu, kada bi im se beba budila i do 10 puta noću. Da li bi i tada svaki put ustajale, uspavljivale ga i iznova stavljale u krevetac?! Ili bi i one počele da uživaju kada shvate da smirene tonu u san, u zagrljaju sa svojom bebom.

2. Seksualnost i seks su veliki tabu.


Vazda su u Srbiji teme vezane za seks i seksualnost u vaspitanju bile tabu. Sa decom mnogi o tome nisu pričali, ili su im predstavljali metafore u vidu leptira i cveta. Mislila sam da se dolaskom novih tehnologija i novih generacija to promenilo. No, iznenadile su me neke prepiske i uživo razgovori mladih mama, kod kojih sam primetila i dalje neopuštenost po pitanju tih tema. Na primer, jednom se povela priča o ljubljenju male dece u usta. Ja nemam ništa protiv toga, niti u tome vidim nešto seksualno. Moj sin je beba, i ljubim ga gde stignem. Nekad zakačim i usta. Poznanicina ćerka ima 3,5 godine i sada uči o polnim ulogama, te stalno želi sve da ljubi ovlaš u usta. I oni joj to dozvoljavaju. Zabranama i pokušajima da to objasne samo bi joj stvorili dodatnu konfuziju i moguće zastoje u razvoju njene seksualnosti. A opet, pročitala sam sijaset (za mene) čudnih komentara majki, vezano za ovu pojavu: od komenatara tipa “usta su rezervisana samo za muža”, preko “usta mi mogu biti puna bakterija i bacila”, pa do “to mi je vulgarno”. Naročito ako je beba u pitanju, ne znam kako bilo šta što sa njom radimo može biti seksualno? (Izuzev seksualnog zlostavljanja, naravno).

Slični tome su mi i komentari majki kojima se gadi da sinu navlače kožicu na piši. To se mora. I u tome takođe nema ničeg seksualnog. Jer u pitanju je tvoj pufna, krofnica, koja još uvek kao i da nema polne karakteristike.

3. Hoćeš da kažeš da sam ja loša majka? 

Roditeljstvo je veliki zadatak. Možda i najveći koji ćemo imati u životu. Ali, i najvažniji. Zbog toga su mnogi roditelji često dosta osetljivi, i lako ovaj zadatak vezuju za svoje samopouzdanje. Naročito majke. Pa lako osete povređenost ako im neko uputi kritiku. Ili čak i savet, koji oni lako shvate kao kritiku. I to onu najgoru – da su loš roditelj. Iako ta poruka nije bila ni između redova onoga što je sagovornik pokušao da im kaže.
– “Jako je korisno da bebu dojiš.”  
    Hoćeš da kažeš da sam loša majka ako bebu ne dojim.
  “Ne. Nisam ni pomislila da to ima veze sa tvojim roditeljstvom. Pričam isključivo o dojenju, kao           načinu hranjenja bebe.”

– “Meni se ne sviđa da to i to radim sa svojim detetom.” 
    Hoćeš da kažeš da sam ja loša majka ako to radim sa svojim detetom.
  “Ne. Nisam ni pomislila da to ima veze sa tvojim roditeljstvom. Pričam samo o tome šta ja volim ili     ne volim u svom roditeljstvu.”
Mlade majke tako lako pomisle da ih neko proziva kao roditelje, čak ako to nije bilo ni u najavi. Važno je razlikovati razmenu mišljenja o nekim konkretnim vaspitnim metodama i dobrom/lošem roditeljstvu. Jer ko je dobar roditelj? Onaj koji manifestuje puno različitih ponašanja i postupaka, prilagođenih potrebama njegovog deteta. Jedan postupak/ponašanje ne čine osobu. Osoba je skup različitih ponašanja.

 

4. Sve što je prirodno je još uvek teška alternativa.


Potvrdu za ovo sam pre svega našla u dojenju svog sina. Začuđeni pogledi prvih meseci kada sam rekla da je isključivo dojen. “Čekaj! Samo ga dojiš? Ne dodajete adaptirano mleko?” Pa onda kada sam rekla da ću mu čvrstu hranu uvoditi tek posle 6. meseca. Nije im jasno zašto ne požurim i krenem već u 4. Kao da ga, ne daj Bože, trujem svojim mlekom. I kao da je bilo koja čvrsta hrana koju ću mu dati bolja od mog mleka. Sad sam već žrtva komenatara “nisi prestala sa dojenjem, iako uvodite čvrstu hranu?”, a očekujem posle njegovog prvog rođendana i preke poglede uz neizbežna pitanja “još uvek ga dojiš?”.

A frljanje sa kojekakvim antibioticima i malenim organizmom od svega par meseci? Lekovi su nekada zaista neoophodni, ali u velikom broju slučajeva kod svakodnevnih bebećih pojava nije zgoreg okrenuti se drugim metodama koju su za vreme našeg odrastanja i sami lekari preporučivali. Od čaja od belog sleza, alkohola/senfa na ručice, majčinog mleka, i sl. U Dnevniku na jednoj od nacionalnih televizija jedan stručnjak zaposlen u farmaceutskoj industriji je sam priznao da je Srbija na prvom mestu po konzumiranju antibiotika u Evropi. I onda me niko ne može ubediti da bebe i izgubljeni novopečeni roditelji nisu jedne od najvećih žrtava ovog lobija.

5. Nezaobilazna tri pitanja za novopečene roditelje.

Kad se porodiš, vrlo brzo počinju da te saleću pitanjima “Jel dojiš? (Jel sisa?)”. Posle nekog vremena važno je “Kako spava?”, a sa par meseci “Jel jede?”. Tako kratka pitanja, često pitana onako usput, a toliko stresa novopečenoj majci mogu doneti. Jer retka je ona koja nije imala problema barem u jednoj od ovih oblasti. A čitav je proces prihvatanja neuspeha u nečemu od gore navedenog. Proces koji traje, i često je vezan i za učenje razdvajanja tog neuspeha od slike o sebi kao neadekvatnom roditelju. Jer imaš osećaj da svi oko tebe doje, ili sva deca oko tebe spavaju celu noć ili jedu sve što im ponudiš. A dug je put do onog “hej, pa svakom detetu mora nešto da fali”.
I vrlo često se setim kako sam i ja pre trudnoće postavljala neka od ovih pitanja. Valjda zato što sam mislila da to tako treba. Zato se nadam da ćete posle ovog teksta i vi tri puta promisliti pre nego što ih postavite nekoj novopečenoj majci.

 

 

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

12 thoughts on “Roditeljstvo u Srbiji

  1. Sviđa mi se tekst.
    Br. 3 – mislim da nije samo to u pitanju, da žene komentare dožive kao kritiku, već ima i toga da ne mogu da se snađu u novoj situaciji gdje svi sebi uzimaju za pravo da se miješaju u tvoj život, tvoje načine… Nikad prije majčinstva to ne dožive. Niko ti ne kaže "hej, imaš ispit sledeće sedmice, trebalo bi više da učiš, vidi kako ja to radim", "hej, meni na poslu baš dobro ide, šef me cijeni, ugledaj se malo na mene, kako se ja ophodim prema ljudima" i sl. A onda, kad dođe beba, svi napadnu da te posavjetuju. Mislim da to jednostavno bude previše za svariti odjednom.

    1. Upravo tako. Petljaju se, verovatno iz najbolje namere, ali, kao sto kazes, ti si inace nesiguran i nesnadjen, i to petljanje samo unese jos vecu pometnju. Secam se da sam pravi mir osetila tek kada su muz i moja mama poceli da rade, a uzasna babica prestala da dolazi. Pa sam pre podne sama bila sa sinom, i napokon na miru mogla da se oslanjam na svoju intuiciju i da osluskujem njegove potrebe.

  2. Bravo za tekst! Prosto je teško za poverovati koliko predrasuda u vezi roditeljstva još uvek živi u našem narodu. Jedna od najkatastrofalnijih je ona "ne navikavaj ga na ruke", i ja često kažem da nije ni čudo da imamo naciju punu emotivno nezrelih i nesređenih ljudi kada su bili tretirani na ovaj način kao bebe. Ako tome dodamo i veliku neupućenost o važnosti dojenja, spavanja sa bebom i bliskosti sa bebom… iako u časopisu Moj Pedijatar na sva zvona pišu da je najbolje dojiti dete do 2 godine a posle zavisi od majke i deteta, i da bebi do 6 meseci ne treba davati da jede ni pije ništa osim majčinog mleka, to kao da niko ne vidi ni nečuje, kao da su gluvi i slepi, i drže se adaptiranog mleka kao da je Bogom dano, iako sve više dece boluje od hroničnog bronhitisa, a većina te dece je hranjena adaptiranim mlekom, to nikome ništa ne znači. Sva ova preterivanja i požurivanja da dete što pre jede, što pre hoda, što pre postane nezavisno i samostalno proizilaze iz nesigurnosti i straha. A ako je naše ponašanje bazirano na strahovima onda će glasovi prirode i intuicije u nama biti poremećeni i postaćemo laka žrtva konformizma i konzumerizma, što vodećim svetskim industrijama savršeno odgovara. Moju prvu trudnoću i porođaj sam provela u inostranstvu među ljudima i ženama koje praktikuju prirodan stil života i roditeljstva, a drugu trudnoću sam provela u Srbiji i porodila se u porodilištu u Srbiji, i bilo mi je savršeno jasno kako su ovde svi pod uticajem preteranog straha, počevši od doktora i babica, sve do mama, baka, tetki, komšinica…a da nisu toga ni svesni. Zato im je jako teško da se usklade sa prirodnim stavovima i odlukama, jer u svemu vide pretnju, mogućnost da će nešto poći naopako…strahovi od gladi, od bolesti, od slabosti, od toga da će biti drugačiji (kao da drugačiji odmah znači naopako). Izvinjavam se na podužem komentaru, ali drago mi je da vidim da neko razmišlja kao i ja, i podržavam da se takva razmišljanja i iskustva iznose na videlo jer potrebno je ljude probuditi i pokrenuti ih na razmišljanje i promenu ukorenjenih obrazaca, za dobrobit naše i buduće dece… i njihovih majki.

    1. Hvala puno na komentaru. Slazem se sa bukvalno svakom tvojom recenicom, a ponajvise komentarom da je strah ovde toliko zastupljen. Prvo, kod porodjaja. Prvi komentar zena je uvek tipa "ako nesto krene naopako". Pa onda "mozda necu imati dovoljno mleka". Pa "sta ako dobije temperaturu?", "sta ako je gladan"?, itd. Iz tog straha nisu ni svesne da se pomalo i udalje od onog prirodnog u sebi, i od neukaljanog osluskivanja deteteovih potreba. I onda samo jos vise u konumerizam i konformizam, sto si ti lepo opisala. A ako zelis malo drugacije, onda si teska alternativa. Sto je tuzno, jer se u tom slucaju ti samo vracas covekovoj prirodi. To bi trebalo biti norma, i bilo je. A sad je alternativa 🙁

  3. Još jedan odličan tekst. Bravo, bravo!
    Mog malog švrću obožavam da nosim u marami za nošenje bebe, kao što sam i prvog nosila i uuuuživala ne mogu opisati koliko. Ništa slađe i medenije od bebice koja spava na maminim grudima dok se šetamo kroz selo, razgledamo lepu prirodu, pevamo pesmice i non stop je mazim i ljubim jer mi je tu, blizu, uz mene.
    I šta misliš koliko me ljudi pitalo pa zar mu nije vruće, pa zar mu nije neudobno, pa zar mu nije lepše da spava u kolicima.
    Ali ipak ima više lepših komentara i reakcija i izmamljenih osmeha.
    Alergična sam na "ne navikavaj ga na ruke, razmaziće se"! Pa nisam ja rodila kamen pa da ga bacim pored puta i kažem mu e ne trebaš mi, nemoj da me maltretiraš, pa ne mogu ja tebe stalno nosati, dojiti, maziti.
    Negde sam pročitala rečenicu koja mi se toliko dopala da je nikada neću zaboraviti "Plač nije manipulacija, plač je komunikacija!". Volela bih kada bi ovo SVI shvatili i u skladu sa tim odgajali svoje bebice, mislim da bi onda bilo mnogo više srećnijih ljudi koji veruju u sebe i druge. Pa zaboga bebice ne umeju da kažu Gladna sam, žedna sam, spava mi se, dosadno mi je, boli me, žulja me, imam grčeve, bole me zubi, kaki mi se, piški mi se, hoću da pričam sa nekim, zapušen mi je nos pa ne mogu da dišem ni sikim, imam temperaturu, muka mi je….. ona samo ume da plače i tako komunicira sa nama.
    Veeeeliki poljubac za sve naše bebice i divne mame i tate i bate i seke!

    1. Ta recenica je kljucna. Pa i nama ako je dosadno krenemo da pricamo sa osobom pored sebe, da pisemo poruke i sl. A beba koja jos uvek ne moze ni da dohvati predmet koji je naumila, kako drugacije da izkomunicira sa nama. Uvek volim kada saznam da nisam usamljena u ovim "alternativnim" stilovima roditeljstva. Veliki poljubac za vas :*

  4. Tvoj stil roditeljstva je savršen i čini mi se da znaš šta radiš čak i kad si u dilemi nekoj… tad osluškuješ šta bi bebi prijalo.. Lepota! za bebu i vas, mlade roditelje.
    Teško je nekad biti gluv za neprimerene komentare, pitanja i savete… Šta da kažem, izdržite, zažmurite i pustite neku lepu muziku 😉

  5. Svidjaju mi se tvoji stavovi i rezonovanje. Ne samo zato sto si psiholog 🙂 A bez jedne tvoje koleginice moj život bi danas izgledao sasvim drugačije. Najveći tabui su upravo vezani za seksualnost i zamenu teza u odnosu dete-roditelj.Granice su zaista vrlo različite za svakog od nas. Važno je neopterećivati dete svojim fiks idejama, ali to je već viši nivo sagledavanja sebe i drugih.

  6. Joj, ja sam jedno vreme bila ta koja saleće ljude raznoraznim savetima, pa čak i majke, mada nemam dece i ne znam kako izgleda vaspitavati decu, šta znače neprospavane noći, prve suze i smeh, reč… Valjda nam je to u krvi da o svemu sve znamo, i to ne valja. Prvo jedne ćemo uvrediti, drugo neko će nam poverovati da zaista znamo šta pričamo o stvarima u kojima nemamo iskustvo, a onda može da nastane problem… No, poradih ozbiljno na sebi i sada ćutim. Čak i kad me pitaju, kažem ne znam 🙂

Volela bih čuti tvoje mišljenje: