Jedno raznež i nostalgično putovanje po Hrvatskoj

Zašto je to tako da što više starimo, sve više cenimo ono što je prirodno, ono što je jednostavnije, a često i ono što više nemamo? Ne volim kada mi se u životu potvrdi ona izreka “bićeš svestan šta si imao tek kada to izgubiš”.

Sećam se kada sam bila u pubertetu, da sam baš bila žrtva masovne proizvodnje. Mali paradajz iz babine bašte? Fuj! Dajte mi ovaj kupovni, savršenog oblika, debele kore. Pa i neka je polubezukusan. Tada sam se i nezdravo hranila, kojekakvim prerađevinama. Samo da je brzinski, puno dodataka koji ti daju onaj final touch tom veštačkom proizvodu, pa ti ni ne primetiš da polako postaješ i zavisan od tih koještarija.

A sada kada sam zavolela kuvanje i kada sam počela da uviđam razlike između onoga što sam napraviš (jer ti to nije ni teško) i onoga što možeš da kupiš, priča je drugačija. Pa još kada tvoj stomak oseti razliku?

A kao mlađa sam mislila da je normalno da svaki dan osećam “kamenje u stomaku”, jer jednostavno, takav mi je horoskop. Eh, da mi je sada živa moja baka. I da mi je sada one njene bašte, pa da sama odem u nju i uberem ono što želim jesti. Zato cenim svaki trenutak u kom mi se pruži ta mogućnost, i imam potrebu njega i sa drugima da podelim.

A ne mora ta priča da se odnosi ni samo na hranu. Sada muž i ja lovimo prilike kada barem na weekend getaway možemo da pobegnemo u neku etno priču. Kod rođaka, kod poznatih, kod nepoznatih, pa da im i platimo za taj gušt. I da budemo srećni zbog te retke prilike za kvalitetan beg iz urbane stvarnosti.A dok sam bila mlađa nervirala me je čitava ta priča oko bakine letnje kuhinje, odmah ispod kukuruzarnika. Meni su hranu donosili gore, u modernu trpezariju i dnevnu sobu. Da mi je sada ta letnja kuhinja. Uf, koliko bih samo slika tamo zabeležila. I baš tamo bih insistirala da jedem. Da bude autentično. Seoski.

Sada cenim i vidim i ono što drugi ne vide. Filmovi i bioskopi usred poljane. Glavni akteri životinje, koje neometano trčkaju po neograđenom dvorištu. Bistra voda koja teče oko tebe i koju možeš piti. Hej, pa gde to ima u 2015. godini? Krupni plan, pa udaljena perspektiva.

Jer, u stvari, sve je u perspektivi. Koliko daleko možeš videti, a koliko blizu. Pa koju notu svemu dodaš, i koje značenje. Pa na kraju, kojom emocijom to sve obojiš. I kojim intenzitetom.

Život je tu oko nas. Pun lepota. A ono “uživaj u životu i malim stvarima” neka bude svakodnevno geslo, i istovremeno i kratkoročan i dugoročan cilj. Svima!

*Sve fotografije su zabeležene u Daruvaru i Zagrebu, Hrvatska

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

22 thoughts on “Jedno raznež i nostalgično putovanje po Hrvatskoj

  1. Fotografije su odlične! I ja sam bila kao i ti dok sam bila mlađa 🙂 Kasnije a pogotovo kad sam dobila dete moj način ishrane se znatno promenio na bolje, a kad sam se udala i moje ukućane sam počela da navikavam na zdraviju hranu, mislim na zdraviju pripremu hrane, da ne postavljam pitanje šta je danas zdravo a šta nije 🙂 Sve u svemu mnogo se bolje osećam, a to i jeste poenta. I sa svim ostalim se slažem, samo što ti to mnogo bolje napišes 🙂 Sve najbolje, Ivana

  2. Potpuno vas razumem i mogu da dozivim sta mislite, osecate i hocete da kazete.
    Pratila sam vas na instagramu i videla sam kako ste se lepo nauzivali.
    Mi smo isto bili u Hr kod moje bake, ali na samo par sati, jos nas je tada jos uhvatilo i lose vreme, pa nismo ni izlazili nigde.
    Jedva cekam priliku da opet odemo u Baranju, cak mi ni onaj miris sela i domacih zivotinja ne smeta, kao nekada kada sam bila mladja.
    Za mnoge stvari tek sada vidim da kada si tako mlad si glup i da roditelji to lepo umeju i da ti kazu. 🙂

    Divno sve napises, objasnis, kazes.Volim tvoje misli, postove i sve ostalo.

    Kiss i zovem te uskoro za setnju:)

  3. O, kako mi je prijao ovaj post… i kako sam se pronasla u svakoj recenici.. Ulepsala si mi dan, pozelela sam da nocas dovedem u snove te i te kako lepe trenutke koji zive samo u secanjima, a iz detinjstva su, jer cega, inace,ima prirodnog u 2015.god… Ljubim te!

  4. I ja sam se lronasla u svemu. Cak je jedna bakina zemlja godina ma stala zapustena jer nikog nije bilo briga. I sad baku lipo umolili da to obradjujemo, pa cemo opet imat domacih sljiva i šipaka 🙂

    1. Jaoooj, blago vama. Evo i mi smo krenuli slicno kod muzevljeve mame. Sva sreca da su bar oni kupili kucu sa bastom. Do skoro su i oni bili u stanu. U jednom momentu, svi po stanovima. Ni trunka zemlje. A sad se, na svu srecu, i to polako menja…

  5. Ista prica…Na zalost, babe i dede su stari, pa vise nema zivotinja kao pre. Ipak, svaki put kad ih posetim, prosetam po selu i pitam mogu li da udjem da vidim kravu, pomazim jarice, kupim domaci sir. I jedva cekam da beba poraste da idemo zajedno!

  6. Pa sve to s nekim pametnim godinama dolazi.. ta svest o zdravom, prirodnom, ispravnom.. Hvala Bogu da ćete ubuduće imati tu zelenu oazu gde ćeš ti malo malo pa da zalaziš, ubereš poneki plod (usput da ga fotkaš) pa cap u usta! (ups! prvo Mateu, naravno;)
    Ja kad odem kod svekrve, oni se čude šta stalno tražim i muvam se oko šupe i kokošinjca.. a meni tamo najlepši ambijent 🙂

    1. Divno. To je pravi nacin razmisljanja. Pravo da ti kazem, meni ta nostalgija ponekad i prija. Ta neka prijatna seta koju tada osecam. A i tera me da negde odem, nesto uradim, pa da opet neko slicno iskustvo dozivim.

  7. Ja sam uvek volela selo i uživala u boravku tamo. Muž i ja smo nakon nekoliko meseci zajedničkog života prešli u selo, zbog više razloga. A kad je stigla beba samo smo potvrdili da je izbor bio dobar.
    Ne možemo još sami da uzgajamo dosta toga, ali zato drugi po selu imaju, pa nam donesu na poklon, trampimo se ili platimo dosta niže nego što bi na pijaci ili u marketu. A svekrva sve zna- ko ne prska, ko gde gaji… Ma milina! Ovih dana beremo trešnjice i stavljamo ih u kašu u svim kombinacijama 🙂

    I tako, kad budete hteli na jug, slobodno možete do nas 🙂
    Baštu još nemamo, ali domaća jaja, piliće, meso, sušenice, pogaču, kajmak i sir imamo uvek!

    1. Jaoooj, draga. Nemoj nas dva puta zvati 😀 Rodbina sa mamine strane mi je inace od dole, tako da bi mi taman dobro dosao i duh srbijanskih sela kad se spustim dole, heheh

  8. Ja sam suprotnost od tebe, odrasla sam na selu i volela sam što sam tamo. Ništa mi nije bilo lepše nego da ujutru kad se probudim izađem u dvorište, obiđem ljubimce i iščupam neku mladu šargarepu iz bašte. Ne znam zašto, ali pre nju biram nego bilo koje voće i povrće.
    I mada se u mom starom kraju dosta toga promenilo i dalje jedva čekam vikend kad nemam puno obaveza, pa spakujem njen mali i moj veliki ranac i odemo u selo.Čistina vazduha, mir i tišina me napune energijom za narednih mesec dana.
    A tvoje fotografije obožavam. Baš mi lepo legnu na ovako kišan i tmuran dan.

    1. Jaooj, hvala ti puno. Drago mi je da ti se svidjaju, a narocito sto mogu i dan da ti ulepsaju 🙂 Tek krecem da proucavam fotografiju, ali sve vise ucim da primecujem detalje oko sebe. I razlicite uglove gledanja. Pa to i da prenesem na zivotni plan, u metaforickom smislu, hehehe

  9. Vec dva puta pišem komentar i dal me blog jede dal nešto kliknem pogrešno, grrrr 🙂 A baš mi stalo da ti kažem da su ti fotke super i mudrost što dolazi sa godinama 🙂 Na korak smo da se odselimo iz ovog grada (BG) i da deci neko bolje detinjstvo obezbedimo u nekoj pitomijoj sredini. Ja sam iz SO i žao mi je što moja deca trenutno rastu u NB blokovima i ne znaju šta je pravo, zdravo igranje, hrana, ljudi. Nemamo nikog na selu al svaki slobodan vikend negde u tom smeru bazamo. Željni smo domaće atmosfere, hrane, prirode.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: