Šta bih volela da sam znala pre nego što sam zatrudnela

Ovaj tekst je namenjen tebi koja tek treba da zatrudniš. I tebi koja si već trudna, ali si puna pitanja povodom situacije u kojoj se nalaziš kao i onoga što ti tek predstoji.

Trudnoća nije „drugo stanje“ samo zbog toga što si prepuna hormona, pa samim tim i izmenjenog fizičkog i psihičkog statusa. Kada iščekuješ prvo dete trudnoća sa sobom donosi i puno neizvesnosti (kod mnogih su to već i strahovi):

Kako će proteći tih 9 meseci?

Da li će sa detetom sve biti OK?

Da li će puno boleti na porođaju? Da li će se se nešto iskomplikovati?

Kakva ću biti kao roditelj?

I tako u nedogled.

Iako ti možda deluje kao da su neke trudnice od prvog dana sve lagodno podnosile, istina je verovatno daleko od toga. Barem jedno od ovih pitanja se javi kod svake žene.

U situacijama kada te ovakva pitanja muče, puno znači da pored sebe imaš nekoga ko je kroz sve to već prošao i ko te na realan način može uputiti na ono što možeš očekivati. Nažalost, taj „realan“ pristup je često vrlo diskutabilan: mnoge žene ili preterano kukaju i naglašavaju porođaj kao „iskustvo ravno smrti“ a porodilišta kao sedmi krug pakla, ili su pak sve minimiziraju, ne pričaju puno o tome i uglavnom komentarišu „ma sve će to proći“ ili „sve će to biti ok“.

A sećam se koliko mi je samo puta u glavi nakon porođaja bilo pitanje:

 „Zašto mi ovo niko nije rekao?“.

Kada sam ga jednom čak i naglas postavila drugarici koja se porodila pre mene, rekla mi je: „Nisam želela da te plašim. Nadala sam se da će tebi biti bolje!“

_ar_6671
Photo by Darko Novaković

Pamtite ove zaključke, trebaće vam!

Kako bi umanjile verovatnoću da sebi što ređe ponavljate pomenuto pitanje, u ovom tekstu ću sumirati neke od zaključaka za koje bih volela da sam i sama imala pre trudnoće i samog porođaja. (Napominjem da je moja trudnoća bila izuzetno lagodna i zdrava, a porođaj vaginalni, mogu reći skoro i u potpunosti prirodan, te neke od ovih stavki možda neće biti primenljive na rizičnu trudnoću/porođaj)

1. „Drugo stanje“ ne podrazumeva uvek da si na ivici nervnog sloma.

Naprotiv. Ja ne pamtim da sam ikad bila smirenija nego u toku trudnoće. Od nekog 6. meseca sam svakodnevno radila relaksacione vežbe, a kad god su kretali neki uobičajeni problemi na poslu/u kući ponavaljala sam afirmacije tipa:

„(Odbij.) Trenutno nije ništa toliko važno kao to da beba i ja budemo smirene.“

2. Ne budi uplašena mula kad si porodilištu.

Ne moraš da izbegavaš da postaviš neka pitanja zato što ti se čini da dr nije raspoložen.

Ne moraš da pristaneš na preranu indukciju, samo da se tvoj dr ne bi naljutio jer on sada završava smenu a hteo bi da te baš on porađa.

Ne moraš da ćutiš ako ti posle porođaja kažu kako moraju da odnesu bebu jer je njima tako lakše.

Uz asertivno zauzimanje za svoj stav možeš uvek puno postići, čak i u ozloglašenim porodilištima. Najgore što može da se desi je da te odbiju!

3. Porođaj boli, ali je on i mnogo više od toga.

 Da, ne može se nijedan bol porediti sa tim porođajnim. Ali, ako imaš sreću da se porađaš vaginalno, bez anestezije, tih par sekundi kada on izlazi na ovaj svet isto tako ne mogu ni sa čim drugim da se uporede.

Raj.

Orgazam.

Nepatvorena sreća.

Bezuslovna ljubav.

Sve to se zajedno zamrzne baš u tom trenutku samo za vas dvoje.

4. Prvih nedelja sigurno nećeš svaki dan biti filmski zaljubljena u svoje dete.

Zaboravi na sve te magične scene koje si još kao klinka gledala. Od tvojih hormona, neispavanosti, blage depresije i izazova koji te svi odjednom nespremnu dočekaju, nekad ćeš imati osećaj da si emotivno otupela i da si kao mašina. I to je ok. Očekivano je.

 5. Htela ne htela, prvih nedelja će ti se sve vrteti oko uspostavljanja dojenja.

Bilo da želiš da istraješ u njemu ili ne, tvoje telo po prirodnom sledu ulazi u priču oko (ne) dojenja i ti moraš da rešavaš stvari. Ceđenje, buđenje, učenje poza, učenje bebe da pravilno uhvati, ragade, strahovi da li imaš dovoljno mleka ili strahovi da nećeš još dugo moći da izdržiš ako ti se grudi npr. začepljuju od nadolazećeg mleka. U svakom slučaju, prve nedelje su sve oko dojenja.

Više o lekcijama koje sam ja naučila o dojenju pročitaj ovde.

6. Marfi će vam tek sada biti najveći neprijatelj.

Posebno obrati pažnju na sva ona „Ja neću nikad“ (kad postanem roditelj). Najveće šanse su da ćeš biti BAŠ TAKAV roditelj, jer ne možeš nikad ni da zamisliš kakvo će ti dete biti. A Marfi uvek podesi da „sve što može krenuti po zlu, ima običaj da krene po zlu“.

 7. Odnos sa supružnikom će neminovno biti izmenjen, barem godinu-dve.

O da, bićete vi i dalje intimni. Ali, onda kad beba spava, kad ti nisi umorna, kada ne razmišljaš o tome da li si je čula kako plače, kada se osećaš onako baš seksualno.

A znate koliko često uhvatite takve trenutke?

Mnogo ređe nego pre nego što je došla beba, to je sigurno.

Isto važi i za bračne razgovore o nebebećim stvarima.

_ar_6415
Photo by Darko Novaković

 8. Obraćaj se različitim izvorima informacija za neke nedoumice. Ne veruj slepo nikome.

Doktori su tu za medicinske probleme i nedoumice. Patronažne sestre će vam pomoći oko kupanja, previjanja, higijene u prvim danima, poneke i oko dojenja. Ali, mnoge će vam isto tako i zakomplikovati dojenje, jer nemaju baš sve potrebne informacije.

Ne verujte slepo samo jednoj osobi, mame. Ne postoji takva koja će imati savršene odgovore baš za sva vaša pitanja. Potražite i druge stručnjake, osobe, grupe. Često vam puno mogu pomoći i same mame koje su bile u sličnoj situaciji. Njihovo iskustvo je neprocenjiva baza za učenje, iskoristite to.

U roditeljstvu ćeš se naročito uveriti koliko je teorija jedno, a praksa nešto sasvim drugo.

Već sam ranije spominjala kako su otvorene Rosa škole roditeljstva koje vam mogu pomoći oko nedoumica vezano za trudnoću i roditeljstvo. Ovake škole mogu biti odlično rešenje da u prijatnoj atmosferi uz prisustvo stručnjaka, ali i drugih mama, nađete puno odgovora na pitanja spomenuta ovom tekstu. Otvorili su 5 škola u manjim mestima u Srbiji, a u planu je otvaranje još 20 škola u naredne tri godine.

Pogledajte ovaj enterijer. Zar ne deluje umirujuće i privlačno?

rosa-skole-roditeljstva-00

Ako ste već rađale, koje su informacije koje su vam najviše falile dok ste bile trudne?

Ako ste trudne ili to planirate, da li vam je ovaj tekst bio koristan? Podelite sa mmom.

Ovo je moj osmi tekst u Coca-Cola Bloggers Network Adria, regionalnom projektu kojim se pruža podrška blogerima da profesionalizuju svoje blogove. Pozivam vas da pročitate šta su pisale i druge kolege iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

28 thoughts on “Šta bih volela da sam znala pre nego što sam zatrudnela

  1. odlican tekst! ja bih volela da sam znala da posle porodjaja mozda necu biti u stanju da spremim vazan ispit, da ce mi svako odvajanje od bebe biti tesko, trebao mi je neko da kaze da je to sve u redu, a ne da se komentarise da cu razmaziti bebu, napraviti mamarosa od njega, da umisljm da se krivi u jednu stranu, da postavlja pitanja da li je moje mleko dobro, da li ga ima dosta, da li sam sigurna….. trebao mi je neko da mi kaze da je moj instinkt najjaci bas u ovom periodu, da treba da verujem sebi, da je u redu da imamo vreme samo za sebe nas troje.. ali nije. drago mi je sto si napisala ovaj tekst, mnogim mamama ce znaciti, kao i meni, sa sledecom bebom. puno pozdrava!

    1. Neizmerno mi je drago ako ti je znacio. Uhvatila si sustinu koju nisam ni spomenula u ovom tekstu – tvoja intuicija je najjaca od svega. Veruj joj!

      Jooj, ovo tako dobro zvuci. Moracu da je sacuvam za neki novi tekst. Hvala ti!

  2. Fantastican tekst! Volim da citam ovakve tekstove i pripremim se za mnogobrojna pitanja koja ocekujem od svojih kcerki, jer … i sama sam ih imala a nisam na vreme dobila odgovore. Cestitam!

    1. Hvala Vama na komentaru. Mozda nije bilo jasno u tekstu, ali ovo je pisano iz prethodnog licnog iskustva. Za sada ne iscekujem drugo jos uvek ?

  3. Napraviste od porodjaja nuklearnu fiziku … jedino sto trebate u zivotu da se pomucite to je taj porodjaj i kukate kao neke babe … rasiri noge i isprdi ga , nema tu nista vise … kako su se zene poradjale pre 100 ili 200 godina, bez anestezije, epidurala, 15 sestara i 150 babica … ma dajte bre …

    1. Postovani Ivane,

      zamolicu Vas za konstruktivno upucivanje kritike. Ne brisem komentare i volim diskusije na blogu, ali necu tolerisati agresiju i vredjanje.

      Mislim da niste shvatili poentu teksta, jer sam u njemu najmanje pricala o porodjaju, vec vise o trudnoci i roditeljstvu. Cak sam u momentu u kom sam ga spomenula i velicala tih par trenutaka, pre nego da sam kukala.

      Ja Vas pozdravljam i jos jednom molim za mirnu diskusiju,

      Aleksandra

    2. I naravno…uvek se nadje neko “pametan” da diskutuje o temi o kojo nema nikakav pojam. Vama svaka cast sve je kao sto ste napisali. Uopste ne znam zasto zenice ne pricaju otvoreno o problemima u trudnoci I porodjaju. U mojoj okolini samo mi je jedna drugarica otvoreno pricala o svemu,cak ni mama…Pozdrav svim mamama..????

      1. Mnoge kazu kako nece unapred da nas plase. A opet, ima i toliko lepih stvari vezano i za trudnocu i roditeljstvo – meni licno su i o njima slabo pricali. Lepe stvari se ovde valjda uvek podrazumevaju 🙁

  4. Volim što je ugao iz kog pišeš u isto vreme i ličan i stručan, smirujuć.
    Znam da je svaka trudnoća različita i svaka beba/mama drugačija, ali neke stvari su nam univerzalne, a ti si ih lepo uočila.

  5. Poštovana Aleksandra, hvala Vam na ovome. Znam da pišete iz ličnog iskustva, ali da li biste se sa stručne strane (s obzirom na to da ste psiholog) pozabavili temom Kako da mame koje moraju da održavaju trudnoću (leže) pomognu sebi (prvenstveno psihički)? Mislim da je njima za nekoliko nijansi teže nego trudnicama koje su da kažem pokretne. Da su tek one usamljene i izlovane, i na neki način, prepuštene većim delom dana samima sebi. Sve najlepše Vam želim. Ivana

    1. Draga Ivana,

      tim mamama je zasigurno teze. Kao sto sami kazete, one su na sve redovne izazove trudnoce jos i vise izolovane i usamljene. Takvo stanje stvari cesto pogoduje razvoju dodatnih strahova (sto naravno ne mora kod svakog da bude slucaj).

      Pored opstih saveta da takva trudnica radi na pojedinacnim strahovima i da druzenja i aktivnosti prilagodi novonastalom stanju, mislim da ovakvoj trudnici od pomoci mogu biti i redovne relaksacione vezbe i afirmacije koje sebi moze ponavljati. Uskoro cu napisati jedan tekst sa predlozima afirmacija za trudnocu uopste, a Vi ako imate neke konkretne izazove sa kojima se neka takva trudnica suocavala mozete pisati ovde ili meni na mail, pa cu mozda moci da Vam dam neke detaljnije smernice.

      Srdacno,
      Aleksandra

  6. Sve ste dobro napisali, samo se ne slažem za sam porođaj. Mislim da tu većina žena preteruje ali ne u smislu bolova (svako ima različit prag bola), već klasične rečenice “kad sam uzela bebu, sve je prošlo”. Meni dva puta nije bilo tako :-). Drma te adrenalin i pod utiskom si što je sve dobro ispralo (bar tada), ali sam ja tada najviše osećala olakšanje što se završila trudnoća išto je beba dobro.
    Takođe mislim da je najvažniji savet svim budućim mama, koji je Marina napisala, da samo slušaju svoj instinkt, jer je priroda stvarno sve to dobro uredila.
    Neko je pomenuo da niko ne priča lepe stvari, a to je možda najvažnije jer čoveka ispunjava neopisivim osećanjem sreće i ponosa: npr. kada se bebe nasmeje, kada nekome prvi put instiktivno stisne prst a ti pomsliš kako je pametna sa 5 dana, kada odete na prvu kontrolu a ona napredovala 1,5kg i porasla nekoliko centimetara a ti pomisliš wow, kad se prvi put okrene, podigne gornji deo tela, sedne, puzi. To se svima podrazumeva, a u stvari je to najbolji deo roditeljstva. Bar za mene.
    I da: moja sestra mi je poslala ovaj tekst,a subject-u je napisala: sva sreca ja imam tebe ako mi zatreba! a ko nema ima clanak 🙂

    1. Jaoooj, divni ste. Narocito sa ovim poslednjim komentarom 🙂

      Slazem se da su iskustva i sa trudnocom i porodjajem razlicita, i drago mi je da ih sto vise delite u komentarima, kako bi buduce majke mogle sve da ih procitaju. Nabrojali ste i sustinu roditeljstva sa kojom se apsolutno slazem: sve te neke male stvari koje nam se u svakodnevnom zivotu podrazumevaju, a koje su kod bebe tako veliki korak. Secam se da nam je nedeljama najveca vest svima bila da li je sin kakio 🙂 Pa kad to i uradi, javljamo svima to kao najvecu i udarnu vest. I to zaista i jeste bila najveca sreca tih dana – neokaljana, iskrena, potpuna.

      I za mene su te sitne svakodnevne stvari ono zbog cega osecam da je ovo najlepse zivotno iskustvo koje sam imala!

  7. Poštovana Aleksandra, pišem Vam ovde, jer smatram da će Vaši odgovori biti korisni velikom broju trudnica koje leže

    Opisaću moju situaciju – imam 30 godina, očekujemo prvo dete, planirano i željeno. Živim u Novom Sadu. Ležim od pre tri meseca. Živim sa mužem. On radi po 9 sati u različitim smenama. Naši roditelji i ostala rodbina su 500 km od nas. U Novom Sadu imamo dobre poznanike, ne nekoga ko bi se našao da pomogne po svaku cenu.

    Ja se suočavam sa različitim strahovima. Oni koji su uobičajeni za sve i koje ste gore naveli, nalaze se i u mojoj glavi. Ali, ja imam i strahove i nedoumice “tehničke prirode”. Na primer: šta da radim ako mi pozli, a muž je na poslu, kako da nabavim sve što mi je potrebno za Betaniju, recimo, ako moram da ležim (ne može muž umesto mene isprobavati veš i spavaćice), kako da čekam u redu kod državnog ginekologa za lekove kada moram da ležim (a muž i lekar rade u različitim smenama) i tako redom.
    Ja bih recimo volela da sam znala pre trudnoće da možda neću imati zimsku jaknu jer sam se ugojila za 2-3 broja i da neću moći da odem da je kupim, da će mi jedna knjiga dnevno biti malo, da će mi trebati dva puta više hrane nego inače, da su lekovi prilično skupi ( za preglede sam znala). Možda ćete se pitati zašto su pregledi skupi, pa neka ide u DZ. Pa kako žena koja mora da leži da dočeka red na pregled u DZ?!
    I tako dalje…

    Sve me ovo jako pritiska jer imam utisak da sam izgubila kontrolu nad svojim telom (i pomalo životom) i da ne mogu više da se oslonim na samu sebe. Znam za rečenicu – i to će proći 🙂

    Mnogo hvala.

    Ivana

    1. Draga Ivana,

      zao mi je sto cujem u kakvom ste stanju. Trudnocu i porodjaj ne mozemo 100% planirati i neverovatno je sta smo sve spremne da uradimo i istrpimo zbog nasih beba.

      Problemi na koje vi nailazite nisu toliko psiholoske prirode, koliko se ticu same organizacije Vas i Vaseg supruga u tim takvim nezgodnim okolnostima. Na pamet mi padaju majka ili svekrva – da dodju neko vreme da budu kod Vas? Torba za Betaniju da bude spremna unapred za svaki slucaj, a opremite je kada muz ne radi? Secam se za dr da smo i muz i ja puno toga odradjivali preko reda ili samo sa sestrom, a bila sam cak izuzetno pokretna trudnica. Ne znam sad koliko su u Vasem DZ predusretljivi, ali trebali bi biti za Vas slucaj. I tako redom..

      Verujem da Vam nisam nista novo rekla, ali to je sve sto mi pada na pamet kao zeni, ne kao psihologu.

      Pozdravljam Vas i zelim sto ugodniji i sigurniji nastavak trudnoce,
      Aleksandra

    2. Draga Ivana, lezala sam u prvoj trudnoci kod kuce, a poslednja dva meseca u bolnici, nepomicna, sa infuzijom 24 sata. Pamtim to kao veoma mracan psiholoski period, a gledano unazad, nije moralo da bude tako. Briga za zdravlje bebe je u redu, sve ostalo je nebitno. Torba za porodiliste? Zapravo je ne morate imati. Kad suprug dodje u prvu posetu, donece vam sve sto vam treba. Kupovina za bebu? Moji su je obavili. Nisam birala nista i tada sam se sekirala, a realno beba je sve to prerasla za dva meseca i onda sam mogla da kupujem sta mi je volja. Jakna? Nosila sam muzevljevu. Probajte da nadjete pozitivne strane svoje situacije i srecno!

    3. Draga Ivana,

      Porodila sam se pre 3 meseca, a pre toga lezala kuci 7. Znam kroz sta prolazite i mogu vam reci da nekog posebnog repecta nema osim strpljenja. Nemojte se opterecivati kupovinom, online mozete sve kupiti. Takodje savetujem svim mamama da kupe mnoge stvati polovne, mnoge od njih su kao nove a po 3puta povoljnije. Na sajtu kupujemprodajem svi vam manje vise salji robu pouzecem. Sto se tice cekanja u domovima zdravlja ja sam slala muza,videcete ne prave probleme,cak i na lekarsku komisiju. Dan je dug kad si sam kuci a jos duzi kad si ispunjen strahovima. Moj savet je upisati neki kurs online, najbolje Coursera ili Edx. I po mogucstvu nesto sto vas je uvek interesovalo, a nikad niste imali vremena , a zahteva da se bas posvetite. Sto je zahtevnije vise ce vam zaokupiti misli a i na kraju stecicete mozda dobru vestinu.
      A za porodjaj ne brinite,muz ce stici gde god da je, cak i da ne stigne kuci stici ce u bolnicu. Probajte da se dogovorite sa doktorom da vas prime ranije u bolnicu kad se priblizite terminu. To sad mnogi rade i na taj nacin cete izbeci paniku. Doduse za to vam treba veza,mada ako je trudnoca rizicna i ne mora da znaci.
      Nadam se da sam vam makar malo pomogla.

  8. Hvala Vam, Aleksandra! Zato smatram da je jako važno da pored tekstova kako da budemo aktivne trudnice sa čitavom mrežom podrške, počnemo razrađivati i teme kako uspeti sve to kada si (skoro) sama i ležiš. Znamo već šta treba da radimo ako trudnoća dozvoljava aktivnost, ali šta u suprotnom. Ovde ne mislim konkretno na Vas, već na more različitih stručnjaka koji se bave ljudima i njihovim stanjima i osećanjima. Vama hvala još jednom.

    1. Slazem se. Ili na kraju cele price mozete i vi poslati svoje iskustvo, jer verujem da cete uspeti i izgurati do kraja 🙂 A licna iskustva su uvek dragocenija od bilo kakve teorije.

  9. Sjajan tekst…

    Evo da podelim i ja svoje iskustvo 🙂

    Najveci strah nije bio vezan ni za tok trudnoce ni za porodjaj. Iracionalno sam se plasila trenutka kada svoje dete budem trebala da uzmem prvi put u ruke. Tako krhko, majusno stvorenje, plasila sam se da cu da ga povredim onog momenta kad ga uzmem u ruke 🙂

    Da li je porodjaj tezak i bolan? Verovatno jeste 🙂 individualno je. Moj je trajao 12 sati, ali ne mogu reci da sam se nesto posebno napatila, ni da sam pretrpela nekakve neizdrzive bolove. Bolelo jeste.

    Kad je okupala bebu i sredila pupcic, pita mene babica da li zelim da malo drzim bebu u narucju. Podrazumeva se da zelim. I tako dobih sina u narucje. Gledala sam ga onako bledo, blago telecim pogledom ne znajuci ni sta da radim ni sta da kazem, ali eto gledala sam ga 🙂 Pa ni posle 2-3 dana provedena u porodilistu nisam bila sigurna sta treba da mu kazem, samo sam ga tako gledala 🙂 Kao malog vanzemaljca 🙂

    1. Ja sam isto stalno razmisljala o tome kako cu ga drzati. Ono “ocekuje se da ja to radim kao iskusna mama”, a ja ukocena i ne znam ni da li to radim dobro. Nom posle par dana sve to vec bude spontano i prestanu da budu nasi vanzemaljci 🙂 Hvala na podeljenom iskustvu!

  10. Ja cu se drzati dela zasto zene ne govore o svom porodjaju.Moj je bii uzasan,sekcija sa teskim budjenjem I tromboembolijom.Jos uvek se lecim od napada panike.Kako reci takvu stvar nekom ko tek krece u to.Mada kao sto ste rekli svako je prica za sebe.

    1. Porodjaj je definitivno nesto sto se ne moze predvideti. Iskreno mi je uvek zao kada cujem da se zena namucila na porodjaju, i da nosi traume. Volim o tome da pricam sa njima, jer znam da im znaci da to izbace iz sebe. Ipak, mislim da o tome ne trebaju detaljno da pricaju sa zenama kojima tek predstoji porodjaj, jer sta ako one imaju lagodan porod a samo se uplase i otezaju sebi? Ne valja im plasirati ni cvecprolece price, ali par recenica bez detalja je sasvim dovoljno da izgrade realna ocekivanja. Drugim recima: sve je moguce. Nadam se najboljem! ?

  11. Nakon lepog teksta, lepa diskusija. Autor zapravo odgovara na komentare. Oduvek sam mrzela one tekstove pune saveta, a kada se nakon njega otvori gomila pitanja citaoci su prepusteni sami sebi. Diskusijom u kojoj svi ucestvuju je zapravo ovaj tekst zaokruzen i celovit. Ja bih zelela najvise da apleujem na citavu zajednicu koja je potpuno neprilagodjena za trudnice i porodilje, majke sa decom u kolicima…. Ljudi su potpuno neobazrivi prema bebama koja su mala stvorenja i kojima je svaki sum, nagli pokret, truckanje itd jako traumaticni kako u stomaku tako i u kolicima. One tek uce da kanalisu sve senzacije koje primaju iz spoljnog sveta. Ali da li je bas uvek neophodna truba na pesackom i nestrpljenje i gasiranje mama sa kolicima, gromoglasno smejanje u bebinom bliskom okruzenju, neadekvatna usluga i ocekivanja od trudnica i porodilja u javnim objektima bilo da je to dom zdravlja ili kafic, banka.. Da li svaki biciklista mora da igra kamikaze sa mamom koja vozi dete na biciklistickoj stazi jer vozi bebu a ne krompire pa njenoj bebi ta staza dobro dodje da beba moze zapravo malo da dremne, a put van biciklisticke staze je posut grubim kamenjem? Zasto to rade i roditelji sa decom? Zar su zaboravili kako je njima bilo? Ili su i oni kroz to prosli pa zele da ocvrsnu novopecene roditelje. Svuda je potrebno samo malo vise tolerancije a malo manje osudjivanja. Lepa rec. I citavo roditeljstvo moze i da bude onakvo kakvog ga opisuju u bajkama.

    1. Draga Majo,

      hvala Vam na ovom zanimljivom opazanju. Skrenuli ste paznju na nesto sto se zaista desava. Ja sma npr. imala lose iskustvo u MUPu, u redu za izradu licne karte, u devetom mesecu trudnoce. Iako sam imala zakazano, cekala sam dva sata!

      A na jednoj edukaciji o pristupacnosti (pre svega za ljude sa invaliditetom) spomenute su i majke sa bebama, u smislu da je nasa infrastruktura potpuno neprilagodjena setnji sa kolicima. KAd se samo setim svih tih biciklistickih staza, brdovitih staza ili onih koje se odjednom pretvaraju u baste lokala pored kojih samo na ulicu mozes da skrenes.

      A o osudjivanju sam pisala vise puta. I mogla bih jos 🙂

      Veliki pozdrav od mene,
      Aleksandra

Volela bih čuti tvoje mišljenje: