Kako sam pobedila strah da možda nikad neću biti mama?

U Srbiji oko 400 000 parova ima problem sa sterilitetom. To je jako veliki broj ljudi koji prolaze kroz bezbroj fizičkih i psihičkih izazova. Od lečenja ženskih/muških fizičkih problema steriliteta, podvrgavanja vantelesnoj oplodnji, pa do rada na stresu, depresivnosti i velikom broju strahova.

Tako se na kraju stvori vrzino kolo iz kog se često ne vidi izlaz. I onda usled svih tih žrtvi koje ovi parovi podnose, oni imaju utisak kao da su samo još dalji od deteta koje toliko žele, umesto da su mu sve bliži.

A malo je tekstova koji pišu o ovim problemima. Kao da je to još uvek tabu. Ili možda previše bolna tema za koju je lakše da se potisne i da se stavi ispod tepiha.

Na moju i vašu sreću, jedna divna i jaka žena je imala želju da priča o svom iskustvu borbe sa sterilitetom, i to o jednom strahu koji uvek ide rame uz rame sa ovim izazovom – strahom da se možda nikada nećeš ostvariti kao roditelj.

U pitanju je Ljubica Balać – novinarka RTV Vojvodina, bloger, i pre svega majka dvoje dece.

Ljubica je umetnik kada je u pitanju baratanje rečima i svaka njena rečenica u meni probudi neku emociju, naročito kada je u pitanju ovako delikatna tema.

Odvojite 5 minuta vašeg vremena i priuštite sebi plovidbu u njen svet emocija, vrcavosti i puno korisnih saveta.

Ljubica Balać
Photo by Spomenka Avramov

Kako bi sebe opisala?

Dok sam učila da hodam, moji kažu da sam se stalno grčevito držala za nešto ili za nekoga. Kad im je već dodijalo, stavili su me na sred sobe, onako klimavu i pustili.

Gledajući u strahu za šta da se uhvatim, čvrsto sam stisnula pelene u kojima sam bila i- pala na dupe. Nekoliko trenutaka tišine, a onda sam se zasmejala. Onako iskonski, kako to samo deca znaju kad spoznaju neku novu radost, kad nešto novo otkriju.

Nisam zaplakala. I od tada sam, kažu, prestala da se kačim, da plačem, da se plašim.

Naučila sam da hodam tako što sam prvo naučila da padam. I da ustanem.

Ali nisam tada naučila sve što je trebalo. Ili zapravo nije ni trebalo sve tada da naučim. O padanju i ustajanju, o hodanju kroz život. O hvatanju i puštanju. O sebi.

Trebao mi je čitav niz novih neuspeha da shvatim da se i dalje grčevito hvatam za nešto ili nekoga. U raznim situacijama.

A najviše za ono što nemam. Da ne bih izgubila ono što imam.

Na to nas uostalom i društvo nametljivo, drsko ili perfidno navodi. I nije uvek lako da pred tim popustimo.

A šta vi čekate?

Ako (još) niste u braku, ako (još) nemate (bar jedno) detence, niste se (još?) zaposlili, prešli na bolji posao, razveli se, našli konačno nekog boljeg, neku bolju, ako ste sami, to je pitanje koje ne možete da izbegnete.

Godinama sam ga slušala, sto puta preplakala, oćutala, na njega opsovala, dok sam pokušavala da konačno dobijem dete.

Ljudi su nemilosrdni u nastojanju da nas iz nekih njima često i neznanih strahova uguraju u poznate matrice, da i nama raspire neke nemire.

To je bio moj strah – da neću nikada moći da imam dete.

I da je to jako strašno. Svi će me gledati drugačije, manje vredno. Pod taj kišobran uvući ću i svog muža i njegovu porodicu.

Svi ostali izbori, uspesi delovali su mi kao utešna nagrada, kompromisno. Sve sam ih unizila, okrnjila, utulila im radost – tako mi se činilo.

I tako u krug, dok i samu tu iskonsku želju da on i ja imamo detence nisam totalno iščašila. Dok je potpuno nisam stavila u službu svega ostalog. I okoline. Svih, sem nas. Sem mene.

Vožnja pod ručnom

Sad kad pogledam unazad nisam ni bila svesna, a tako to valjda i biva, kada sam zapravo sebi posejala to seme sumnje. Sigurno je da sam na krilima tog nerealnog straha logično stigla do steriliteta.

Doprinela sam tome pre svega načinom razmišljanja.

Vrlo rano suočila sam se sa činjenicom da imam endometriozu. Zbog nje sam izgubila desni jajnik, a umalo, i to greškom lekara, i sve ostalo.

Tada sam se dodatno grčevito uhvatila upravo za te okolnosti. Već tada sam se osećala manje ženom. A onda godinama sve više, jer se ništa nije dešavalo. Ma koliko želela, nisam uspevala da zatrudnim.

Gotovo da nema ginekološke intervencije koju nisam imala, zvučnog imena lekara na čija vrata nisam pokucala, čaja koji nisam popila, semenki koje nisam zobala, guglajući, čitajući, pitajući. Lutajući.

Ne mogu reći da sam bila opterećena time, ali sam vremenom ipak sve ostalo počela da gledam kroz tu prizmu.

Sve što imam gledala sam kroz ono što nemam.

Da, ali oni ne mogu da imaju decu.“ Kao neka konačna presuda to uvek na kraju odzvanja kad vam sumiraju sve što jeste. Izroni ono jedino što niste. Pored svega što možete, jedino što ne možete. Pod takvim višegodišnjim pritiskom spolja i iznutra nije teško da i sami sebi sve u času osporite.

Kada mi je predložena vantelesna oplodnja imala sam osećaj da stojim na ivici provalije. Da je i ta opcija nekako degradirajuća, etiketirajuća, da sam manje žena. Da ne mogu. Ta rečenica, to gledanje sebe i veze u kojoj si, kao i života generalno, u čekaonicama bolnica za vantelesnu oplodnju gotovo da može da se opipa. Guši.

Sediš tu jer ne možeš, veruješ da ne možeš, a tu si da uspeš. Zapetljane u dijagnoze i prognoze s kojima smo se srodile, koje su toliko srasle uz nas da bez njih svoj život gotovo da i ne možemo da zamislimo, koje su nam drugo ime, ti zgrčeni osmesi, prazni pogledi koji beže samo da se ne sretnu, da izbegnu novu procenu, taj strah. To je sve, samo ne način da uspeš. Sve, samo ne život.

I nisam uspela!

Sećam se da sam bila sam kod kuće kada sam, čekajući u tim najdužim danima hoće li bar sada čitav taj dug proces dobro rezultirati, ja opet dobila menstruaciju.

Ne pamtim da sam ikada tako i toliko plakala. Danima. Šta tek sad da radim? Kad mi ni to nije uspelo.

Kako sam potom rodila sebe

Znate one momente u životu kada osećate da – ili ćete nešto promeniti ili ćete pući. Da tako dalje više ne možete. Da zapravo više nemate šta da izgubite ako probate drugačije.

Jer, već ste izgubili sebe. Tačnije, izgubili ste se.

Do te tačke sam došla.

Ok, možda nikad neću moći da rodim dete.

Pustila sam to što sam tako grčevito držala u rukama. I rešila da pogledam, šta mi ostaje u njima? Šta sam sve ja. Šta jesam, šta mogu, šta ja već sve imam.

Želela sam da mi se poveri novi život, a ovaj koji već imam nisam cenila.

Prvi put posle toliko godina grča, duboko sam udahnula! Prodisala. Znate i ono kad vam kažu- treba samo da se opustiš? To sam konačno postigla.

Evo kako:

Sela sam i zapisala ko sam ja.

Čime se sve bavim. Šta sam sve postigla.

Šta sve i koga volim- i imam. Od hobija, poslastica, filmova, muzike, knjiga, preko ljubimaca, do ljudi.

U čemu sve uživam. Šta sve planiram.

Šta sve mogu.

I mogu vam reći, jako sam mi se dopala!

Shvatila sam da sam još kako živa. I vrlo plodna! Vredna ljubavi, poštovanja.

Da imam život vredan življenja.

Prestala sam da se definišem onim što jedino nisam. Da se krijem iza dijagnoze, da bežim od života gledajući se kao da sam njegova žrtva.

Zato ću i vama reći – već ste žive. Žive ste i dok čekate. I ako nikad ne dočekate.

Šteta je da vam ceo život prođe, a da to ne osetite. Sigurno ima mnogo težih sudbina. Još sigurnije da život sa decom nije pošteđen takvih lomova.

Da, reći ću vam i da nikad ne odustajete. Ali ne od besomučnog iscrpljujućeg pokušavanja da dobijete dete, već od nastojanja da ne izgubite sebe. Da do sebe dođete.

Svako može da ima dete, ali ne može svako da ga nema.

Onda se sa životom gledaš oči u oči, bez izgovora, nemaš čime da se pravdaš, nemaš iza koga da se kriješ. Ne trpiš „zbog dece“ na lošem poslu, u lošem braku, lošem životu u zajednici, u raznim strahovima. Stojiš iza svega što živiš.

Nije to borba sa sterilitetom, to je borba sa samim sobom i sa društvom, sa sterilnim načinom razmišljanja.

Neće moći svako da rodi dete, ali bi za svakoga, pa i za društvo u celini, bilo dobro da rodi sebe.

Meni je to bilo teže od višegodišnjeg lečenja steriliteta. Kao da sam se kidala, deo po deo i ponovo slagala.

Možda mi je zbog te velike promene u načinu razmišljanja vantelesna oplodnja, na koju me je drugi put nagovorila moja doktorka, i uspela. Kroz nju sam išla neuporedivo opuštenija. Uvek iznova vraćajući se stvarima koje sam zapisala.

Možda sam zato sam devet meseci kasnije nakon porođaja ponovo zatrudnela, potpuno prirodno.

A možda mi ni u čemu takav način razmišljanja nije pomogao sem u tome da se osećam srećno, vredno, živo, potpuno. Rekla bih da je i to već dovoljno.

Pratite Ljubicu na ovom linku

 

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

4 thoughts on “Kako sam pobedila strah da možda nikad neću biti mama?

  1. Naježila sam se dok sam ovo čitala. Iako imam 17 godina, vjerujem koliko je teško boriti se sa sterilitetom. Neke osobe toliko priželjkuju da imaju dijete, ali ne uspjevaju, a neke osobe koje ne žele da budu roditelji, oni to upravo postanu. I to je možda i najgore od svega. Meni je iskreno drago što ste Vi uspjeli da se izborite sa svim tim pritiskom, što ste uspjeli da se ostvarite u ulozi koja treba da krasi jednu ženu. Stvarno Vam svaka čast i nimalo ne sumnjam da ste odlična majka. ❤️❤️❤️

  2. Iako znam Ljubičinu priču. imam potrebu da kažem da je tekst fenomenalan (kao i ova divna žena) i toliko pun mudrosti da ga treba deliti svaki dan. Hvala vam drage moje 🙂

Volela bih čuti tvoje mišljenje: