Strah i ljubav, i da li oni mogu koegzistirati?

Povodom aktuelnih terorističkih dešavanja neminovne su i kojekakve diskusije, statusi i komentari koji neretko izazovu još burnije emocije od onih vezanih za sam događaj. I vrlo često lako “skrenu sa teme”. Naročito ako se vode putem pisanih medija gde postoji puno zakrčenja u komunikaciji. No, takva emotivna stanja su dosta intenzivna i preplavljujuća, te čovek prosto mora na neki način da ih verbalizuje, prodiskutuje i proradi.

Na društvenim mrežama su mi za oko najviše zapale diskusije koje pričaju o strahu i ljubavi. Kao dva ekstrema koja jedno drugog potiru. Na primer, rečenice tipa “ne širite strah jer oni to žele. Strah je taj koji će nas ubiti!”. Pa onda: “širite ljubav. Ona će pobediti!”. I ja se negde slažem da su aktuelno to dve osnovne emocije: strah šta sledeće može da se desi. Da li i u našoj blizini može doći do sličnog horora? A onda opet i razmišljanja tipa “da su imali dovoljno ljubavi, ne bi mogli ubijati nedužne ljude”.

Sa druge strane, ne mogu a da se ne zapitam da li je sve tako jednostavno? I da li je sve tako crno belo? Na studijama psihologije učili su me da je strah zdrava emocija. Neprijatna, ali zdrava. To znači da nam je ona vrlo često potrebna, jer aktivira odbrambene mehanizme u nama u situacijama u kojima postoji npr. opasnost po život. Strah je taj koji je naterao ljude da beže od rafala, da se sklone. One koji su imali sreće da nisu prvi na udaru, pa su imali vremena i mogućnosti da se spasu. No, kada govorimo o strahovanju o tome da li sutra i ispred moje zgrade to može da se desi, na koncertu u mom gradu itd., pa ja iz predostrožnosti prestanem da izlazim, da se krećem, da posećujem dešavanja, e to je onda već jaka strepnja, dovedena do nivoa panike. Pa još kada puno ljudi tako počne da razmišlja, polako se stvori masovna panika. Ona vrlo lako pređe u masovnu histeriju kada ljudi bukvalno i metaforički krenu da gaze jedni druge. Tome u mnogo čemu doprinosi i propaganda i politika koja je iza svega, ali o tome ne bih puno u ovom tekstu.

A ljubav? Slažem se da je važno da volimo ljude, da ne želimo loše drugima. Smatram da je važno da i svoju decu vaspitavamo da pomažu drugima, da šire ljubav, da ne čine zlo. To je ono što mi kao pojedinci možemo uraditi. Kao roditelji. A šta kada npr. dete dođe do puberteta? Kada i pored svih naših napora, naše voljeno dete krene stranputicom, a pod pogrešnim uticajem vršnjaka ili društva. Ja znam šta – i tada davati ljubav, sebe. Ali, i znati da to možda neće biti dovoljno. I ljudi koji su izvršili teror su to uradili iz ljubavi – prema Alahu. Oni veruju da je ta ljubav iznad ljubavi koju osećaju prema nedužnom čoveku čiji su život oduzeli. A sigurna sam da je dosta njih baš vaspitavano u porodicama punim ljubavi prema drugim ljudima. No, imali su tu nesreću da su sve te naučene vrednosti pale u vodu pred snagom ekstremističkih ubeđenja, pogrešno izvedenih iz jedne religije.

I onda ne mogu a da se ne zapitam, da li je dovoljno jedni druge samo da učimo ljubavi? Da li je dovoljno samo da širimo ljubav, pa da njom pobedimo strahovanja i paniku? Važno definitivno da, ali dovoljno – svakako ne.

Važno je da izbacimo mržnju iz svog repertoara emocija. Ona niti je konstruktivna, niti je prijatna. Nezadovoljstvo kao njen pandan je ok, i neminovno je.

Važno je i da mislimo svojom glavom.
Da imamo stav. Da ga delimo sa drugima, makar nas on odveo do verbalnih konflikata. Pri tom deljenju svog stava naravno voditi računa o mestu i vremenu, o ljudima kojima je upućen. Jer nije uvek zgodno ono “ja sam sad rekla, pa kako bude”.
Važno je da ne ignorišemo.
Da budemo spremni da pomognemo, čak i kada nam baš nešto i nije do toga. Jer pomoć se usmerava ka onom kome je potrebna, a ne ka onom ko je daje.

Bino je da se uključimo, da ne stojimo po strani. Ako činimo to drugo, vođstvo lako može upasti u pogrešne ruke.

Sa druge strane, korisno je i znati koliko možemo da se uključimo i dokle doseže naša pojedinačna odgovornost. Ne merimo, ne osuđujmo druge što se jesu ili nisu uključili.  Ponekad i slanje pozitivnih misli i energije može biti i više nego dovoljno. (Moj tekst o društvenoj odgovornosti pojedinca možete pročitati ovde).

Eto. Sve to mislim da je važno. A ako sve navedeno možemo podvesti pod “ljubav”, onda da – mislim da je ljubav najvažnija!

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

2 thoughts on “Strah i ljubav, i da li oni mogu koegzistirati?

Volela bih čuti tvoje mišljenje: