Top 5 pogrešnih uverenja roditelja

Tekst koji sledi tiče se nekih uverenja koje smo ja ili ljudi u mojoj bliskoj okolini imali o roditeljstvu, i koja su se vremenom pokazala kao potpuno iracionalna i neodrživa. To ne znači da je neko od ovih uverenja neodrživo i kod vas, i zato se nadam da se nećete pronaći uvređenim čitajući ih.

Ovo nije priča o onim Ja neću nikad… rečenicama. Tome ću posvetiti jedan zaseban post. Ovo je priča o nekim našim uverenjima koja su ili nesvesna, ili ih stalno ponavaljamo na glas, pa tako definitivno postaju šaržer iz kog pucaju naši postupci, naša dela. A meni su se upravo ti moji postupci pokazali kao pogrešni, te je onda logično da i to njihovo bazično uverenje nije ispravno.

1. Svaka majka zna najbolje za svoje dete.

Ovo je rečenica koju često srećem u grupama majki čiji sam član. Ja je nikada nisam izgovarala, niti sam u nju verovala, ali mi zvuči pogrešno i nikako se ne slažem sa njom. Jednom prilikom je jedna majka rekla pravu verziju te rečenice: “Svaka majka MISLI da zna najbolje za svoje dete”. Mi sve želimo najbolje za svoju decu, ali to znači da smo uvek u pravu.

Na primer, kada je u pitanju nošenje dece u nosiljkama. U Srbiji ćete uglavnom videti kengure za te prilike, i decu koja se nose ka napolje, “da bi videla svet oko sebe”. A kenguri su poznati kao ergonomski neispravne nosiljke, isto kao i to nošenje ka spolja. Da ne dužim sa ovom temom, ali beba treba da je okrenuta ka roditelju, jer joj se tako noge mogu namestiti u M položaj (položaj žabice), koji je jedini ispravan u prvih godinu dana njenog života. Ovo kako u Srbiji uglavnom nosaju decu čak ni ne izgleda lepo. Bebi vise noge, visi glava. Nema nikakvu potporu. Prosto se i vidi da to nije dobro za njene kukove i kičmu. I kada sam u nekoliko navrata skrenula pažnju nekim poznanicama na tu činjenicu, rekle su: Ja znam najbolje za svoje dete. Ti želiš najbolje svom detetu, ali ne razumeš se baš u sve. Sigurna sam da detetu ne želiš probleme sa kukovima. (To sve naravno nisam rekla, jer se posle prethodne njihove rečenice obično zaustavim. Ne volim da naturam svoje mišljenje, kada vidim da ne žele da ga slušaju.)

A još gore je kada posle toga kažu i “Doktor mi je rekao da od 3. meseca može tako da se nosi, jer mu je tada čvrsta glavica.”  (Kao da je glavica jedino što se gleda kada nosite bebu). Jer pedijatri su ta omnipotentna bića. Oni se najbolje razumeju i u dojenje, i u ortopediju, i gastroenterologiju. Ma, u sve. E tu dolazimo do drugog uverenja:

2. Doktori uvek znaju najbolje.

Odmah da se razumemo: ja dete vodim kod dva lekara. I državnog i privatnog. Postoje stvari koje zaista prevazilaze moje lične i roditeljske moći, i koje samo lekar može rešiti. Jer, za to se školovao. Ali, ne volim slepo da verujem lekarima, naročito kada je moje dete u pitanju. Ja sam zato pronašla doktorku koja priznaje da ne zna sve, i rada je da sasluša ukoliko si neko rešenje pronašao npr. u homeopatiji. Ona se u to ne razume, i bavi se isključivo medicinom, ali spremna je da prizna da medicina nije svemoćna, i da ona kao lekar nije omnipotentna i da nije uvek u pravu. A takav pristup je, na žalost, redak kod lekara.

I to je jedan od razloga zašto imamo puno neuspešnih dojilja. Puno bolesne dece koja su non-stop na antibioiticima. Puno dece koja prelaze na čvrstu hranu maltene čim se rode, i to odmah na kobasice, smokije i plazme. Žene slepo veruju lekarima za sve moguće, i ne žele da preispitaju druge izvore. A ponekad i svoju intuiciju da poslušaju, jer za mnoge stvari nije ni potrebno da se odmah obraćaju lekarima.

3. Dobra majka je uvek raspoložena i mirna u odnosu na svoje dete.

Na ovo me je takođe inspirisala rasprava u okviru jedne grupe mama, kada se jedna žena požalila kako joj ponekad dete bude naporno, pa poželi samo na par sati da bude sama i da odmori. Koliko je tu burnih reakcija bilo. Od “Kako možeš tako o svom detetu?” do cvećeproleće obrazlaganja kako je njima sa njihovim detetom svaki trenutak savršen, kako se nikada ne umore, niti pomisle da bi im prijalo malo da odmore. To su verovatno one mame koje svaki dan stignu i da skuvaju, počiste, da sa osmehom dočekaju muža sa posla, a kada uspavaju decu, da nalakiraju nokte i vode ljubav sa supružnikom.

Interesuje me samo da li kriju neku tajnu poput žena iz Stepforda?

4. Ja nikad ne iznosim stav o tuđem roditeljstvu.

Ušavši u svet roditeljstva shvatila sam da u njega nisam ušla kao tabula rasa. Čak i o nekim stvarima o kojima nisam na glas pričala, ja sam u stvari imala neki stav. Neko nesvesno uverenje, za koje se pokazalo da je upravo ono kasnije upravljalo mojim postupcima u određenim situacijama roditeljstva.

Nisu naša uverenja samo ona o kojima naširoko pričamo, u situacijama u kojima je evidentno da iznosimo svoj stav. Imam par drugarica, majki, koje su u fazonu: Ja ne komentarišem. Sve je relativno. To je njihova stvar. Pa naravno da je 1000 stvari u životu relativno, ali nemojmo se lagati – stav možemo izraziti i neverbalnom komunikacijom, ako ništa drugo. Iste one su meni više puta rekle: Ti ćeš dojiti i posle godinu dana? Jaoj (obraćaju se sinu), pa ti ćeš biti mamim mali Edipovac. On spava sa tobom u krevetu? Pa jel on bar jede kad već neće mirno da sedi u kolicima? Sa propratnom neverbalnom komunikacijom i akcentovanjem ključnih reči.

Ako to nije bilo iznošenje stava o dojenju, spavanju, kolicima, onda ne znam šta je. I ja im ne zameram, naročito ako je u pitanju neka greška koju su i one napravile u roditeljstvu. Pa, ljudi smo. Naravno da imamo potrebu da iznesemo svoj stav/iskustvo, pogotovo osobama do kojih nam je stalo.

5. I mi smo tako odgajani, i ništa nam nije falilo.

Ovde bih odmah želela da napomenem da se samo delimično ne slažem sa ovim uverenjem. Sa jedne strane, zaista je danas previše informacija svuda oko nas. Previše trendova kojima je glavni cilj da budu drugačiji i napredniji, a da u stvari to nisu. Ima puno toga dobrog i u tradiciji, Nečeg što je provereno i što se ne ponavlja za džabe iz generacije u generaciju.

Sa druge strane, ne volim ni kada se ta rečenica “Kako su naše majke?” previše koristi, i tamo gde treba i tamo gde ne treba. Prvo mi na pamet padaju vakcine, jer kad je bila pompa oko njih, tu rečenicu sam stalno slušala. Da, dobijali smo vakcine i mi kao deca, ali tada je bilo njih svega par, a sada se stalno uvode neke nove. Takodje, njihov sastav definitivno nije isti. (Ne bih dalje produbljivala ovu temu, kako ne bi krenuli u raspravu za/protiv vakcina.).

Pa onda: “Kako smo mi vas odgajali na jajima i mesu od prvog dana?” A danas se ove namirnice postepeno uvode. Delom tu možda ima i malo preterivanja, ali nemojmo zaboraviti da pre 30 godina niko nije sumnjao u kvalitet jaja i mesa. Tada su maltene sva jaja/pilići bili “domaći”. Tada se podrazumevalo da ni pecivo iz pekare nema sijaset emulgatora. Da li se uopšte u ono vreme i znalo šta je to?Deca su se tada olako ostavljala da plaču, noćima sama u sobi. A ako danas ne želiš to da uradiš, ti si onda optužen da previše razmazuješ svoje dete. I tako i nedogled, sa još hiljadu primera.

Šta vi mislite o ovim uverenjima? Sigurna sam da vam na pamet pada još neko. Ima ih tako puno.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

12 thoughts on “Top 5 pogrešnih uverenja roditelja

  1. Sve što si pobrojala sam prošla ili prolazim. Stavovi i mišljenja mi se često menjaju i služe mi kao inspiracija za moje krejzi pisanije i ismevanje prvo sebe same a onda i drugih, pozivajući da se o svemu ipak još malo razmisli 🙂 Ključni momenat mi je bio kad mi je stariji napunio tih famoznih 5. Znaš da SVI psiholozi stalno tvrde da to što si kao roditelj uradio do detetove pete, to je to za ceo život. Iskreno prilično sam se ufrkala jer je "rezultat", jabuka moga oka , takva kakva jeste. Sve vidiš u tom trenutku i svoj rad, i njegov karakter i genetiku, ma sve. I zaključak je da moramo više da verujemo u detetove snage i prirodu, da se malkice manje mešamo i sve će biti znatno bolje.

  2. Ma jooj, napisala komentar o nije mi htjelo prihvatiti wordpress racun. Sad sve ponovno moram. 😮

    Stavka jedan mi se jako sviđa i puno sam o njoj citala u literaruri. Djeca su individue i imaju svoj put…dana su nam, ali ne pripadaju nama. Imaju svoje misli, snove, nade, teznje, ceznje i sve dr. Prema tome, treba ih podrzavati u tome da budu sto jesu (kao osobe).

    Ovo sto su ze druge zene zgrozile, jer je majka izjavila da je umorna, nek se dobro preispitaju.

    Po meni su to zene koje "sluze" obitelji od 0-24h i onda kad-tad puknu po savovima. Prihvacanje odgovornosti je jedno, a totalno zanemarivanje sebe je sasvim nesto drugo.

    Btw, ne date li nista sebi (ne ulazete u sebe) sto i kako cete dati djetetu/djeci?! Ne mozete im dati ono sto nemate.

    Uvijek ponavljam i toga se drzim – sretan roditelj =sretno dijete!!!!

    Predlazem knjigu Tatjane Leus: "Najcesce roditeljske zablude"

    Fenomenalna je!!!

    Zelim Vam puno srece u daljnjem pisanju i jos mnogo ovakvih poucnih tekstova.

    Srdacno,

    Rahela Vukusic Drusko
    (www.inspirativka.wordpress.com)

  3. Odličan tekst – analitičan, iskren, dobro promišljeni stavovi, potkrepljeni obrazloženjima, bez fraziranja i pametovanja. Potpuno se slažem sa svime što si napisala. Roditeljstvo je, koliko lepo, isto toliko i teško i zahtevno. Velika je stvar priznati "Da, umorna sam, tako bih želela malo, smo malo vremena za sebe", jer je i majka živ čovek, prečesto premorena od svih obaveza i MORA imati malo prostora i za sebe. Tvrditi drugačije je čisto foliranje i teško licemerje. Sve moje čestitke!

  4. ljudi općenito imaju običaj drugima soliti pamet, pa ni pitanje majčinstva nije izuzetak.
    samo bih se osvrnula na ovaj dio o spavanju u istom krevetu.
    jedna je psihologinja napisala nešto u stilu "ako pilići spavaju sa svojom majkom, ako psići spavaju sa svojom majkom, ako mačići spavaju sa svojom majkom, zašto bi mala djeca bila izuzetak?"
    i s tim se slažem. ne vidim smisla u modi da se bebe bace u drugu sobu maltene čim se rode.

  5. jedna je psihologinja napisala nešto u stilu- ako pilići spavaju sa svojom majkom, i psići spavaju sa svojom majkom, ako mačići spavaju sa svojom majkom, zašto mali ljudi ne bi spavali sa svojom majkom?
    ima nešto neprirodno i pomodarski u toj ideji da bebe maltene čim se rode treba baciti u drugu sobu da se ne naviknu. ne znam na što. na blizinu roditelja? na sigurnost? na dostupnost majke? stvarno bi bilo "strašno" da dijete odrasta osjećajući toplinu obitelji.

  6. Sve se slažem! Lepo, koncizno, tačno. Ne mogu da ulazim u obrazlaganje, prežvakala sam temu zilion puta. Reći ću ti samo da tu negde oko godinu i po-dve postane sve ovo smešno. Furaš svoj fazon, uživaš, smešiš se kiselo i iz prikrajka osuđuješ sve oko sebe jer, naravno, rade pogrešno. 🙂

Volela bih čuti tvoje mišljenje: