Adaptacija deteta na vrtić je veliki događaj kako u životu deteta, tako i roditelja. Nekad je čak stresniji ovima drugima 🙂
Svakako predstavlja prvo veće odvajanje deteta od roditelja.
Može se reći da je to prvi korak ka njegovoj samostalnosti.
Kada je pravo vreme za vrtić?
Na to pitanje niko neće moći da vam da jedinstven odgovor.
Ja sam bila primorana da svoje dete dam u jaslice sa 13 meseci.
To je bilo zaista rano.
Još uvek je bio beba, tek prohodao, ne zna da priča, piški u nošu. Realno, u narednoj godini – dve su ga pre svega čuvali. Nije išao u vrtić da se igra, jer tada o tome još reči nema.
To je bilo jedino rešenje koje smo imali. Kao i puno drugih roditelja koji su u našoj situaciji.
Ukoliko nemate ko da vam čuva dete, radite, nemate novac da platite dadilju – vrtić je jedino rešenje za vas!
Niste loš roditelj zbog toga i ne treba da vas grize savest.
Puno nas ima vrtić kao jedino rešenje. Jbg.
Ukoliko, sa druge strane, imate mogućnosti da dete ostane sa vama ili nekom drugom bliskom osobom, svakako da je preporučljivo da ga neko vreme ostavite još sa vama.
Do kada?
Rekla bih da to uradite sigurno do neke detetove 3. godine.
Pre toga deca ni nemaju zajedničku igru. Egocentrizam radi svoje: sede jedni pored drugih, svako se igra za sebe, ne znaju da dele, da prate pravila, generalno da imaju kooperativnu igru.
Iako prava kooperativna igra kreće tek oko 4.-5. godine, po svom detetu i drugima u našoj blizini, primetila sam da već oko 3. godine oni polako kreću da se igraju jedni sa drugima.
Moje dete je već tada naučilo i da deli (što je ranije od proseka, ali možda zato što je od 13. meseca u vrtiću, pa je bio primoran).
Po mom mišljenju, već tu oko 3. godine deci su od sve veće važnosti druga deca, pravila kolektiva i sl.
Po meni jedna mama ili baka tada već ne može sve to da nadomesti.
Drugačije je bilo ranije kada smo živeli u velikim zajednicama, u velikoj porodici sa puno dece, pa je dete u prvim godinama imalo i odrasle bliske osobe i drugu decu pored sebe. Danas, naročito u velikim gradovima, alternativa vrtiću je najčešće sama mama i baka – što već posle neke 3. godine nije dovoljno.
Sa druge strane, ukoliko je dete izrazito introvertno ili visokosenzitivno, kretanje u vrtić u 3. godini može biti iznadprosečno stresno za njega, pa je i tada ok da se odloži.
Neće biti smak sveta ako se odloži vrtić, a postoje uslovi da još malo bude sa mamom/bakom!
Ipak, u tome ne treba preterivati.
Poznajem jednu ženu iz grada koja mi je uz dubok kukavan udisaj rekla: „Joj, moram da ga upišem u predškolsku!“
(Čitaj: a što moram?)
Dete je 6 godina po ceo dan bilo sa njom. Ponekad ga je vodila na igrališta ili da se vidi sa drugom decom, ali uglavnom je sedeo u malom stanu sa njom i psom.
Zamislite koliko nestruktuirane vršnjačke igre i učenja je on propustio za tih 6 godina.
O temi čuvanja dece i vremenu za polazak u vrtić pisala sam i u ovom tekstu.
Kako detetu olakšati adaptaciju?
1. Prvo i najvažnije..
Nemojte vi pokazivati stres i suze pred detetom kad se odvajate. Ja sam glumila najveću sreću kad sam ga ostavljala prvih dana, a posle sam u autu lila suze.
Ne zaboravite da je na njihovom ranom uzrastu jednako važno tome šta govorite i to kako se ponašate i kakvu energiju odašiljete.
2. Tih dana ga „kupajte“ u ljubavi.
Pre i posle vrtića provodite puno vremena zajedno. Kupajte ga u gestovima ljubavi. Igrajte se detetovih omiljenih igara.
U danima adaptacije najviše mu je potreban osećaj sigurnosti, a ljubav je najbolji način da to oseti.
3. Iskoristite na najbolji način zajedničku adaptaciju prvih dana.
Mislim na one sate kada ste i vi u sobici sa detetom.
Nežno i zainteresovano pričajte sa vaspitačem da dete to vidi i čuje.
Ako se zaigra samo ili sa drugim detetom, povucite se. Pomozite mu da se poveže sa drugom decom, vaspitačem (ali, nemojte siliti!).
Upoznajte se zajedno sa prostorom, igračkama.
4. Plakanje deteta.
Tu srećom nemam puno iskustva, jer moje dete jedva da je suzu pustilo kod sve 3 adaptacije (jaslice, starija grupa, druga vrtić).
Koliko god bilo teško, ako svoje dete ne puštate iz ruku i vi pravite dramu oko razdvajanja, možete ga naučiti da plakanjem može da upravlja celom situacijom. Posle može plakati i iz rituala, iako se suštinski možda već adaptiralo na vrtić.
Ono što je važno je da pratite sa vaspitačem to plakanje i ponašanje nakon što vi odete. Ukoliko dete dugo ima traume koje ne prolaze (tipa: nekoliko meseci), posavetujte se i sa vrtićkim psihologom – nekad postoje situacije da je najbolje da dete napravi pauzu sa adaptacijom.
Iako kod većine dece to zaista brzo prođe.
Bitno je takođe i kakvog vaspitača imate – ukoliko su hladni ili detetu stvaraju dodatne traume na tu već jaku separacionu anksioznost, ne ustručavajte se da razgovarate sa njima, sa stručnim radnikom vrtića.
To je vaše dete i vrtić koji vi plaćate!
Uputno je razgovarati sa vaspitačem o načinima koji najbolje smiruju vaše dete. Mi smo imali detaljnu anketu koju smo popunjavali povodom toga i drugih bitnih stvari.
Neće moći svako dete u isto vreme da zagrle, ali će moći da im daju omiljenu igračku ili organizuju aktivnost koja ih smiruje.
5. Dajte mu nešto svoje da ostane sa njim u vrtiću.
Može od pomoći biti neka vaša marama, majica, ukras koji mu ostavite – da ima osećaj kao da ste sve vreme tamo sa njim.
Mi smo imali ritual: poljubim ja njemu dlan, on meni, i onda svako stavi na svoj obraz. „Tako će mama ceo dan biti pored tebe!“
6. Početak dana u omiljenim opuštajućim aktivnostima.
Može biti od koristi da ujutro sluša omiljenu pesmu, gleda omiljeni crtać – da mu dan počne sa omiljenim aktivnostima.
Pažnja: tu može biti dodatnih problema, kao npr. da još više odugovlači sa polaskom ili da protestvuje.
Ono što je svakako preporučljivo je da vam dan počne sa puuuno maženja i ljubljenja!
Omiljena igračka sa njim u vrtiću takođe može biti dodatni izvor sigurnosti.
7. Podstičite detetovo učenje da se vi uvek vratite (da niste otišli zauvek).
Kad prođe prvi dan posle se uvek možete vraćati na njega sa pričom kako vi uvek dođete po njega, baš kao što ste tog dana.
Deca na ranom uzrastu još ne znaju da ćete se ako odete vi i vratiti.
Tu od koristi mogu biti i igre: žmurke, „vidiš me – ne vidiš me“, „Gde si? – tu siii“.
8. Izvesnost.
Pripremite dete na sve korake:
„Prvo ćemo ujutro odslušati omiljenu pesmu, odgledati omiljeni crtani dok te mama oblači. Onda ćemo oprati zubiće, pa ćemo ući u kola. Tu ćemo slušati omiljenu pesmu. Kad dođemo u vrtić jako, najjače ćemo se poljubiti, reći našu pesmicu za opraštanje i ti ćeš ući u sobicu. Uživaćeš i igraćeš se sa drugarima. Ja ću ići na posao. Onda će mama doći po tebe. Mama uvek dođe po tebe.“
Ne pričajte puno o razdvajanju. Pričajte više o vašem dolasku i spajanju.
I naravno, ako je dete manje pola ovih rečenica izbacite. Ono tad ne može toliko priče da isprati.
9. Gradite rutinu.
Uvek u isto vreme dolazite i odlazite. Iste stvari radite ujutro. To je posebno važno kod visokosenzitivne dece.
Ne radite više adaptacija sa vrtićem u isto vreme. Noša, dolazak brata ili sestre, skidanje sa sike/dude i sl. Previše je to emocija za jedno malo dete.
10. Iskradanje
Svi će vam reći da ovo ne radite.
Iskradanje pojačava separacionu anksioznost.
Ja i ovde moram da dam jednu digresiju i veliko priznanje:
ja sam se iskradala kad sam svoje dete od 13 meseci ostavljala u vrtić.
Pre toga sam mu ukratko objasnila gde ide on, ja, šta će tamo raditi i da ću se vratiti. Ali, ljudi: intuicija mi je govorila da on pola od tih par kratkih rečenica ništa ne razume!
Imala sam osećaj da mu tu kao pričam neke glupe teorijske priče koje su me savetovali, a srce mi je govorilo da treba da probam sa nečim drugim.
Nakon zajedničke adaptacije od par dana, poljubila sam ga i rekla da idem i da ću se vratiti (nisam samo „nestala“). Nije me nešto ni registrovao jer se zaigrao.
Taj dan je zaspao vaspitačici u krilu. Došla sam po njega pre ručka.
Sutradan sam samo otišla iz sobice dok se igrao. Redovno je spavao i bez problema ostao do kraja.
Posle nije ni bilo potrebe za iskradanjem jer sam ga posle poljupca samo predala, a on nije ni plakao.
Drugarica se iskradala detetu od 3 godine i njemu jeste napravila dodatni problem sa separacionom anksioznošću.
Mislim da i to iskradanje ima veze sa tim koliko godina dete ima, ali i sa samim temperamentom deteta.
Ako jako plače, usmeren je na vas, pa je logično da tada iskradanju nema mesta.
Kao i sa svim ostalim, i ovde probavajte razna rešenja. I slušajte svoju intuiciju!
I jedna dodatna ideja…
U pitanju je sladak ritual o kom sam negde čitala. Posebno pomaže kod jako male dece.
Napravite sa detetom mali albumčić svih osoba koje voli, sa kojima voli da se mazi ili da provodi vreme. Stavite i sliku vaspitača.
I onda zajedno kući pregledavajte taj album.
Pa dajte vaspitaču da sa detetom pregledava taj album.
Mnogoj deci to pomogne kada im nedostaju roditelji.
Na kraju…
…želim da vam svima poželim srećnu adaptaciju!
Šta je vama pomoglo u ovoj stresnoj situaciji?
| Ako vam trebaju kratki saveti za roditeljstvo, kao i pregršt zanimljivih igrica vezanih za najvažnije razvojne izazove vašeg deteta, potražite ih u Dnevniku srećnog odrastanja. Više o njemu na ovom linku. |