Anksioznost – kako sam naučila da se borim sa njom?

Svi ponekad osetimo strepnju i strahovanje oko nečega što se dešava ili što se može desiti.

Međutim, kada ta strepnja postane nešto što nas ophrva, što umanjuje našu funkcionalnost, kada se čini da je ne možemo kontrolisati – onda je to anksioznost koju treba da tretiramo. Sami ili uz pomoć stručnjaka.

Tim povodom divna Anđelija Stojanović je pristala da priča o svom iskustvu sa anksioznošću.

Dosta toga je naučila o toj borbi koju još uvek ponekad vodi, i sa vama nesebično deli puno saveta kako da i vi izađete na kraj sa anksioznošću.

Odvojte par minuta vremena i uživajte u njenom jasnom, preciznom, ali i toplom i podržavajućem stilu pisanja.

cosmoholic

Ko je Anđelija Stojanović?

Da li ćete verovati ako vam kažem da sam prvo odgovorila na sva ostala pitanja i na kraju se vratila na ovo?

Šta treba da kažemo o sebi uopšte?

Titule i postignuća je najlakše nabrojati, ali često nije u tome poenta. I dalje nisam sigurna kako bih “ispravno” odgovorila na ovo pitanje.

Imam 24 godine, student sam defektološkog fakulteta u Beogradu, zaljubljenik u pisanje, psihologiju, putovanja, marketing, kozmetiku, prirodu. I još mnogo toga.

U duši sam dete i neizmerno uživam u vremenu koje provodim sa klincima od 0 – 10 godina. Nekako ih doživljavam kao svoje vršnjake i verujem da najbitnije životne lekcije dobijamo upravo od njih.

Blog Cosmoholic sam počela da pišem 2013. godine i sve do 2017. sam se bavila uglavnom beauty temama. Međutim, kako je vreme prolazilo, moja interesovanja su se proširivala, tako da danas na blogu mnogo više pišem o ličnom razvoju i svojim iskustvima nego o kozmetici.

Koji je životni izazov sa kojim si se borila?

Najveći životni izazov sa kojim sam se ikad borila jeste borba sa samom sobom i anksioznošću.

Sve drugo je nekako dolazilo i odlazilo, ali ono što je u meni, prati me gde god da sam i napada kad sam najslabija.

Oduvek sam bila visoko senzitivna, uvek sam i sreću i tugu doživljavala intenzivnije od većine i nisam to smatrala lošim. Dobro, možda samo ponekad.

Anksioznost je postala izražena kada sam počela previše da potiskujem osećanja, da guram stvari pod tepih i da se trudim da se borim sa vetrenjačama.

Loše emocije su tu sa razlogom i verujte da je mnogo teže bežanje od njih nego suočavanje sa njima.

Strah od straha je uvek gori od samog straha.

Kako izgleda jedan moj dan kada me anksioznost obuzme?

Kad se probudim, srce mi lupa kao ludo nakon strašnih košmara kakve ne bih poželela ni najgorem neprijatelju.

Smrt bližnjh, bežanje od sopstvene smrti, bolesti, katastrofe.

Rekli su mi da nekad pričam u snu, da se trzam.

Kad se napokon probudim, skidam sa sebe majicu koja je sva natopljena znojem iako je u sobi sasvim normalna temperatura.

Osećam takvo stezanje u želucu da želim da nastavim da spavam i ne ustanem iz kreveta čitavog dana.

ustati iz kreveta

Nemam volju ni želju ni za čim, samo želim da taj osećaj prođe.

Prvih sat – dva nakon buđenja obično nemam ni apetit, a kada to prođe pojedem veliku količinu nečeg nezdravog i super kaloričnog kako bih se “utešila”.

To je ponekad jedino što mi izazove pozitivnu emociju.

Izazov je, ali traje svega par minuta dok ne shvatim da sam ponovo uradila nešto što dugoročno nikako nije dobro za mene i da sam već dodala previše kilograma za kratko vreme.

Kada nakon svega toga krenem da uzmem knjigu da učim, osetim stezanje u želucu.

Tada krenu “Šta ako?” misli.

Šta ako padnem ispit ili ako ne uspem sve da naučim?

A ako ne završim ovo nikad?  Gde ću? Šta ću? Kako ću?

Onda se sklonim od te iste knjige, jer mi treba vremena da se dovedem u normalu koja ne podrazumeva raznorazne telesne simptome.

A taj neki osećaj strepnje ostane konstantno prisutan.

Kada odlučim da se vratim knjizi, često mi je koncentracija već toliko opala da nisam u stanju ni dve strane da naučim kako treba.

Svaki problem, pa čak i neki najnebitniji, doživim kao smak sveta.

Osećam kao da nikad ništa neće proći i da ću se nadalje svakodnevno samo “boriti” da taj osećaj prođe.

Racionalno, svesna sam da se “bez razloga” osećam loše, ali ta činjenica ne odnosi moju uznemirenost. Štaviše, često je ta borba sa samom sobom samo pojačava.

Mozak mi radi 300 na sat, u ovom slučaju protiv mene, jer ne prestajem da razmišljam o glupostima. Potom svi simptomi perfekcionizma izađu na videlo.

U takvim trenucima imam osećaj da mi apsolutno ništa ne bi pomoglo da se osetim bolje.

Kako si se sa tim izazovom izborila?

Još uvek ne mogu da kažem da sam se u potpunosti izborila sa tim, ali svakako se osećam daleko bolje nego ranije. I anksioznost me sve ređe posećuje.

anksoiznost

Sreća u celoj priči je što sam po prirodi jako energična i vedra osoba, pa mi je to olakšalo da ne dozvolim sebi da loše emocije upravljaju mojim ponašanjem.

Naravno da je bilo i takvih situacija, ali mi to nije prešlo u naviku i samim tim nije značajno narušilo kvalitet mog života.

Mnoge ljude sa problemima anksioznosti buka i gužva uznemiruju, dok meni skoro uvek prija da budem okružena ljudima.

U poslednjih godinu i po dana sam imala najteže periode anksioznosti i mislim da sam za to vreme najviše i naučila o sebi.

Nisam ignorisala problem već dala sve od sebe da shvatim šta se dešava, zašto se dešava i kako to mogu da rešim.

Oni koji me poznaju su smatrali da mi nikakve tablete nisu potrebne, a i sama sam bila svesna da je ovo nešto što treba sama sa sobom da rešim, bez pomagača tog tipa.

Tablete bi mi uklonile simptome, ali ne i uzrok.

Naravno, ovim ne želim da kažem da su bilo kakvi medikamenti sami po sebi loši. Oni postoje sa razlogom i stručna lica znaju kome ih prepisuju. Međutim, činjenica je da su tu da ublaže simptome, a da na uzroku svakako moramo sami da poradimo.

Prvi i najvažniji korak je prihvatanje da imaš problem.

Znam da zvuči strašno, i meni je svojevremeno tako zvučalo.

Međutim, baš tada shvatiš da se svi mi borimo sa nečim, hteli to da priznamo ili ne, i da je jedini ispravan način suočavanje sa onim što nas je snašlo, koliko god to loše izgledalo.

Ne definiše nas zbir svi problema koji su nas zadesili, već način na koji smo se suočili sa njima.

Druga, ali ne manje bitna stvar jeste upoznavanje sebe.

Znam da će ovo mnogima zvučati banalno, ali je činjenica da mnogi ljudi uopšte ne poznaju sebe i svoje načine funkcionisanja, već nekako mahinalno idu kroz život.

Kad dobro znaš šta ti prija, a šta ne, kako reaguješ, šta ti pomaže, a šta odmaže, koje su tvoje vrline i mane, mnogo je lakše i da “upravljaš” svojim emocijama.

A kad malo dublje kopaš po sebi, shvatiš i koja te uverenja koče u životu. Uvidiš šta si skrivao i od samog sebe i zašto.

To skoro nikad nisu prijatne stvari i treba vremena da se sve to “svari”. Ali je to jedini ispravni put.

Baš kao što je i suočavanje sa situacijama koje nam izazivaju uznemirenost. Ili čak i strah. Misliš da ćeš crći, da će se desiti ko zna šta.

Pa onda budeš presrećan kad shvatiš da si urpkos strahu uradio nešto što je ispravno.

Uvek se setim rečenice: sreća nas ne čini uvek srećnima.

A suočavanje sa ovakvim situacijama uklanja svaki osećaj nelagode i ostavlja dobar osećaj sa samim sobom. Uskakanje u situacije koje me plaše mi je “hobi” od malih nogu, pa mi je zbog toga sada bilo dosta lakše nego da sam celog života bežala od njih.

Generalno, najteže mi je bilo da prihvatim da vučem sa sobom neke emocije koje nisu baš pozitivne, jer sam smatrala da treba UVEK dobro da se osećam.

Danas smo svi preplavljeni savetima kako treba da budemo srećni, pozitivni, nasmejani.

I ja se slažem sa tim – treba. Treba raditi na svojoj sreći i dobrom osećaju. Ali, to ne znači da se loše emocije neće javljati i da ih treba potiskivati.

Sve su one tu sa razlogom. Nakon svega što sam preživela slobodno mogu reći da su me upravo one “naterale” da mrdnem sa mrtve tačke i da uradim puno dobrih stvari koje sigurno ne bih uspela da sam bila super zadovoljna 24/7.

ko sam ja

Promena nekih loših navika mi je dosta pomogla, iako po tom pitanju imam još dosta toga da radim.

Život u balansu je za mene nekada zvučao kao totalna glupost i opterećujuća stvar, ali sam vremenom shvatila da to drugi ne pričaju bez razloga.

Dovoljno sna i odmora, opuštanje, zdravija ishrana, fizička aktivnost, svakodnevno čitanje, pisanje – to su samo neke od stvari koje su se meni pokazale kao jako bitne.

Bilo kakav rad pomaže.

Okupiranje misli nečim drugim im promeni smer. Tada odjednom razmišljam bar mrvicu drugačije i na kraju se zaista drugačije i osećam.

Ležanje u krevetu i kukanje nad svojom sudbinom je ubedljivo najgora stvar koju bilo ko može da uradi u takvim situacijama.

Pisanje mi je između ostalog puno pomoglo da upoznam sebe, a ujedno i da pomognem drugima kroz deljenje sopstvenih iskustava i izazova.

Mislim da bih do prekosutra mogla da nabrajam šta mi je sve značilo, ali je jedini način da sami duboko zavirite u sebe i shvatite šta vama “radi”.

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

Kako pomoći nekom u ovom slučaju je podjednako važno kao i ono kako da im ne odmognete.

Neki ljudi zaista nemaju lošu nameru, ali na kraju samo učine da se osetiš još gore.

Saveti poput “Ma nije to ništa”, “Ajde, šta ti je, biće bolje” su činili samo da se još gore osećam.

Svako umanjivanje važnosti emocije koju trenutno osećam me motivisalo da je jače guram pod tepih jer “ne treba tako da se osećam”.

S druge strane, tu su i oni koji prihvate to kako se osećaš i zaista ti time pomognu, makar tako što su tu uz tebe i ne osuđuju te.

Najviše su mi pomogli oni koji mi nisu servirali gotove savete kako da pomognem sebi, već su mi pomogli u tome da naučim da sama sebi pomognem.

Šta si naučila iz ovog životnog izazova? 

Naučila sam mnogo više nego što bih ikada da se nisam suočila sa tim.

I o sebi i o drugima.

Shvatila sam koliko je važno raditi na sebi, bez obzira na to da li imate neki konkretan problem ili ne.

Rad na sebi neminovno poboljšava kvalitet života. Zato ne treba sebi da dozvolite da idete kroz život kao mašina koja radi po programu koji joj je kreirao neko drugi.

Naučila sam koliko je važno da budemo okruženi ljudima koji su nam podrška, koji nas motivišu i inspirišu. I da eliminišemo sve one koji izvlače najgore iz nas.

Shvatila sam koliko je bitno da prihvatimo sebe sa svim svojim vrlinama i manama, da je čitava poenta u tome da izvučemo najbolje iz sebe, a ne da budemo idealni po tuđim merilima.

Naučila sam da je sasvim okej dozvoliti sebi da se osećaš loše. I da se i tad voliš kao i kada si srećan i pozitivan.

Shvatila sam da rad na sebi nije magična pilula koja rešava sve instant, već je nešto na čemu se konstatno radi i što traje zauvek.

Sve u svemu –  slobodno mogu reći da mi je anksioznost pomogla da pronađem sebe. Da shvatim ko sam i šta želim (okej, ponešto još uvek shvatam 😀 ), da naučim da živim u miru sa samom sobom, bez obzira na sve.

Šta bi poručila osobama koje se bore sa istim izazovom?

Od srca bih im preporučila da prigrle sebe i svaku emociju koju proživljavaju koliko god loša bila.

Ponoviću – nijedna emocija nije gora od bežanja od iste.

Ne postoji pravilnik o tome kako bilo ko trebao da se oseća u bilo kojoj situaciji.

Ako se plašiš, prihvati da se plašiš.

Ako si tužan, prihvati da si tužan!

I ako si ljubomoran. Ili besan.

Tek onda kad prihvatiš, možeš da shvatiš zašto se tako osećaš i kako možeš da poradiš na tome da se osećaš bolje.

Da drugačije reaguješ u određenim situacijama. Da se drugačije ponašaš. I na kraju – da budeš najbolji ti.

Prihvatite sebe, upoznajte sebe, potražite pomoć i RADITE. Isprobavajte, pokušavajte i nemojte se obeshrabriti ukoliko vam ne pomogne nešto što drugima jeste.

Svi smo mi bića za sebe i naravno da nam ne pomažu iste stvari.

Upravo zato konstantno i forsiram ovo da morate da upoznate sebe.

I pomirite se sa sobom.  Sve ostalo dođe uz to.

 

Posetite Anđeliju na njenom blogu Cosmoholic

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

2 thoughts on “Anksioznost – kako sam naučila da se borim sa njom?

    1. Drago mi je ako je pre svega bio koristan, jer mu je to bio glavni cilj.

      Po mom mišljenju Anđelija je baš detaljno opisala sve simptome i svoj iskustvo, ali razumem da neće svi takav utisak imati.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: