Anoreksija i bulimija – kako sam ih preživela jedući 14 jabuka nedeljno?

Anoreksija i bulimija su poremećaji u ishrani koji se mogu pojavljivati zajedno ili odvojeno.

Kod oba je sličnost ta što je osoba nezadovoljna svojim izgledom i ima jaku potrebu da to promeni.

Kod anoreksije osoba uvodi veoma restriktivne načine ishrane u život i ima iskrivljenu sliku o sopstvenom telu.

Bulimija podrazumeva preterano unošenje hrane i onda namerno izbacivanje iste, kroz uzimanje laksativa ili izazivanja povraćanja. Te osobe često imaju istu telesnu težinu, ali i jak strah da će je izgubiti.

Marija Korać je bila u paklu oba ova poremećaja u ishrani i izrazila je želju da veoma iskreno i detaljno priča o svemu kroz šta je prolazila, kao i o tome kako se iz svega izvukla.

Ukoliko želite da pročitate neki važan i poučan tekst ovog meseca, neka to bude ovaj.

I podelite ga sa svima kojima bi mogao značiti.

marija korac

Ko je Marija Korać?

Marija je sestra bliznakinja, rođena i odrasla u Beogradu. Ima 29 godina. Završila je FON.

Sve je zanima i sve bi da proba. Žali što dan ne traje bar duplo više da stigne da uradi sve čime bi htela da se bavi.

Vrlo često misli da je rođena pod srećnom zvezdom. Ponekad odbija da prihvati da je odavno ušla u svet odraslih.

Buduća preduzetnica.

Koji je životni izazov sa kojim si se borila?

Životni izazov sa kojim sam se izborila je poremećaj ishrane koji uključuje anoreksiju i bulimiju.

Ove poremećaje ishrane sam imala pre 13 godina.

Kad se setim ovog perioda prva misao koja mi prođe kroz glavu je da to ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. To je jedna strašna borba sa samim sobom u kojoj ste vi dugo vremena nemoćni.

Moja sestra i ja smo imale jako lepo detinjstvo i potičemo iz normalne i srećne porodice. To naglašavam  jer mislim da je bitno u ovoj priči.

Ja sam se ugojila u osnovnoj školi i jedno vreme bila baš buckasta. U nekom šestom razredu sam se nakon kraće dijete ipak “izvukla” i bila sam kao i većina ostalih vršnjaka.

Međutim, u podsvesti mi je ostalo da sam bila debeljuca i da sam se jedan period razlikovala od druge dece.

Tačno nakon što sam napunila 16 godina odlučila sam da ću biti neko kraće vreme na dijeti. Čisto da se malo zategnem i izgledam savršeno! Jer, uvek može bolje, jel tako?

Gledajući sada slike iz tog perioda bila sam prilično zgodna tada, bez potrebe za bilo kakvom dijetom.

Tada nisam tako mislila.

Ne mogu tačno da se setim da li je to odmah tada krenulo, ali ja sam počela da jedem samo po 2 jabuke dnevno tokom cele nedelje.

Dakle, moj način razmišljanja je bio takav da će meni biti dovoljno 7 dana takve ishrane da izgubim to malo “što treba” i da nastavim posle da se hranim normalno.

jabuka dijeta

Jednu jabuku sam jela pre podne, drugu popodne. Uzimala sam veće jabuke da se lepo najedem, i svaku od njih sekla na bezbroj malih komadića koje sam tako po ceo dan žvakala.

U školu sam nosila kesicu sa tom iseckanom jednom jabukom i mučno dočekivala svaki odmor da bih u usta stavila po nekoliko parčića.

Tako izgladnela sam još išla 5-6 puta nedeljno na trening i ostajala na duplim treninzima.

U nedelju bih se gledala u ogledalo, bila zadovoljna rezultatima i mislila da je dijeta gotova. Plan je bio da se od ponedeljka vraćam na normalan režim ishrane.

Međutim, kako je moje telo bilo izmučeno a organizam željan hrane, ja bih u ponedeljak dobijala abnormalno velike napade gladi.

To je bilo nešto jače od mene i ja nisam mogla da se kontrolišem!

Tog dana bih se toliko prejela da me je bolelo celo telo. Nakon toga bih naravno sve to povratila ili od nagona ili od prsta koji bih ja sama gurnula.

Prvi put kada se to desilo osetila sam veliko razočarenje jer sam izneverila sebe.

Upropastila sam svoj trud jedenja samo 14 jabuka u 7 dana.

Tako ljuta na sebe ja sam ponovo kretala na svoju dijetu od nedelju dana i opet jela samo po 14 jabuka.

Nedeljom je sve bilo savršeno, a ponedeljak je bio spasonosni dan za mene.

Naravno, samo dok se ne desi opet isto što i prvi put.  Prejedanje, povraćanje, griža savesti. Kao da sam za jedan dan uspela da vratim sve te izgubljene kilograme od prethodne nedelje.

I tako  sam upala u začarani krug.

anoreksija bulimija

Izgladnjivala sam se, prejedala, povraćala i plakala. U međuvremenu sam se pitala čemu sve to i šta mi se to desilo.

U početku mislim da niko i ne primećuje da vi uopšte ne jedete i da se vi prejedate. Tek nakon nekog vremena vaši najbliži primećuju da nešto nije u redu i da se nešto dešava.

Oni žele da vam pomognu, ali na žalost ne znaju kako. Rečenice koje izgovaraju vam uopšte ne pomažu.

Nastavnici u školi vas zaustavljaju i pitaju zašto ste tako mršavi.

Onda upadnete u depresiju zbog svega jer ste nemoćni i nemate snage da se izborite sa tim.

Hrana je postala vaš najveći neprijatelj.

U tim periodima izgladnjivanja i prejedanja hrana je bila moja opsesija, tj. ja sam bila njen rob.

Kada sam postala svesna da drugi znaju da ja imam problem, meni je samo bilo bitno kako da ih prevarim da sam jela u tim periodima kada sam se izgladnjivala.

Prljala sam pribor od jela “u nedelji od 14 jabuka” i samo razmišljala o tome kako da sakrijem od njih koliko sam i šta sve pojela u periodu prejedanja. Tada bih obično krišom uzimala hranu, pa u tajnosti jela i plakala.

Mrzela sam sebe i kada sam se izgladnjivala i kada sam se prejedala.

Više nisam znala šta da radim i kako mi se desilo da od jedne glupe ideje da smršam par kilograma ja upadnem u začarani krug iz kog nisam znala da izađem.

Jedne godine sam otišla mršava na more i posle 10 dana se vratila bukvalno kao tenk. Mama samo što se nije onesvestila kada me je videla. Mislim da sam na moru tada pila po 2l mleka dnevno, i ko zna šta sam sve jela.

Kilaža je znala da mi varira od 49-65 kg.

Mojim bakama nikako nije bilo jasno šta mi se dešava. Jedna koja je živela sa nama je videla kako ništa ne jedem, a kada bih otišla kod druge jela sam kao da sam izašla iz logora.

Bila sam naravno u depresiji zbog svega. Ništa više nije imalo smisla jer sam ja izgubila kontrolu nad svojim životom.

Nisu me interesovali ljudi niti društvo iz škole. Pored svega toga postojao je tu i neki problematičan dečko.

Samopouzdanja nije bilo nigde, jer sam u svojim očima bila manje vredna zbog svega što mi se dešavalo.

anoreksija depresija

Izgubila sam i menstruaciju, iskrivila kičmu od vežbanja itd.

Ciklus se posle vratio nakon što sam pila neke hormone, a kičma je zauvek ostala kriva. Loše raspoloženje tog intenziteta i danas zna da se vrati s vremena na vreme.

Mislim da je moja potreba za nekom kontrolom i savršenošću u svakom smislu dovela do toga da se na ovaj način uništim. Tada sam želela da izgledam perfektno i da apsolutno kontrolišem svoju ishranu i izgled, kao i svaki drugi aspekt svog života.

Takođe, bio je tu nedostatak pravih informacija o nutricionizmu, zdravoj ishrani i o tome kako da na pravilan način smršam.

Ono što je sigurno je da sam se tada zaista osećala kao vanzemaljac, jer sam mislila da se samo meni to događa.

I o tome uglavnom uopšte nisam pričala, što mislim da nije dobro.

Jedino sa kim sam tada želela da razgovaram je bio neko ko je preživeo slično. Samo da mi kaže da će proći i da znam da se neko izvukao.

Ali, nisam mogla doći do tako nekog.

U to vreme nam nije svima čika Google bio najbolji prijatelj i ja nisam imala lako dostupne informacije kao što ih sada imamo.

Jedino na šta sam tada naišla je forum nekih devojaka koje su bolovale od anoreksije i koje su na tom sajtu jedna drugu podržavale da ne jedu, da ne smeju da izdaju ostale anoreksične devojke itd. Strašno je kad shvatiš šta sve danas postoji.

Ako ste vi 3 – 4 godine mrzeli sebe i svesno radili to što sam ja, onda vam je potrebno još minimum 3 puta toliko pa da se dovedete u stanje u kom ćete opet voleti sebe. U stanje u kom ćete hodati dignute glave. Bez osećaja krivice i srama zbog toga kakvi jeste, oslobođeni od okova hrane.

Mislim da moj slučaj nije bilo toliko ekstreman da bih bila hospitalizovana, ali je taj osećaj nemoći i opsednutosti hranom koji sam imala nešto toliko strašno da ne znam sa čime bih  ga uporedila.

Kao i kod drugih zavisnosti, vi samo želite da to prođe i da se jednog jutra probudite slobodni, ne razmišljajući kako preživeti dan.

Kako si se sa tim izborila?

Dugo sam se borila sama tako što sam sebi govorila da će proći, da ću od sledećeg ponedeljka prestati, pa sam se posle pravila da ne vidim da su i ostali primetili šta se dešava.

U nekom momentu ta tema se nekako pokrenula, ali onako po nekoj blagoj površini. Mislim da nikada nisam dozvolila da mi se neko previše približi ili da se ja otvorim i priznam koliko mi je zapravo loše.

Posle nekog vremena, tačnije kada sam izgubila menstruaciju i otišla kod ginekologa, krenula sam i na razgovore kod neke doktorke u domu zdravlja. Ja se sećam tih odlazaka kod nje, ali naših razgovora ne previše.

Sećam se da sam jedno vreme vodila dnevnik ishrane. Nekada su njegove strane bile skroz prazne, a nekada je tamo bilo toliko hrane da se pitam kako sam uspela sve to da pojedem.

Ne znam koliko sam dugo išla kod te dokorke. Kao da su mi ti dani izbrisani iz sećanja.

Taj začarani krug je polako počeo da bude manje intenzivan, u smislu da periodi kada nisam jela više nisu bili onako drastični kao kada sam jele 2 jabuke dnevno. Takođe, tokom perioda prejedanja nisam više unosila količinu hrane kao ranije.

Spremala sam se polako za prijemni na fakultet i bavila nekim drugim stvarima.

Jednostavno sam skrenula fokus sa hrane na neke druge stvari.

Mislim da mi se mozak u nekom momentu umorio od burnih emocija i naglih promena koje sam mu priređivala u periodima kada sam se borila sama sa sobom.

A vremenom sam i ja postajala starija i zrelija. Verovatno sam počela drugačije da gledam na stvari i da manje pridajem značaj hrani.

ishrana merenje

Zapravo nisam imala više toliko vremena da mislim na to.

I dan danas tvrdim da AKCIJA UBIJA MISAO.

Treba se pokrenuti i zabaviti nečim da bismo skrenuli loše misli. Sigurna sam da su mi i tada novonastale obaveze i druge zanimacije pomogle da hrana sve manje bude moja opsesija i da se nekako iz svega izvučem.

Jednostavno se situacija vremenom smirivala, kao i moje razmišljanje i odnos prema hrani, telu i izgledu.

Ja i sada imam periode kada vodim računa šta jedem i periode kada nisam baš discipliovana. Međutim, sada se ne zamaram toliko tim stvarima, jer se ne plašim više šta će mi se desiti ukoliko pojedem ili ne pojedem nešto.

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

Mislim da vas tada nerviraju svi koliko god da su vam bliski. Čak sam neke bliske ljude i mrzela, jer sam imala utisak da mi žele loše.

Vama neko ko vas nudi nekom hranom ili pita nešto o njoj u trenucima kada vi ne jedete ništa deluje kao veliki neprijatelj i provokator. “Odakle mu pravo da se usudi da vas uopšte pita tako nešto!?

Sećam se kako sam se jednom brecnula na drugaricu koja me je ponudila keksom u trenucima kada ja nisam ništa jela.

Bile smo na Adi, šetale i sele smo na neku klupicu da odmorimo. Ja sam u dubini duše i želela da uzmem taj keks, ali da ga uzmem bez griže savesti kako su ga ona i moja sestra tu pored mene jele – e to nisam mogla.

Zato je moja reakcija bila tako burna. Znala sam da moram da odbijem nešto što zapravo želim zato što nisam mogla da prihvatim da ću pojesti taj keks a da mi se neće desiti ništa loše.

U tom trenutku ne znate da li više mrzite sebe, svet ili osobu koja vas je ponudila nekom hranom.

Mislim da druge osobe mogu pomoći tako što će poštovati nečiju odluku da jede ili ne jede u tom trenutku koliko god ona bila strašna. Istovremeno je važno da pronađu način da im se približe i porazgovaraju o problemu koji je očigledan.

Ne pomažu rečenice kao što su: “Ako ne budeš/budeš jela biće ovo ili ono… Da li si danas jela? Šta si jela? Zašto si toliko jela?” One samo mogu da pokažu koliko se neko nije udubio u problematiku problema.

Pitajte tog nekog da li želi da razgovara sa vama. Neka zna da ste uvek tu za njega i da kada oseti potrebu može da vam se otvori.

Apelovala bih na roditelje da pričaju dosta sa svojim decom i da reaguju čim primete da nešto nije u redu.

Važno je i da se oni pre toga posavetuju sa nekim kako treba postupiti u takvim slučajevima, da ne bi dete samo još više odgurnuli od sebe.

Možda će zvučati malo surovo, ali bih takođe apelovala na roditelje da ne dozvole da im se dete puno ugoji. Ili da strogo prate kako to utiče na njega, jer može da ostavi posledice ukoliko ono oseti da je drugačije od ostalih.

Ukoliko se u današnje vreme ne uklapate u neke standarde lepote to baš može da učini da se ne osećate dobro.

biti drugačiji

Zato je važno i da učite dete kako je skroz u redu da se ne uklapa i da bude drugačiji.

Ja zaista ne znam da li bih upala u zamke anoreksije i bulimije da nisam imala taj moj “debeli” period. Kod mene je uvek postojala ta neka težnja za kontrolom i savršenošću i perfekcionizmom.

Uvek može bolje, uvek može više!” je moto koji nekad motiviše, ali isto tako može da vas dovede i do ovakvih stanja kao što je bilo moje.

Za roditelje koji su primetili da njihova deca izbegavaju da jedu ili insistiraju da se zdravo hrane predlažem da se svi zajedno uključe u zajedničko spremanje zdravih obroka. Tako će dete osetiti da ima podršku, a i roditelji će donekle imati uvid u to koliko je dete jelo.

Ja sam godinama pokušavala da utičem na svoje roditelje i sestru da promenimo neke navike u ishrani, ali to nikada nije bilo baš previše uspešno. Vrlo često sam se osećala kao crna ovca u porodici, jer moji apeli nisu naišli na preveliko razumevanje, pa sam od toga posle i odustala.

Šta si naučila iz ovog životnog izazova?

Naučila sam da će svaka loša situacija u kojoj se trenutno nalazimo proći, i da ništa neće trajati večno.

Ni kada se izgladnjujete, ni kada se prejedate, ni kada ste u depresiji, na lošem poslu, u lošoj vezi itd.

Ništa ne mora da traje večno.

Rešiće se onda kada vi odlučite da se to reši. Kada prestanete da pridajete previše značaja tom problemu i kada se fokusirate na neke druge stvari koje će vam pomoći da donekle skrenete misli sa stvari koje vas trenutno muče.

Naučila sam da se sve desi sa razlogom kako bismo naučili nešto iz toga.

Doduše na teži način, ali ipak dobijemo jednu dobru životnu lekciju iz koje možemo mnogo toga da naučimo i zaključimo.

Takođe, naučila sam da mi zapravo i kada hoćemo da smršamo treba da jedemo, samo što ta hrana treba da bude pravilno kombinovana i izblansirana za naše potrebe.

Mislim da svako treba da pronađe način ishrane koji je najbolji za njega. Da testira šta mu prija i kako reaguje na određene namirnice i tip ishrane, ali da nekako pokuša da u svemu tome pronađe balans.

Nije uvek moguće biti savršen u svemu, a ni ne treba da bude.

Potpuno je u redu i ako nekada imamo neki kilogram viška ili manjka, ako imamo celulit, strije, kapilare i sve ostale divne stvari koje su date nama ženama. Niko zbog toga ne treba da se oseća manje ili više vredan. 

Nemamo svi iste kriterijume i ono što je nama lepo nekome nije. I obrnuto.  

Šta bi poručila osobama koje se bore sa istim izazovom?

Ne brinite, proći će. Nećete ceo život biti u začaranom krugu poremećaja ishrane koji god imali.

Svima bih preporučila da porazgovaraju sa stručnim osobama. Takođe, menjajte lekare i druge terapeute ukoliko vam neko ne prija, dok ne nađete osobu koja će se zaista posvetiti vašem problemu.

Porazgovarajte prvo sami sa sobom, jer svako negde u dubini sebe donekle zna zašto ima anoreksiju ili bulimiju. Takođe, važno je da budete iskreni prema sebi kako bi i proces izlečenja bio brži.

Svako zna čime nije zadovoljan, šta mu smeta, šta voli/ne voli i šta potiskuje. To je nešto što treba duboko izanalizirati.

aleksandra birta

Svima bih poručila da probaju da pomere fokus sa hrane koja kontroliše njihov život na neke druge aktivnosti.

Važno je da popunite slobodno vreme hobijima i raznim aktivnostim koje vas zanimaju.

Meni je to puno pomoglo.

Znam da je vrlo teško reći bilo šta nekome ko se trenutno bori sa ovim problemom i ko misli da niko ne zna kako je njemu trenutno.

Međutim, zaista mislim da svako može da izbori sa poremećajima u ishrani i da nauči da živi slobodno, ne opterećujući se svaki dan mislima o hrani. Svako može da nauči da uživa u mnogim lepim stvarima u životu koje su nam svima na raspolaganju.

Nadam se da će bar nekome moja priča poslužiti i pomoći da shvati da u svemu treba naći balans i da biti na dijeti ne znači jesti 2 jabuke dnevno, već nešto sasvim drugačije.

Ukoliko neko ko ima sličan problem želi da razgovara sa mnom, može da me kontaktira preko Facebook-a. 

Volela bih čuti tvoje mišljenje: