Bes kod dece – 2 greške koje sam pravila

Poznato je da mi nije strano da pričam o svom roditeljskom iskustvu kad je u pitanju bes kod male dece.

U ovim tekstovima sam pričala i savetovala o tome.

On sad ima 5,5 godina i polako se uči kontroli te emocije.

I dalje ima poneki “ispad”, ali to nije ni blizu intenzivno kako je bilo između 2. i 4. godine kada je to i razvojno očekivano kod mnoge dece.

bes deca

Šta je najvažnije što sam naučila o toj temi?

Iako sam psiholog, bila sam prepadnuta i zabezeknuta kod njegovih takvih prvih burnih reakcija.

Slabo se o tome piše. Ljudi ne žele da im neko možda pogrešno shvati i (ne)prihvati njihovo dete.

Ja sam vrlo brzo rešila da o tome otvoreno pišem. Ne da bih sramotila ili kompromitovala svoje dete, već pre svega da mnogi roditelji shvate da nisu sami u takvoj neprijatnoj situaciji.

Bes je prirodna i očekivana emocija, baš kao i odsustvo njene kontrole kod mnoge dece u ranom uzrastu.

I još nešto što sam naučila odmah na početku, pa sam zato lakše odlučila da javno pričam o tome:

Priča o učenju deteta kako da kontroliše bes je pre svega priča o tome šta RODITELJ treba da nauči i da uradi.

Jer, bes nažalost nije društveno poželjna emocija.

Mnogi ga izbegavaju i potiskuju.

Mnogi diskredituju celu osobu, naročito dete, ako vide da se muči sa kontrolom ove emocije.

A roditelja u tom slučaju otpišu kao nesposobnog i kao nekog ko ne zna šta radi jer “oni bi to ovako ili onako”.

Znam dobro o čemu pričam, jer na sve to, kod mene su tu još bila očekivanja drugih da se moje dete savršeno ponaša jer, Bože moj, ja sam psiholog.

A moje dete se sve vreme ponaša najsavršenije moguće. U skladu sa svojim razvojem, temperamentom i mogućnostima.

Kakve onda veze bes kod dece ima sa ponašanjem roditelja?

Važno je znati da je roditelj taj koji prvi mora biti stabilan i sposoban da kontroliše emociju besa da bi istom mogao da nauči i svoje dete.

Takođe, i da ima adekvatna znanja i veštine kako to da uradi, jer nas na to niko ranije nije pripremio.

Nažalost, ne postoji nekakav priručnik koji dobijemo uz roditeljstvo.

bes kod dece

Kako planiram da u skorije vreme kreiram jedan takav priručnik, jasno je da jedan tekst nije dovoljan da vam objasnim šta je to sve važno u pristupu kod dečijeg besa.

No, ovom prilikom ću vam opisati:

Dve greške koje sam pravila kada je u pitanju bes kod mog deteta

 1. Ne shvataj to lično!

Znate ona razmišljanja poput:

Zašto se OPET tako ponaša?! Ne može opet tako da se ponaša!

Zašto mi ovo opet radi?

Ali, i:

Ovo ne može više da se dešava!

Mora da ja negde grešim?! 

To je zato što to i to ne radim dobro!

Ukratko, u ovome je suština:

Nedovoljna kontrola besa kod dece u ranom uzrastu je apsolutno očekivana razvojna situacija. I ona uglavnom nema nikakve veze sa vašim roditeljstvom!

Bes je prirodna neprijatna emocija, baš kao i tuga ili strah. Kod neke dece dominira on, kod druge neka druga emocija.

Dečiji mozak nije još dovoljno razvijen da bi oni mogli da znaju kako da ga kontrolišu i da ga savladaju na društveno poželjan način.

U situacijama okidača oni se jednostavno napune frustracijama i postanu kao ekspres lonac. A kako taj lonac u nekom trenutku mora da zapišti, tako i oni jednom moraju sav nagomilan stres da izbace iz sebe.

Neko to uradi vrištanjem, a neko kroz udaranje, šutiranje, bacanje.

Dakle, to uglavnom nema veze sa vašim roditeljstvom i vi ne možete sprečiti da se to više nikad ne desi.

Ono što je važno da uradite je da naučite kako da njega učite pravilnoj kontroli besa. 

Dakle, da jednom nauči kako da bes ne ispoljava kroz udaranje i bacanje.

I da budete strpljivi, jer će kod neke dece to trajati nekoliko godina.

U ovim pomenutim linkovima možete naći neke ideje o konkretnim tehnikama. Takođe, i na mom Instagram profilu gde puno pričam o tome.

 bes histerija deca

Kako sam svesna da je to jedan od najneprijatnijih i najiscrpljujućih roditeljskih zadataka, prvo je potrebno da vi budete smireni i pribrani.

U tome vam može pomoći ovaj moj tekst o kratkim afirmacijama koje sebi možete ponavljati u takvim situacijama.

2. Pusti ga da proživi tu emociju!

Drugim rečima: ne spašavaj ga od besa!

(Jer to je bitka koju ćeš u startu izgubiti.)

Uf, ovo ni dan danas nisam skroz rešila.

Teško je, jer realno ti se mučiš, a izgleda kao i da se on tada muči.

Prosto imaš potrebu da se to što pre završi i da se više nikad ne ponovi!

A koliko je to moguće u realnom životu?

Koja je verovatnoća da ćemo se u životu samo lepo i prijatno osećati?

I da nas niko i ništa neće razljutiti i razbesneti?

Učenje deteta da potisne bes i da ga ne oseća je mnogo opasno.

Razlog je u tome što je bes jedna specifična emocija koja će izroniti u vidu nekog drugog osećanja ili ponašanja, i to kad se najmanje nadamo.

Puno mi u ovakvom za mene revolucionarnom pristupu pomažu tekstovi i podcasti od Janet Lansbury.

Njen pristup je zasnovan na tome da pustite dete da do kraja proživi bes (uz smireno sprečavanje udaranja i agresivnog ponašanja, naravno).

I generalno da ne pravite dramu oko toga.

Moram priznati da sam i sama došla do sličnog zaključka iz naših iskustava sa zvrkovim burnim reakcijama.

Sve što sam čitala i saznala da kod drugih deluje kod nas prosto nije funkcionisalo.

U takvoj situaciji preplavljenosti njemu nije prijalo da ga zagrlim, dodirnem, pričam o nečem drugom, pevam, odnesem na drugo mesto.

Nije mu ponekad čak prijalo ni da ćutim, a ni da pričam. (Ajd ti sad skontaj šta da radiš, ha?)

Ipak, dobitno rešenje za nas je bilo da uglavnom ćutim, da ga smireno sprečavam da udara ili šutira i da čekamo da to sve prođe.

Jer, prođe to, verujte mi!

Iako u tom trenutku sve izgleda kao čitava večnost.

(Još ako ti priđu drugi koji pametuju, a ni ti ni dete ne znate gde udarate, grrr.)

Šta kad taj bes prođe?

Kad primetim da se vrištanje od besa polako pretvara u plač, to mi je znak da sad tu polako dolaze i tuga, krivica, istrošenost.

I tada mu je potrebno povezivanje.

Tada mu prijaju moj dodir i zagrljaj.

Kad se umiri, ukratko porazgovaramo o tome što se desilo.

Ili to uradimo kasnije, ako je sada previše izmoren.

Opet, naravno, bez optuživanja i kažnjavanja.

No, to su već koraci o kojima ću u budućnosti više pričati.

Za kraj…

Nadam se da su vam značiti ovi moji uvidi i svi linkovi koje sam vam dala.

Napišite u komentarima da li ste i vi došli do sličnih zaključaka, i da li imate neke druge koji su vam značili.

Ostajte mi dobro.

S ljubavlju,

Aleksandra

11 thoughts on “Bes kod dece – 2 greške koje sam pravila

  1. Zaista je pretesko ukapirati sta treba raditi! Ja imam decu od 14 meseci (blizanci, decaci) koji previse placu. Ja ne znam da li je to cesta pojava ili nije, ali cesto zele da se uzmu, da ih nosim, a cesto je to naporno. Jedni kazu, odgovaraj na potrebe svog deta, ne daj mu da place, drugi kazu pusti da place. A ja ne znam gde sam ni sta je tacno ispravno. Cesto krece histerija jer ja u kuhinji nesto radim bez njih. I tad ih ignorisem. Sestra mi nabija osecaj krivice kako sam uzasna, kako pustam da placu… Ne znam gde sam sve je previse komplikovano. Da sam bogata mislim da bih platila psihologa da bude uz mene 24h i da kaze e sad tako, a sad ovako. Jako zelim da imaju lepo detinjstvo i da im ne stvorim neke traume ili da ne budu prezasticeni od nekih situacija sa kojima treba sami da se bore. S druge strane veliki pritisak stvaraju mame influenserke koje svoj zivot predstavljaju savrsenim. Dete im je ultra napredno dobro mirno. Samo sto ne pocne da usisava i pere sudove, sve radi i sve slusa… Mnogo dilema i konfuzija je u mojoj glavi.

    1. Draga Sanja,nedoumice koje imate su one koje ima dosta mama. I sama sam neke od njih imala. Zaista je teško, naročito u Vašoj situaciji gde pretpostavljam da ste i hronično umorni jer istvoremeno odgajate dve bebe. Nasledili smo od prethodnih generacija podsvesno da se podrazumeva da decu treba udariti, kazniti, pustiti da se čeliče plakanjem i sl. A sa druge strane ovo moderno doba podrazumeva potpuno drugačije roditeljstvo, za koje nas niko nije učio niti pokazao kako se “radi”. Najvažnije od svega je da pronađete svoj put i pravac u kom ćete ići u roditeljstvu, onaj sa kojim vi rezonujete – kad uklonite sve ljude oko vas i sve influensere. Ja nravano propagiram do “moderno” roditeljstvo, što ste mogli videti kroz moje tekstove. Meni prosto ne ide da tučem, kažnjavam svoje dete, da ga ignorišem, pustim da plače i sl. Naročito kad je bio u uzrastu Vaše dece, gde još nema dovoljno razvijen mozak da razmišlja, uči i logički povezuje. Dakle, još uvek ste u pukom zadovoljavanju njihovih potreba, kroz nežno i povezujuće roditeljstvo. I za ovaj tekst je još rano kod vas. A sve sadržaje koji Vas samo još više uznemiravaju ja bih samo uklonila, jer Vas još više udaljavaju od pronalaženja sopstvene roditeljske intuicije. Veliki pozdrav

  2. Što učiniti kad dijete (4 god) u ispadu bijesa udara, vuče za kosu roditelja ili mlađe dijete (1 god) i baca stvari? Konjski živci mi trebaju da u tim situacijama ostanem smirena. Pokušaji sprječavanja udaraca naprave još gore, otima se i još jače vrišti. Prvo trebam ja ostati pribrana (što mi često ne uspije jer i mene boli dok me udari pa viknem) pa treba umiriti mlađe dijete pa na kraju i to starije. Više ne znam kako, isto kao i kod Vas, u tim trenucima ništa ne pomaže, tek kasnije zagrljaj.

    1. Kao što sam spomenula ovde i u drugim tekstovima, nama je uglavnom “pomoglo” da radim na svojoj pribranosti, da ga sprecavam da nekog povredi i da sacekamo da to prođe. Dakle, u tim trenucima to nije delovalo kao nešto što pomaže jer sam često imala zahtev da nešto uradim da to njegovo ponašanje PRESTANE a ne da proživi taj bes i da prođe, jer to traje. Ja bih kao primarno na vašem mestu gledala naravno da ostanem smirena koliko mogu, da nekako obezbedim bebu, sklonim, dam je nekome ako je tu, i onda se posvetim starijem detetu.

  3. Ja zivim u veoma losem braku,sa alkoholicarem koji pokusa da me izludi svaki dan,ponizenja i izivlhavanja razna trpim…pishicka maltretiranja.Dete to gleda svakog dana i desava se da se za nebitne stvari iznervira i pocinje da baca stvari i izgovara reci kao i njegov otac inace ima veliki strah od oca kad krene da vice.Zanima me da li su geni u pitanju ili je nesto drugo…unapred zahvalna na odgovoru jer bi mi mnogo znacilo,jer inace bih i htela da se razvedem ali da ne povredim dete koje je kao malo imalo epi napade

    1. Policija za prijavu nasilja, sud za podnošenje zahteva za razvod. Ne zaboravite da je srećan razvod često bolje rešenje od nesrećnog braka, naročito onog u kom i dete trpi.

  4. Pozdrav, Aleksandra!
    Mnogo mi se sviđaju vaši tekstovi i prepoznala sam i svoje dete (ćerku) od 5,5 godina u ovom, gorenapisanom. Ona ima od rođenja te izlive besa, posebno kad neka njena želja ili potreba nije zadovoljena. Kad je bila mala, npr. histerično bi plakala i valjala se po podu kad joj ne bih deseti put dala da se vozi na onim dečjim njihalicama autićima. Morala bih da je uzmem u naručje, dok ljudi čudno gledaju u nas, da je držim dok ona vrišti, plače i trese rukama i nogama. I to i dalje radi, možda malo ređe sad. Čim joj neka potreba nije zadovoljena, kao da upadne u neki tantrum. Upisali smo je i na sport, međutim, nije poštovala pravila i trener nas je zamolio da je ispišemo. Mislim da sam postala očajna tad. Ne poštuje pravila ni u vrtiću, odprilike radi šta ona hoće jer “voli da zasmejava decu”. U prevodu, ponaša se društveno neprihvatljivo.
    Ne znam više ni kako da se ponašam, iskreno. Nekad mislim da je ona samo emocionalno nezrela a nekad mislim da joj treba stručna pomoć, neki razgovor sa dečjim psihologom.

    1. Mozda bi i bilo korisno da zakazete konsultaciju kod strucnjaka. Rekla bih da tu ima i problema sa postavljanjem/postovanjem pravila, i generalno neprilagodjenoscu, ne samo sa kontrolom emocija.

  5. Odlične smjernice, pročitaću i ostale tekstove vezane za ovu temu. Sa djevojčicom (7 godina) nikad nisam imala takve situacije a pratim Vaš rad otprilike od njenog rođenja. Međutim, dječak (2.5 godine) se potpuno drugačije ponaša u odnosu na sestru i sve što je kod nje prolazilo, kod njega ne pije vode. Ponekad stvarno ne znam kako da odreagujem i samo ga pustim da nastavi po svom pa me onda strah da će biti sve gori kako bude stariji. Sad su to banalne situacije i sve mislim da ću mu popuštanjem samo napraviti medveđu uslugu. Zanima me Vaše mišljenje povodom toga.

    Ovo je jedan primjer njegovog ponašanja. Na stolu u dnevnom borakvu stoji pizza, u kartonskoj kutiji, i on traži da mu dam. Ja odsječem komad, on neće, hoće cijeli karton i to da nosi u sobu. Kažem mu da može na tanjiru ali ne, tada počinje ljutnja i bacanje cijele pice jer hoće baš takvu i toliku da je nosi u sobu. Uzmem ga u naručje, on me udara, ja se kao naljutim jer se ne ponaša lijepo, on me i dalje udara. Udaljim se od njega, ide za mnom i gura me.

    Šta mislite, da li treba popustiti takvom njegovom zahtjevu ili biti dosljedan bez obzira na reakciju. Ponavljam, ovo sa picom je bezazlena stvar ali šta kad ono zbog čega se ljuti postane značajno, u smislu bezbjednosti? Da li je onda bolje ostati dosljedan i u bezazlenim situacijama?

    Hvala Vam unaprijed

    1. Doslednost uvek. U redu ej da se ljuti, ali nije ok da Vas udara. Učite kako to da mu pokažete da ne dozvoljavate – smireno, rečima ili sklanjanjem ruke, nogu. Nema ljutnje zbog njegovih osećanja. Ima prava da bude besan, ne i da udara. A i to mu ne zamerajte nego ga učite koje su granice. Takođe, učite razliku između popuštanja i mirnog postavljanja granica i doslednosti.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: