5 razloga zašto je ponekad teško biti psiholog

Želja da budem psiholog javila mi se još u drugom razredu srednje škole.

Tada sam kao redovan predmet imala psihologiju i legla mi je materija koja se obrađivala na tim časovima.

Takođe sam oduvek volela da razmenjujem životn iskustva sa drugim ljudima, da pričam o sebi i o drugima.

Kako sam odrastala, učila sam još više da aktivno slušam, da empatišem, da razgovaram.

Ljudi često kažu da im je lako da se preda mnom otvore i da ponekad pričaju i o stvarima “koje nikad nikome nisu rekli”.

No, koliko god volela svoje zanimanje, neretko budem svesna njegovih specifičnosti i mana.

psiholog

Ponekad je baš teško biti psiholog!

Ima kod tog zanimanja nekih teških okolnosti zbog kojih te ljudi ili ne razumeju ili od tebe očekuju više nego što bi trebalo.

Ovo je 5 razloga zašto je ponekad teško biti psiholog:

1. Ljudi te lako izjednače sa vidovitom Zorkom.

Koliko sam samo puta čula rečenice poput:

“Iju, sad ćeš mi čitati misli.”

Ili:

“Jooj, sad ćeš me skroz provaliti.”

Psiholog je psiholog.

A vidoviti ljudi i baba Vange su to što jesu. Oni nisu psiholozi.

Psiholozi slušaju, usmeravaju, pričaju, uče, podučavaju.

Vidoviti ljudi vide, osećaju, čuju, ili šta već.

Ta dva nemaju nikakve veze.

Tako da sledeći put kada hoćete da me se uplašite – nemojte. Ne čitam vam misli, niti ću biti svesna vaših najcrnjih tajni. Samo ako ih mi vi samoinicijativno saopštite.

Dok sam puno izlazila pa u provodu čula ovakve strahove prema meni, znala sam da se našalim:

“Opusti se. U izlasku sam, ne radim.”

2. Ljudi očekuju da te odmah i gde god mogu napadnu sa svojim problemima.

Volim da pomažem drugim ljudima, ali drugi ljudi ne mogu biti prioritet u odnosu na moje dete, muža, najbliže ili mene same.

Koliko sam sam puta čula rečenice poput:

“Jaooj, super. Meni baš treba psiholog!”

Pa onda odmah krenu o svojim problemima.

Ili poznanici kojima samo ime znam koji žele na piće da mi se nešto “povere”.

psiholog razgovor

Da prodajem hranu ili odeću nikom ne bi palo na pamet da me pita da im to dam besplatno. Eventualno bi tražili popust.

Epa, od tih razgovora, edukacija i pisanja ja živim.

To su moj hleb ili farmerke na koje eventualno možete dobiti popust.

To je usluga koju vam ja nudim, za novac ili neku vašu uslugu koju mogu dobiti zauzvrat.

3. Ljudi očekuju da uvek imaš rešenje za sve njihove probleme. 

I ako to može nakon samo par minuta razgovora, moliću.

On tebi problem u par crta, ti njemu savršeno rešenje.

Žao mi je što ću vas razočarati, ali psiholozi nemaju magični štapić u rukama.

Moderna psihologija u radu sa ljudima podrazumeva da vas mi vodimo i usmeravamo, edukujemo, a vi ste ti koji rade, vežbaju i sami dolaze do zaključaka i rešenja.

Za svaki problem je važno saznati dosta detalja o kojima možda niste ni razmišljali.

Tek koliko je vremena potrebno za neke dugotrajne promene!?

Kao što je za dobro telo važno da se balansirano hranite i vežbate, tako je i za vaše mentalno blagostanje važno da kontinuirano radite na njemu.

A ljudi su različiti. Tako da se i pristup za isti problem kod različitih ljudi često razlikuje.

4. Ako si psiholog, ti ne smeš imati problema!

Ja sam čovek.

Ljudi su grešni.

Znači, i ja sam grešna. Itekako!

Isto kao i vi, i ja učim, padam, ustajem, ponekad ostajem zakucana u mestu.

Razlika između (dobrih) psihologa i ostalih ljudi je samo u tome što kraće ostaju u problemu i neprijatnim emocijama.

Psiholozi poznaju više načina na koje se problemi mogu rešiti, ali i neretko lakše prihvataju samo postojanje problema i negativnih emocija.

Ovaj problem sam najviše imala sa bliskim ljudima i ukućanima kroz njihove rečenice poput:

“Ti si psiholog. Zašto se nerviraš oko toga?”

Ili:

“Kako ti imaš problema kad si psiholog?”

Pa onda usledi neminovno:

“Kakav si ti to psiholog kad si tužna/besna sada?”

Ukoliko ponekad ostanem ukopana u svom problemu, to ne znači da sam generalno loš psiholog i da ni drugima ne mogu pomoći.

Naprotiv. Mnogo je lakše kada pomažeš drugima iz pozicije objektivnosti, nego kada si emotivno upleten u lične probleme, pa ne možeš da razmišljaš hladne glave.

5. Čak i kad to ne radiš, drugi neretko misle da psihologiziraš.

Ovo posebno osetim u prepirkama sa bliskim ljudima.

Znate ono:

“Mani me tvojih psihologija!”

Ponekad verovatno i nesvesno psihologiziram, iako toga u tom trenutku nisam ni svesna.

Međutim, nebrojeno puta mi se desilo da sam komunicirala bez upliva psiholoških znanja i veština, ali bivala sam optužena da “prodajem psihološku maglu” i da “te priče ostavim za nekog drugog”.

psiholog pise

I na kraju…

Ovim tekstom nisam želela da kukam ili da se žalim. I dalje volim svoj poziv i sve ono što kreiram u okviru njega.

Htela sam da na jednom mestu sažmem sve ono što sam na više strana govorila.

I dalje me putem mreža i bloga puno vas kontaktira sa smislenim i besmislenim zahtevima.

Nadam se da će posle ovog teksta biti bar malo jasnije kakva očekivanja treba da imate u odnosu  na mene, ili bilo kog drugog psihologa (psihoterapeuta).

Tu smo da vam pomognemo, ali:

  1. mi ne možemo rešiti vaš problem umesto vas
  2. mi nemamo uvek savršeno rešenje za vas (zato što ga najčešće sami kreirate)
  3. kad ne radimo, onda zaista ne radimo. Baš kao i vi!
  4. ne čitamo vam misli
  5. neće vam svako od nas odgovarati. I mi imamo različite stilove, veštine i temperamente. Vaše pravo je da tražite onoga koji vama najviše “leži”!
  6. ako nam se obratite preko maila ili društvenih mreža možemo vam dati samo neke smernice. Ne možemo na taj način rešavati vaš problem!

A sad vi…

Da li su vam sada stvari malo jasnije?

Kakva su vaša iskustva sa psiholozima? Poznajete li nekog privatno?

2 thoughts on “5 razloga zašto je ponekad teško biti psiholog

  1. Zdravo Aleksandra, bas sam pomislila da je tako…Imam slicno iskustvo, iako nisam psiholog, ali sam nekako otovrena od onog”” gde se nalazi ulica”‘ do citavih porodicnih problema.. a valda sve zato sto sam zelela da studiram isto sto I ti. I danas imam brdo” pacijenata” koji se druze smanom na taj nacin.. a mene to nekad zaista opterecuje.. Sto kazes, imam I ja svojih problema. Mislim da je vazno postaviti granicu, dokle, kada, kome..I da je tada lakse nama koji smo otovreni I dobronamerni prema ljudskoj dusi. Samo sto je meni to nekad bilo tesko, a sada sve lakse.. 🙂 Svima uvek nesto fali I fali ce, ali moramo znati kada da stavimo zid pred onima koji ce nas gnjaviti, a verujem da i ti nekad osetis ko je gnjavez. Ja osetim .. nekad.. a onda ako se naviknu.. samo se iskljucim. Imala sam I dugu vezu sa psihijatrom, koji je imao svoju praxu, tu u Bg, I znam kako je on delovao hladno ako nije hteo da slusa.. a I imao je dozu kratkih odgovora koji bi potecijalne”pacijente” na neki nacin ucutkao. Tako da moramo stvoriti mehanizam za neke daveze 🙂 Svakako, ovo je zanimljivo sagledavanje, I zaista dobro da pokazes nekim ljudima da nisi uvek ”psiholog” vec I zena, majka, zivo bice sa pms.. bolom ovde ili onde.. itd… Hvala na divnom objasnjenju!!

    1. Drago mi je posebno ako je ovaj tekst dopreo i do ljudi koji nisu psiholozi. Tačno tako, sve u uspostavljanju granica i učenju kako da kažeš Stop i Ne!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *