Biti roditelj visoko zahtevnog deteta

Mogu slobodno reći da je još kod porođaja moj sin pokazao svoj čvrst stav. Prirodnim putem sam se otvorila za 2-3 sata i izgledalo je da će to biti najbrži porođaj u istoriji. Međutim, u fazi tranzicije kada beba samo treba da se spusti pa da izađe, koja obično traje po pola sata, mi smo ostali zaglavljeni nekih 7-8 sati. Sad će, evo ga, spustio se. A ne, vratio se. Ipak još neće. Da, bio je velika beba, i da, vodenjak mi nije bio u celosti probušen do pred kraj, ali on je na kraju ipak izašao prirodnim putem, bez ikakve intervencije, verovatno onda kada je sam odlučio.

Grčevi (ili šta je to već u tim prvim danima) njemu nisu trajali par dana ili dve nedelje. Kod njega su trajali tri meseca. Besomučno večernje vrištanje kom nisu pomagali ni nošenje, aspirator, koža o kožu kontakt, kapi, termofor. Bilo je momenata kada smo bespomoćno ležali pored njega, jednom rukom čepili uši zbog glasnog vrištanja, a drugom ga mazili i čekali da prestane.

Spavanje? Uf, i posle dve godine još uvek ne mogu reći da smo to rešili. Prespava on ponekad celu noć, čisto da nam pokaže da može, ali uglavnom voli i dalje da se budi. On još uvek sisa i treba mu moja pažnja i noću, znam. (Više o spavanju možete pročitati ovde).

Dojenje je bio iznadprosečan pakao prvih par nedelja. Vrištanje na siki i navlačenje na flašicu je u našem slučaju bilo u roku od odmah. Sva sreća da sam ja imala prave informacije, lavovsku snagu i veru da ja imam dovoljno mleka za svoju bebu, i bila sam upornija od njega i od svih oko mene koji su bili sumnjičavi, pa smo prebrodili sve prepreke, te dojimo evo već dve godine. Nije potrebno ni napominjati da je to ponekad i dalje dojenje “na svakih par minuta jer mu treba pažnja i ljubav njegove mamike”. (Više o mom iskustvu dojenja i savetima možete pročitati ovde i ovde).

Sada smo u fazi noše. Suvišno je govoriti da to traje već 3 nedelje, sa puno uspona i padova. Već drugi dan je on sam krenuo da seda na nošu i da sve obavi u nju, ali onda slede tri dana kada to nijednom ne uradi. Svaki put pokaže gde treba da se piški i kaže rečenicu koju smo dogovorili kao znak kad mu se piški: “mama pi”, ali sve uz veliki osmeh za koji smo posle par dana shvatili da je čist protest. “Pokačio sam šta treba da radim, ali ću to uraditi kada ja budem želeo!”

Visoko zahtevna deca su izazov za vaspitanje

Neko će reći da su tvrdoglava, neko svojeglava, inatna, prkosna. Kako god ih nazvali, jedno je sigurno – znaju da budu baš teška za vaspitavanje. Moj sin nije pokoran i vrlo često i objašnjavanja i racionalizacije kod njega uopšte ne piju vodu. Veliki broj saveta za vaspitavanje koje čujem od drugih mama ili pročitam u silnim grupama kod njega jednostavno ne prolaze. I onda i pored toga što iz malog mozga vadim ideje kako da uspostavim neke granice kod njega, ja iznova moram da se borim i sa onim klasičnim roditeljskim izazovima:

  1. Deca se razlikuju.
  2. Njegovo isprobavanje granica nije rezultat tvoje roditeljske nekompetentnosti.
  3. Proći će! Uspećete i u ovome!

Izguram posle par sati/nekoliko dana, ali baš je teško.

Iskreno, meni je u vaspitavanju ovakvog sina puno pomoglo saznanje da postoji definicija takve dece – “visoko zahtevna deca” (high-need baby). To je sa sobom nosilo i poruku “Nisi sama! Ima ih još takvih!”, što u roditeljstvu uvek pomaže.

Kakva su to visoko zahtevna deca?

Ovakva deca imaju neke zajedničke karakteristike. One nisu ni dobre ni loše, već su jednostavno neke osobine koje ih razlikuju od one dece koja su mirnija i poslušnija.

  1. Njihova osećanja su jaka i izražena. Nije to bezobrazluk, već je to bukvalno preplavljenost prejakim osećanjima sa kojima oni često ne znaju šta će. Naša uloga je tu jako bitna, kako bismo ih naučili da osveste i kanališu svoje emocije na pravi način.
  2. Ova deca ne žele nešto, ona to ZAHTEVAJU. Sad i ovde, stalno, često, sa glasnim i upornim negodovanjem ukoliko to ne dobiju. Kad su bebe one će biti najglasnije i činiće se da stalno plaču, i to tako da se cela zgrada ori. Kad malo porastu kod njih neće paliti odvraćanje pažnje ili objašnjavanje da “to nešto nije u redu ili da je bolje nešto drugo”. Ovo ne treba izjednačavati sa njihovim bezobrazlukom ili “razmaženošću”, jer to nije to.
  3. To su visoko senzitivna deca. Osetljiva su na sve stimulus11738065_10207379033453382_6077262135025599920_ne, ne samo na reakcije drugih ljudi. Dok su mali, ova deca imaju lak san. Sećam se da se moj sin budio i kad mi onako slučajno pukne prst ili kada zaškripi krevet. U periodu posle prvog rođendana imao je baš burne izlive emocija, kada ga je i najmanji povod u trenucima iscrpljenosti znao uznemiriti do te mere da je ponekad vrištao, udarao i plakao i do pola sata. Pa se onda ukaki i zaspi na siki od iznemoglosti. (Više o suočavanju sa burnim reakcijama malog deteta pročitajte ovde).
  4. Nepredvidivi su. Zaboravite na koliko toliko uzlaznu putanju nekog napretka. Ako je danas nekoliko puta sam seo na nošu i sve tu obavio, nemojte se iznenaditi ako sledeća tri dana nijednom to ne uradi. Ako dve noći prespava cele, nemojte se za džabe nadati – naredne dve nedelje će se buditi na 1h.
  5. Hiperaktivni su i energični. Ovde ne mislim na hiperaktivnost u dijagnostičkom smislu, već na generalno visok stepen pobuđenosti njihovog uma i tela. Neumorni su, sve ih interesuje.

Ova deca često imaju jako lak san i problem sa zaspavljivanjem, vole često da sisaju i da jedu, vole da se nosaju i generalno vole da su okružena ljudima. Neki od njih će pojačano burno da reaguju kada se odvajaju od roditelja.

Ono što je zajedničko za svu visoko zahtevnu decu je da je sa njima sve intenzivno i često veoma iscrpljujuće.

Međutim, postoji i puno pozitivnih aspekata kod ovakve dece, koji čine bazu za stvaranje jedne veoma zanimljive i bogate ličnosti.

  1. Visoko zahtevna deca su često veoma samostalna, baš zbog tog svog stava koji imaju još od prvih par meseci.
  2. Šarmantni su, neko koga većina ljudi primeti i voli. Vaspitačica je jednom rekla za mog sina: “Ajoj, kako odmah kod svakog ume da nađe pravu žicu”. On zna tačno kako da te pogleda, kad da te čvrsto zagrli i poljubi, da u trenutku sve zaboraviš i želiš da ga pojedeš od siline ljubavi koju osetiš.
  3. Njihova neumornost i znatiželja posle mogu preći u visoku kreativnost i produktivnost. Veliki broj uspešnih ljudi su bili hiperaktivni kad su bili mali.
  4. Njihova visoka zahtevost prema roditeljima kasnije može da se pretoči u posvećenost i maksimalno iskorišćavanje znanja i veština nastavnika, šefova i drugih ljudi od kojih mogu učiti.
  5. Njihova preplavljenost i visoka senzitivnost znači da nisu distancirani od drugih ljudi i da su “uključeni u svet oko sebe”. Ova deca često vrlo brzo razviju empatiju prema drugima, baš zbog te svoje uključenosti i preosetljivosti na stimuluse, pa i na osećanja i ponašanja drugih ljudi.
  6. Sa njima nikad nije dosadno. Koliko puta ćete samo osetiti ispunjenost i potpunost.
  7. Oni često pojačano vole da se maze, ljube i godže. Ima li ičeg lepšeg od toga?

Kako izaći na kraj sa izazovima u vaspitanju ovakve dece?

Ja još uvek učim, ali ovo su stvari koje sam do sada zaključila:

  1. Strpljenje, stpljenje, strpljenje. Kao što sam prethodno spomenula, kod ove dece vrlo često neće upaliti većina metoda koje primenjuju ljudi oko vas. Bićete često u situaciji da viknete ili da pomislite kako bi možda trebalo da postanete roditelj koji će ga šopiti po guzi. Nemojte! Izdržaćete i ovaj izazov, kao što ste i sve prethodne.
  2. Prilagodite se. Mislim da je ovo proces koji traje tokom celog vaspitanja. “Pratite njihove potrebe” je savet koji ne predstavlja svojevrstan cilj, jer ga nikad nećemo u potpunosti dostići. Uvek će tu biti neka nova faza u kojoj ćemo opet iz početka raditi na onom “Ok, on se neće ponašati onako kako bih ja volela, nego onako kako on želi.” Vaše je da se tome prilagodite i da ga dodatno usmerite.
  3. Isprobavajte svoju kreativnost. Ovo ide u paketu sa onim strpljenjem. Ovakva deca brzo izgustiraju igre, igračke i vrlo brzo iznova zahtevaju vašu pažnju. Zato je dobro da u rukavu imate uvek nove ideje i aktivnosti koje mu možete ponuditi.
  4. Budite spremni za puno akcije. Vole da se nosaju, da se češkaju, maze, gnjave. Iznova, često, stalno. Neretko im ni to nošenje nije dovoljno, već hoće da ih ljuljuškate, bacate, vrtite. I šta vi drugo da radite, nego da im odgovorite na te potrebe. Proći će i taj period pa ćete ih moliti da dođu barem na jedan poljubac.
  5. Imajte backup plan i iskoristite pomoć. Iako je osnovni savet da im se treba prilagoditi i pratiti njihove potrebe, kod velikih stvari poput učenja navika spavanja, vrtića, noše i sl. je dobro imati neku osnovnu strategiju. To će pre svega značiti vašem samopouzdanju, jer će i tako biti puno uspona i padova, pa ćete barem imati osnovne smernice u rukavu. I iskoristite sve baka servise, svekrve, sestre. Iscrpljujuće je vaspitavati decu generalno, a naročito ovakvu. Treba vam resetovanje s vremena na vreme, dopustite ga sebi ukoliko dobijete priliku.

Dr Sears je pedijatar koji je puno pisao o visoko zahtevnoj deci. Rekao je sledeće:

UM VISOKO ZAHTEVNE DECE

Rekao je i da ne treba da očekujemo da se naše takvo dete ponaša kao “normalno”, prosečno dete, niti bi trebalo da pokušavamo da njegove potrebe prilagodimo onim potrebama koje se očekuju za prosek njegovog kalendarskog uzrasta.  Prihvatite vaše dete kao takvo i uradite sve što možete da izađete u susret njegovim individualnim potrebama. Jednom će vam to stostruko vratiti.

Meni je pomoglo pisanje ovog posta i već mi je lakše. Nadam se da će biti i vama nakon čitanja.

Da li ste i vi roditelj visoko zahtevnog deteta? Koje tehnike vama pomažu?

 

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

43 thoughts on “Biti roditelj visoko zahtevnog deteta

  1. Prepoznajemo se :). Dušika bi se još kao beba stresala i ježila kada ugleda cveće oko sebe (posebno su joj Pištike i Muškatle nedrage), a na igrališitma bi, kad je prohodala, uvek prvo odmerila svaku rupu, šraf, dasku, ostalu decu, pa tek onda odlučila hoće li se ili neće malo zabaviti (što je mamu i tatu često dovodilo do šizenja :)). Ponekad joj zavidim na upornosti koju iskazuje i žaru kojim se bori za ono do čega joj je stalo. Ali sam joj i zahvalna na tome, jer me je naučila da budem odlučnija i jasnija u postavljanju granica, ne samo prema njoj, već i prema drugima. Hvala za tekst, informativan je, koristan i podržavajući. :*

    1. Hvala puno na podrsci, draga. Drago mi je da se prepoznajemo i drago mi je ako si tekst pronasla korisnim. Moj zvrk drugacije pokazuje svoj stav i upornost na igralistu i u vrticu, onako muski – muku mucimo sa udaranjima i guranjem 🙂 No, i tu sam puno naucila, a pre svega o tome koliko strpljiva i uporna i ja mogu biti.

  2. Sjajan tekst Aleksandra! Ovih pet tačaka ću da ponavljam svaki dan kao mantru 🙂 I Vuk je već od prvih meseci ispoljavao svoj karakter, pre svega kroz posebne zahteve u dojenju (štrajk u dojenju, pa dojenje dok leži samo na jednom strani, pa dojenje u pokretu…) i uspavljivanju (kolevka, marama, ruke, njihalica, sika…i kombinacija svega navedenog). Sada je hiperaktivan i imamo bar 5 napada besa svaki dan. Često smo u sukobu i zbog toga što insistira da baš sve radi sam. Znam da je to super, ali pošto ne ume baš sve da uradu sam, onda očekujem jedan napad histerije pa pokušavam to da sprečim 🙂 Najbolje mi je bilo pre neki dan kada sam bukvalno počela da plačem od muke nakon što mi je napravio scenu na ulici (to je bila samo poslednja kap tog dana), došao je, zagrlio moje noge, poljubio me i tužno rekao “mama tu” (mama tužna). I šta onda da mu radiš! 😀

    1. Oh srce malo. Podseca me puno na mog sina. Mi smo zavrsili sa tim prvim naletima jakih reakcija besa ili preplavljenosti, ali ocekujem sad teatralne tantrume u Necu fazi 🙂

  3. sve je to sada,,mala maca,, , slatki su kad su mali i ,,visokozahtevni,,pa samostalni, pa pametni, pa zreli, pa jednostavno drugaciji, ali …pripremite se za pubertet, voznja tek pocinje, upravo sam za volanom 🙂

    1. Ufff, ta voznja je najekstremnija kod sve dece, a narocito kod ovakve. Mogu samo da zamislim sta nas ceka 🙂

  4. Kao da ste opisivali moju devojcicu.Ima skoro jedanaest godina i mnoge stvari se menjaju,nesanica na zalost ostaje.U pravu ste za njihove stavove,produktivnost u ucenju,veoma raznolika interesovanja…omiljena je u drustvu jer je vesela,neumorna i prati toliko raznih tema da sa svakim ima temu za razgovor.

  5. Jedna stvar je sigurna, lakše je kada znaš da nisi sam i da postoji definicija problema, pa ćemo uz gugl valjda nešto postići. Do 2. godine smo strpljenjem, kao i vremenom provedenim s detetom, uspešno prevazilazili sve teškoće, ali pakao sledi, bar iz našeg iskustva, tek kasnije. Sada ima 5 godina i pravi je High need boy. Mnogo sreće svima, odoh da guglam, jer snaga i strpljenje su na izmaku.

    1. Zorane, zelim vam puno snage i pravih informacija na Guglu 🙂 Slatko ste me nasmejali, iako vas razumem, bar po nedostatku snage i strpljenja.

  6. OOhh ovo kao da si opisivala mog decaka/ od reci do reci! Kako sam samo grešila pokušavajući sa standardnim pravilima i kako mi je sad strašno krivo zbog toga…ali- naučih da ne može tako. I dalje učim i prilagođavam se i mnooo nam je bolje.. 😀 Volela bih da sam na ovakav text naišla ranije, ali svejedno- sad mi je lakše 🙂

    1. Nikad nije kasno. Ucimo i rastemo svaki dan, narocito kao roditelji. Drago mi je ako ce ti tekst bilo kako biti od pomoci. Veliki pozdrav

    2. Nisi sama u tome… Nije uvek lako naći pravi put, pogotovo kada te svi skreću s njega, tvrdeći da je razmažen i da moraš da budeš stroža. E ali ono što je sigurno da kod ove dece sila ne pomaže (ne mislim na fizičku silu, to pogotovo ne, nego uopšte- terati ih na nešto), to izaziva suprotne posledice, već treba biti pametniji od njih, ići jedan korak uvek ispred njih, pratiti obrasce ponašanja, i biti strpljiv, miran, staložen.
      Kako su jako osetljivi čak i na vibracije, bes roditelja i kod njih proizvodi bes, histeriju, agresiju.
      Jeste teško ostati smiren, pogotovo kad se prvi put suočavaš s tim, ali kad više puta ponavljaš taj obrazac, pređe ti u naviku. 🙂
      A oni, na duge staze gledano, postaju smireniji, manje eksplozivni, jer su kad su u takvom okruženju, tako i zrače.

      1. JA sam posebno zahvalna sinu sto sam otkrila koliko mogu da budem strpljiva. I u tome samo napredujem iz dana u dan 🙂

  7. Hvala na divnom tekstu, bas ovo mi je trebalo kad je moje strpljenje na izmaku :))
    I ja sam mama cetvorogodisnjeg high need djavolka i taman kad pomislim da smo uspesno prevazisli neke stvari, on me iznenadi. Tacno je sve napisano i moram priznati lakse kad znam da ima jos takve dece, jer se kao i svaka mama, stalno preispitujem gde gresim i zasto moje dete ne moze da bude kao ostala deca, nego se natezemo do u besvest. Hvala jos jednom, ovo mi je dalo neke smernice za ubuduce 🙂

    1. Drago mi je ako sam vam barem malo pomogla svojim iskustvom. Kao sto sam napomenula, rad na sebi i svojim uverenjima tipa “Zasto nije kao druga deca?” ili “Zasto u ovome ili onome nije kakav bih ja zelela da bude?” je konstantna borba. Onaj ko kaze da je to zauvek prevazisao nisam sigurna da li govori istinu. Roditeljstvo nam vaki dan donosi nesto novo, a nase je da se na to adaptiramo na najbolji moguci nacin.

  8. Strpljenje, strpljenje i samo strpljenje, uz mnogo energije i prilagodjavanja. Cudno za mene, vrlo rano sam shvatila da nije kopija svog brata i da moramo sve iznova da ucimo. Zivot postane mnogo laksi cim prestanes s ukalupljivanjem 🙂
    Sad smo u “ne” fazi, iako trenutno uziva u nasoj pozitivnoj reakciji na njegovo “da” – sto ocekujem da ce da prestane danas-sutra, cisto da bi nas drzao na ivici. Moram ti priznati – volim sto me iznenadjuje, nikad ne znam sa sigurnoscu kako ce da odreaguje na nesto.
    Hvala za link, pomoci ce.

    1. To je ono da sa njima nikada nije dosadno 🙂 I svasta nesto usput naucimo – o sebi, o njima, o zivotu. Ima puno i dobrog u celoj prici, ako zelimo i mozemo da ga pronadjemo. Hvala tebi na komentaru

  9. Meni je sve ovo što si opisala skoro nezamislivo. Jeste bilo nekih sličnih situacija, ali ne u tom smeru niti obimu. Jednostavno, ne mogu da zamislim 5 napada besa kod deteta, u toku jednog dana… Biologija, hemija, šta li je, ali nešto je svakako drugačije.
    Vama želim svu sreću, strpljenje i ostale trikove 🙂

    1. Ima tu i gena. Rayliciti su i roditelji od kojih deca poticu 🙂 Srecnica si po pitanju nekih stvari o kojima sam ovde pisala, mada ga ne bih menjala ni za sta na svetu!

  10. Šta reći 🙂 Imam dva sina koja se razlikuju koliko se dva deteta mogu uopšte razlikovati. Stariji jednostavan, lak i prve tri godine sa njim su mi bile divne i “jasne”. Mlađi sin je ne zahtevno nego super zahtevno dete 🙂 što bi moja sestra rekla – indigo, kristalno, ma supersonično dete 🙂 On je izazov za mene u svakom smislu. Već mesecima planiram da pišem o njemu, njima, mom iskustvu ali mi to ne polazi za rukom. O sebi mogu sve da istrtljam ali kada su oni u pitanju to mi i ne polazi od ruke 🙂 Ljubi ih mama 🙂

    1. Hehe, uvek mora da bude nekog balansa. Kod mene je prvi sin hepo kockica, brz, glasan, a drugi je dobrica, miran.

    2. Supersonicno je prav rec 🙂 A oni toliko toga donose i pruzaju, da je zaista tesko sesti i sumirati sve. Ja sam se evo i posle ovog teksta setila jos 1000 stvari koje sam mogla napisati i dodati.

  11. Olakšavajuće je znati da nas ima još u klubu! Pisala sam malo o ovoj temu u članku Osetljiva i zahtevna deca. Moji su oboje osetljivi, ali moram priznati da mi je sin veći izazov. Ja ne znam kako bismo mi preživeli bez dojenja, koje još uvek traje, iako u mnogo manjoj meri nego ranije, ali za uspavljivanje i tokom noći obavezno. Spavanje je uvek bio najveći izazov, uvek sam zavidela majkama kada kažu da im deca prespavaju noć bez buđenja, mislila sam da to nikada neće doći,ali evo seka već godinu dana (sad je 5,5) spava po celu noć, a bata (4) se budi ali ipak ređe i lakše se ponovo vraća u san. Sa njim je prvih pola godine bila prava noćna mora, slično kao što si ti opisala, plakanja do besvesti, neprekidna buđenja, histerije, zubići, ludilo… Trenutno se natežemo oko jedenja čokolade i slatkiša, da uspostavimo neku normalnu granicu, kao i oko dosade…stalno mu je potrebno novih stimulansa, a ja to stvarno ne mogu da pratim, niti mislim da je to zaista potrebno. Ali moram biti intenzivno prisutna, kreativna, saosećajna, tolerantna ali u isto vreme čvrsta u svojim odlukama… i to je dobro za moj lični razvoj (kao što i ti kažeš). Mislim da je ipak olakšavajuća okolnost da ih je dvoje (iako na početku to nije bilo ni malo olakšavajuće!), i oni između sebe dosta toga rešavaju, uče i kanališu, i veoma su bliski. Takođe nam je od pomoći homeopatija, imam dobru prijateljicu homeopatu koja ima prilike da ga često posmatra i pomogne kad vidi da negde zapinje (kao na pr kod mucanja), što pomogne i na drugim poljima pošto znamo da je sve povezano. Moje je uverenje da je za ovakvu decu jako dobro usvojiti neke od principa Waldorf obrazovanja, kao što je izbegavanje preterane stimulacije, uspostavljanje postojanog porodičnog ritma, što manje ekrana (mislim da naročito za ovu decu to ima razdražujući efekat), što više vremena u prirodi, i puno, puno fizičkog kretanja, skakanja, ludiranja, zajedno sa dodirima, maženjima, nosanjima i svemu što si napisala.
    Hvala za odličan tekst, pomaže i ohrabruje!

    1. I ja se slazem sa svim sto si napisala. Nama je homeopatija puno pomogla oko spavanja. Budi se jos, i ne moze ona uciniti cuda tog tipa, ali taj vrhunac budjenja i vristanja je onomad bas smirila – naravno tako sto sam i ja pila granulice pored njega. Jer oni posebno reaguju na energiju majke, cesto i onu nesvesnu.

  12. Ponosna sam sto sam majka jednog takvog deteta. Nema tu posebne tehnike, sem prihvatanja stvari takvih kakve su. Ako nesrto naumi, znam da ce da uradi, zato je bolje da to podrzim i pruzim osecaj sigurnosti u smislu da, iako pogresi, idemo dalje, pokusavamo sve dok ne uspe. Mnogom i je bitno da ne oseca strah od mene i moje reakcije, a da joj moje misljenje bude vazno. Naravno, ne slazem se sa svim. To jasno kazem, ali je bolje da znam, da budem prisutna, pa ako treba da odreagujem i sprecim posledice kojih dete ne moze da bude svesno, jer nema iskustva.
    To je ono stoje meni falilo u mojim naumima od strane mojih roditelja i gledam da to ispravim. Znali su da cu isterati svoje, ali su mi otezavali. Da su me podrzali u nekim stvarima, mozda bih od njih odustala, ali gledam na to kao prednost, jer su mi pruzili sansu da ispravim njihove greske. Jasno, radili su to u najboljoj nameri, mislili su da tako treba.

  13. Svaka cast za tekst. Moj stariji sin sad ima 6 godina i isti je ovakav, kad se samo setim muka kroz koje smo prosli, nista nije pomagalo kod njega, i upravo isto tako, od samog porodjaja gde jedva prezivesmo i ja i on pa do danasnjih dana. Ovakva deca traze da ulozis ne 100% sebe nego 200% i to do kraja i do poslednjeg atoma snage!
    Najbolje ga je opisala moja mama koja je rekla da je on jednostavno “pun zivota”.
    S druge strane, to se višestruko vraća, videćeš, tvoj je još mali. Znam da svaka majka misli da je njeno dete najpametnije, ali njemu (verovatno i drugoj takvoj deci) mozak radi sto na sat, brzo kapira, uci, radoznao je, brblja non stop, povezuje, duhovit je, sarmantan, omiljen u drustvu, fizicki vrlo spretan, zna da glumi, imitira,saosecajan sa drugima i jos puno toga. I vrlo je tacno da fizicko kaznjavanje i sila stvara kod njega kontraefekat, najvise pali uslovljavanje i kazna da mu se nesto uskrati sto voli kao i naravno naglasavanje pozitivnih stvari i pohvale. Mladji sin je susta suprotnost i mnogo ga je lakse odgajati, prosto je takav,tek kad smo njega dobili smo videli koliko je stariji zahtevan. Ja ih volim upravo takve kakvi su naravno i ne bih volela da je ovaj stariji koji nam je tema drugaciji jer bi time verovatno izgubio i ove ostale kvalitete, samo me strah da ga okolina nece doziveti na pravi nacin (pre svega u skoli) jer je uvek u prvom planu ta njegova nemirnoca pa cak i drugu decu pokrece da prave haos s njim, a ostali njegovi kvaliteti su u drugom planu,

    1. I to su sad posebni izazovi. Ono sto roditelj tada moze uraditi je da pokusa tu energiju da usmeri na pozitivne stvari: sport, igralista i konstantna prica zasto haos koji pravi nije ok i koje su posledice. Mislim i da je takvoj deci dosta vazno da sami osete posledice i greske na svojoj kozi. No, to je sve tek poseban izazov za roditelja – koje su granice, dokle ce to ici, koliko, itd.

  14. Da, I moj cetvorogodisnji decak, u velikoj meri odgovara opisu “zahtevnog deteta”.Ne samo da odgovara, vec kao daje ta definicija ponjemu i nastala! Ali, dragi roditelji, oprez! Jako je vazno uvek iznova preispitati sebe- koliko je zahtevnost deteta izraz njegove inteligencije, karaktera, temperamenta, a koliko je rezultat roditeljskog ” preigravanja” t.j prevelikog stumulisanja deteta I odgovaranja na sve njegove potrebe!! Ali se i meni, kao I vama cinilo da nemam izbora- kad imate dete koje poseduje ranu zrelost I svesnost ( koje nikad nije imalo ” bebecu” fazu uspavanosti I nezainteresovanost), koje prepoznaje I kvalifikuje utiske, vi mu nudite ono sto zeli I sto ga usrecuje I tako ulazite u zacarani krug- sto vise sadrzaja dajete, dete vise ocekuje ili zahteva I kao rezultat moj mali decak je mentalno neumoran… uvek zahteva nesto novo, igracke ga ne zanimaju, mama I tata su odrasli, beskrajno zanimljivimi animatori koji, usput vode I na zanimljiva putovanja, koji osmisljavaju zajednicko vreme…I koji se, usput pitaju da li ce buduca skola, drugovi, , zivot u celini, moci da odgovori na visoke kriterijume u pogledu potrebe za paznjom, ljubavlju zadovoljenjem ogromne radoznalosti! Moj decak nas redovno zasipa pitanjima, trazi informacije o planetama Suncevog sistema, zeli da uci norveski jezik, muci ga zasto su se neki ljudi preselili na nebo I tamo zive I, da…spreman je da ga vodite I na kraj sveta, uz uslov da mu pricate zanimljive I neobicne price….zato ja sebi licim na modernu Seherezadu, mamu koja koja ne zatvara usta.Za dete takvog tipa, dobro je da barem neko vreme provede u ambijentu koji ja zovem” zatupljujucim”, u okolnostima koje nude manjak utisaka I mentalnih stimulacija ( selo, priroda, babai deda I sl.) Inace, slazem se sa vama- nije u pitanju razmazenost ili hiperaktivnost u dijagnostickom smislu, ali prisustvo zdravog razuma I oprez u ispunjavanju decjih potreba, cini mi se kao kljucan momenat….inace cemo upsti u ego zamku- poverovacemo da je nase dete posebno Ili genijalno, a da u realnosti to nije tako!

    1. Hvala vam sto ste podelili Vase zanimljivo stanoviste. Za svu decu je svakako korisno da imaju vreme i za samostalno igranje kada uce da sami sebi kreiraju vreme i igru. Takodje, neophodno je da konstantno budu u prirodi gde ce opet veybati svoju motoriku i samostalnost, a slazem se da i cesti odlasci kod bake i deke mogu svakako biti korisni i pozeljni. S tim u vezi, ispunjavanje njihovih potreba uvek treba da ima granice, a verujem da se one kreiraju individualno, po osecaju i potrebama.

  15. Evo danas smo upravo posle napornog lutanja (jos ustranoj zemlji na jeziku koji nam jos ne ide na ruku:) dobili neku informaciju o sinu. Da je visoko senzitivan. I evo ga divan clanak koji mi je umnogome pomogao da konacno shvatim svoje dete. Mi smo se borili sa progovaranjem i jos se borimo (dvojezicni smo) , sa gomilom drugih stvari, pa smo lutali da nije razvojna disfazija ali kako je progovarao i nema ostalih problema osim histerije koja nas ubija prvo njega pa sve ostalo dosli smo na kraju da je on hiperosetljiv. A posle ovog teksta konacno razumem svoje dete koje ima tri godine i decak je pa je verovatno i zbog toga sve to intezivnije. Hvala vam na clanku 🙂

    1. To je verovatno to. Samo polako i strpljivo, i ne zaboravite da: niste sami!

      Neizmerno mi je drago ukoliko vam je clanak pomogao.

      Pozdrav iz Novog Sada

  16. Sjajan tekst… Bas takav je moj sin od dve ipo. A plus imamo bebu od godinu dana pa.je baš veselo. Kako ste se izborili sa fazom guranja i udaranja?
    Pozdrav ☆☆☆

    1. Jos se borimo. Strljenjem i postavljanjem granica 🙂 Govorim mu da razumem da je ljut, ali mu necu dozvoliti da udara, lomi i sl, jer to boli. POnavljam kao papagaj, spreacavam ga svaki put da to uradi, dok ne prestane i digne ruke da ga uzmem. Zahtevno je i kod ovakve dece zna bas da potraje, ali proci ce i to.

      I moj mali i ma nesto vise od dve godine. Najjace reakcije besa su mu bile oko 1,5 godine. Tada sam napisala i tekst o svom iskustvu i zakljuccima, mozda Vam posluzi. U sekciji Roditeljstvo je – Kako sa besom…

Volela bih čuti tvoje mišljenje: