Čekajući Gospodina Pravog

Prethodni post u kom smo pričali o ljubavi je izazvao vašu veliku pažnju. Izuzetno mi je drago i puno vam hvala zbog toga. Pre svega jer je u pitanju jedna tako životna tema, a i zbog toga što ste rado iznosili svoja mišljenja. Razlog vođenja bloga meni je pre svega zbog te razmene mišljenja, pa neka je i sa dve osobe.

 Shvatila sam da o ljubavi, životu uopšte i svemu onome što on nosi, uvek imam nešto da kažem. Pre svega kao čovek, ali verovatno i kao psiholog. Iako mislim da o tim temama uglavnom pišem na osnovu svog iskustva, verovatno se neplanirano u tekst ponekad utka i neki stav izgrađen na osnovu teorijskog znanja iz psihologije. U svakom slučaju, sa desne strane ovog posta moći ćete da vidite novo dugme Psychology. Tu će biti svi postovi koji se na bilo koji način tiču ljubavi, odnosa sa ljudima, emocija i svega onoga što se jednom rečju može nazvati – život!

Uporedo sa ovim blogom u početku sam vodila još jedan. Na njemu je u par navrata bilo nekoliko tekstova sličnih ovom u kojem smo se bavili ljubavlju, i oni su takođe naišli na dobar odziv kod čitaoca. Kako veliki broj vas nije pratio taj blog, pomislila sam da neke od tih tekstova (doduše malo dorađene) opet podelim sa vama, i tako započnem još neke kvalitetne diskusije. Nekako mi je logičan nastavak ovom prethodnom, ili tačnije početak onog u kojem smo se bavili održavanjem ljubavi, priča o tome kako naći Gospodina Pravog? Takođe se pitamo da li on uopšte postoji?

Često čujem priče o “princu na belom konju”. Kao i razmišljanja o tome da li je verovanje u njegovo postojanje samo mit ili takvog stvarno treba i očekivati? Pa onda modernu verziju tog mita: nema princa na belom konju, već samo konj?

Da li stvarno treba očekivati takvog dasu, ili nam takva razmišljanja o njemu samo otežavaju ionako već komplikovanu situaciju muško-ženskih odnosa?

Još od malih nogu crtaći nam urezuju očekivanja da takav princ zaista postoji. Međutim, u crtaćima uvek postoji i zlo, i komplikacije, kameni spoticanja i prepreke u ostvarenju te ljubavi. Ali, ljudi ipak nekako vole da pamte samo dobro, pa im od svega iz tih crtaća ostane samo ideja o princu na belom konju, koji dolazi i spašava stvar i samo nas digne na konja i vodi u “happily ever after” život, bez da smo morali prst da pomerimo.

A kod dečaka (a bogami i ponekih devojčica) onda dolazi period gledanja nekih drugih filmova, koji takođe utiču na oblikovanje njegovih očekivanja od žene. Naravno, potpuno različitih od onih koje ona ima od sebe u tom odnosu.

Pa onda dolaze prve ljubavi, i prva razočarenja.. I cela ideja o princu sada se samo još više komplikuje. Pored tog nekog opšteg savršenstva koje je on nosio, on sada treba da zadovolji i mnoge druge kriterijume: da ume da komunicira, da sluša, da zna da se provodi, da ga zavole i drugarice, pa roditelji. A kako smo starije tome se dodaju i očekivanja tipa: da se ne plaši vezivanja, da je samostalan, uspešan, odgovoran, da ima inicijativu, i tome slično. Da li je on možda taj? Ili je to ovaj? A najvažnije od svega je sledeće: da zna da ja postojim, i da samo dođe i pokupi me, kad se najmanje budem nadala. Ili još bolje: kad ga najviše budem želela!

Epa, teško da je tako u realnom životu.

Moja verzija mita o princu na belom konju je sledeća: ne postoji ni takav, a baš ni samo konj. Postoji princ, ali bez konja, sa dovoljno snažnim rukama da te podigne i ponese duž zajedničkog puta. Ali, povremeno te puštajući da pešačiš, jer on ipak nije iz bajke, i jer i on ima pravo da se umori.

Drugim rečima, sve se svodi na jednostavnu stvar: princ je onaj koji me voli, sa svim mojim manama, sa kojim ne moram imati filmska iskustva da bih znala da ga volim. I sa kojim upravo zbog neočekivanja takvih iskustava svaki dan proživljavam film!

A ako se ni pored ovakvih očekivanja ne pojavi, treba na umu imati ovo:

 

Ko je za vas princ na belom konju?

 

15 thoughts on “Čekajući Gospodina Pravog

  1. Nećeš mi zameriti što ću preskočiti odgovor koji si na kraju postavila..princeze,prinčevi,konji i žabe..ima i u tim bajkama zavrzlama baš kao i u životu..Ja sad ponovo proživljavam misteriju "da l je princ ili nije.." sa ćerkom :)))
    Samo imam jednu stvar da te obavestim,od sad kad krenem do tvog bloga a neko me baš tada cima i uznemirava,samo ću reći:ne mogu sad,idem do svog psihologa! javite se sutra;**

  2. Znaš….kada malo porazmislim…imala sam nenonrmalnu sreću da me od "tri kila mesa" podignu – MUŠKARCI !!! Ali, bukvalno. Naime, bez obzira na činjenicu da je baka bila u kući, mene su kupali, hranili, uspavljivali, šetali, menjali pelene, skidali temperaturu i sve što uz to ide – moj deda, koji je tada bio penzioner od "čitavih" 39 leta i moji ujaci od 16 i 18 godina. Vrlo brzo sam shvatila da nema prinčeva i da su oni u stvari taj "slabiji pol". Međutim, zato su mnogo odaniji prijatelji od žena i fantastični ortaci za šta god. Da ne bude zabune, sva trojica "mojih dadilja" su smatrani ( svako u svoje vreme, a neki i sad) kao opasni momci i daleko da su mogli biti deklarisani kao mlakonje ili papučari. Možda baš zato :)))
    E sad, gledala sam ja crtane filmove, ali mnogo više čitala stripove. Prosto, zbog mojih mladih ujaka kuća je bila zatrpana istim. Normalno, je l' ?! Vrlo brzo sam pronašla svog omiljenog junaka – MODESTI BLEJZ i naravno,….poistovetila se sa njom. Svaka priča o prinčevima i njihovim konjima je za mene tu završena. Trebao mi je partner, a ne princ i tačka. Od čega da me spašava ?! Ma daj…najgore i najbolnije stvari u životu žene prođu SAME i to podnesu mnogo bolje od muškaraca.
    Mogla sam da ga "nahvatam" sa 20 ili 30, a možda i sa 40. Međutim, slučajno nabasam na njega u gradskom saobraćaju sa nekih 16-17 i tako….ali to je duga priča. Htela sam da kažem nešto drugo. Oduvek sam nekako znala da ne mogu sama i da mi treba porodica, a sa druge strane nisam ni tražila da me neko izdržava i rinta za mene, a ja glumatam one paćenice iz američkih filmova 50-tih godina prošlog veka. Htela sam partnera i za dobro i za zlo i mislila sam da će naleteti negde oko 30-te. Taman !!! Ali….beše nešto ranije 😉
    Sve u svemu…imala sam sreće ☺

    1. Svaka ti na mestu! Kakva drugacija danas da budes kad su te odgajali jaki muskarci – nego jaka, samostalna zena, koja zna sta hoce, ali i koja voli da bude krhka u narucju svog muza, kad to zatreba 🙂 Pa sta ces vise! i sta ce taj muskarac vise!

  3. Jedini princ/kralj kojeg licno poznjaem je moj tata.Nema mi nista draze nego kad mi pocne pricati kako su se on i mama upoznali.Ona je bila ne vila nego vjestica i toliko ga je mrzila da je prelazila na drugu stranu ulice kad bi njega vidjela.Ali on ju je osvojio svojim strpljenjem,ljubavlju,humorom,svestranoscu i pjesmom,odlicno je svirao gitaru.U januaru slave 30 godina braka.Te starije generacije su definitivno iskusile ljubav i asikovanje u pravom smislu te rijeci.Ja volim citati ljubavne knjige i romane ali nemam nekih velikih ocekivanja sto se tice ljubavi.Svjesan sam da "princevi" ne postoje,ili ako postoje vec su zauzeti il su gay.Valjda cu nac jednom nekog ko ce me razumijeti i voljeti ovakvu kakva jesam.Ljepota mi i nije vise toliko bitna,vaznije je ono iznutra.Ako i ne budem imala srece u ljubavi kupit cu sebi cuku ili macu,jednu/jednog ili vise.Moje srce je veliko za sve njih 😀

  4. Joooj, draga. I ja sam do skoro govorila slicno: samo da nije zauzet, gay ili da je normalan 🙂 Neko ima srecu da mu stvari odmah idu od ruke, neko mora da se pomuci. Ali, ja verujem da sve dodje na svoje ako jaaako nesto zelimo, i ako ne odustajemo od svojih snova!

  5. Slazem se sa tobom. Poznajem neke zene koje su toliko opterecene stvarima koje zele kod njega, tacnije stvarima koje vide i ne zele kod njega, da su se vremenom mozda malo i pogubile u tome sta u stvari hoce i sta im treba. Nije lako, u svakom slucaju 🙂

Volela bih čuti tvoje mišljenje: