Još uvek se vividno sećam prvog radnog dana nakon porodiljskog odsustva. I verujem da ga nikad neću zaboraviti.
Negativne misli u glavi, knedla u grlu, suze u očima, težina u srcu. Završeni su bezbrižni meseci ljubavi i međusobnog učenja kada je najveći problem bio da li je kakio, šta danas lepo da mu obučem ili koliko se puta te noći budio. Treba sad krenuti sa surovom odraslom svakodnevnicom i posvetiti se poslu, strankama i njihovim problemima.
I što je najteže – odvojiti se od svog prvenca na 8 sati. Ne plakati i ne pokazati da ti je teško pred njim, jer je njemu u suštini još teže.
A najgore od svega mi je bilo to što ga vodim u potpuno nepoznatu sredinu. U vrtić. Tamo neće biti centar svih dešavanja, tamo neće sve biti prilagođeno njemu. Tamo će morati da poštuje pravila, da jede šta mu se da, da se izbori za sebe i svoja prava. Iako je on još uvek beba i u principu ni ne zna šta to sve znači i kako uopšte i da se izbori za sebe.
Nisam neko ko ima odbojnost prema vrtićima jer smatram da naša deca tamo svašta korisno mogu naučiti. I odgovorno tvrdim da je tako, sada sa distance majke deteta od 2,5 godine. Međutim, vrtić (jaslice) za bebu od 12 meseci su samo nužno zlo. Srećni su oni ljudi koji imaju mogućnosti da dete tog uzrasta ostave baki ili nekoj osobi od poverenja. Barem do njegovog drugog rođendana. To je odlično rešenje i za njegovo fizičko i mentalno zdravlje.
Sa druge strane, i te bake imaju svoje mane. A i „osobe od poverenja“. Ko su one? Kako do njih doći? Da li su zaista vredne da im poverite na čuvanje vašeg princa/princezu?
Hajde da zajedno prodiskutujemo o prednostima i manama svih ovih opcija čuvanja.
Najsrećnije su naravno one majke koje same mogu nastaviti da čuvaju svoju decu, ali ovo nije tekst o njima niti je za njih.
Baka/deka servis
Bake i deke su nekako najbezbolniji prelaz. Od početka su prisutni u detetovom životu i dobro poznaju njegove želje i potrebe. U većini slučajeva su ga već i čuvali pre polaska majke na posao, tako da nema nekog velikog stresa od odvajanja.
Posvećeni su samo njem ui znate da će ga po ceo dan nunati, ljubiti i maziti, te da mu ljubavi i pažnje neće faliti.
A i to su njegovi baka i deka, njegova krv. Poverenje je tu zagarantovano.
Šta je problem kod baka/deka servisa?
Bake i deke često unuče počnu da tretiraju kao svoje dete, pa sebi daju za pravo da bez roditelja donose neke bitne odluke o njegovom vaspitanju. Koliko često su mi se prijateljice kojima njihovi roditelji čuvaju decu žalile kako imaju problem da im ukažu na neke bitne stvari vezano za vaspitanje deteta. To ide ili do toga da detetu sve dopuštaju i da ne uspostavljaju nikakva pravila, ili da sebi pripisuju previše prava (npr. Jedna baka je svojoj ćerki, nakon što joj je ova uputila predlog kako da nešto uradi, rekla: „Ti ćeš da mi kažeš!? To je MOJA unuka, ja ću to ovako.“).
Vrtić
U vrtićima rade ljudi koji su edukovani za rad sa decom. Znaju puno stvari koje ni sam roditelj ne poznaje. To vidim i sada po svom sinu – toliko pesmica i igrica je naučio. Ja ne bih znala ni pola od njih.
U vrtiću dete nije samo. Tamo uči da pravi kompromise, da deli, da sačeka. Tamo ima i onaj pozitivan pritisak vršnjaka, kada kopiranjem uči neke stvari iz potrebe da bude uklopljen. Na primer, da sedi na noši kada i svi, da sam jede, da sedi za stolom dok se jede, itd.
To je adekvatan način da se dete pripremi za život, jer je svaki čovek u suštini socijalno biće. Nakon toga ga čeka škola, pa posao koji će trajati maltene do kraja života, a svi oni direktno ili indirektno podrazumevaju neku vrstu kolektiva.
Šta je problem kod vrtića?
Upravo to što nije više sam već samo jedan u milion može biti i problem. To je posebno problem kod dece koja su na jako ranom uzrastu krenula u jaslice. Zaboga, beba od godinu dana je tek u egocentrizmu – on ni ne zna kako da se igra sa drugom decom. Njemu još uvek treba da ga nosaju, nunaju i ljube, što mnoge vaspitačice ni ne stižu, kad imaju grupu od 30 dece.
Vrtić nije uvek ok rešenje ni kod dece koja su inače visoko senzitivna. Takvoj deci on jako dugo može predstavljati veliki stres i traumu, jer su ona u tom slučaju naglo odvojena od majke i stavljena u vršnjačku grupu koju nisu samo birala.
Problemi mogu biti i praktične prirode. U mnogim velikim gradovima nema dovoljno mesta u vrtićima, pa su roditelji primorani da plaćaju privatne vrtiće, čije čak i subvencionisane cene uopšte nisu pristupačne.
Bebisiterka/dadilja
Bebisiterke su osobe koje nadgledaju decu i igraju se sa njima dok su roditelji odsutni. Dadilje imaju mnogo više zaduženja, i one neretko postaju i članovi porodice. One su u potpunosti posvećene razvoju i dobrobiti deteta i imaju punu odgovornost kada je u pitanju sve što je vezano za dete dok su roditelji odsutni: obroci, domaći zadaci, igra, pomoć u kući.
Kod bebisiterki i dadilja vi u stvari dobijate sve ono što imate kod baka i deka – dete nastavlja da boravi u njegovom domu, sa njegovim igračkama. I dalje je sve podređeno njemu. One ga nosaju, grle, ljube, svu pažnju posvećuju samo njemu.
Bebisiterke su odlično rešenje za roditelje koji nemaju nikakvu pomoć, da na par sati odu negde ili nešto urade. A par sati čuvanja deteta mnogi sebi mogu priuštiti.
Takođe, dobijate i potpunu saradnju sa vama po pitanju vaših zahteva i instrukcija. Bebisiterke/dadilje će vaspitavati vaše dete onako kako ih vi usmerite, bez prava da vam kažu rečenice poput „ti ćeš da mi kažeš!?„.
Šta je problem kod bebisiterki/dadilja?
Osnovni problem koji se nameće je: kako naći pravu osobu od poverenja kojoj ćete moći da prepustite svoje dete? To je velika odgovornost koju ne treba olako shvatiti.
Iako se u vreme našeg detinjstva podrazumevalo da nas čuva neka žena do momenta dok ne sazrimo za vrtić (ili ne krenemo u školu), danas je mnogima to luksuz koji bi želeli da imaju, ali ne mogu. Kao i kod vrtića, finansijski momenat kod dadilja je i ovde ključan.
Bebisiterke koje bi čuvale dete samo po par sati kad zatreba mnogi roditelji mogu priuštiti, ali se postavlja pitanje gde ih naći? Stiče se utisak da takva praksa još uvek nije zaživela u Srbiji.
Iako generalno gledano u Srbiji nema puno bebisiterki koje bi decu čuvale samo po potrebi, u Beogradu postoji mreža koja vam može pomoći da do takvih žena dođete. I ne samo do povremenih bebisiterki – mreža Happymamma će moći da vas poveže i sa bebisiterkama koje vam čuvaju decu u redovnim terminima, sa dadiljama, pa čak i sa domaćicama koje će o vašem domu brinuti kao da je njihov. Happymamma za vas pronalazi najbolju osobu za pružanje brige o vašoj deci ili domu. Svi njihovi kandidati su prošli sve potrebne zakonske, zdravstvene i psihološke provere, kako bi baš oni postali vaša osoba od poverenja kojoj možete da prepustite svoje dete dok niste tu. Mrežu vodi tim psihologa, sa višegodišnjim iskustvom.
Više o ovoj mreži i njihovim uslugama možete pronaći na ovom linku.
Happymama za sada deluje samo na teritoriji Beograda, kada je u pitanju usluga pronalaženja osobe od poverenja za vas. Međutim, Happymamma održava i jednodnevne obuke za dadilje, u kojoj mogu učestvovati i osobe iz drugih gradova.
Dakle, ukoliko bi neko od vas želeo da se edukuje da kvalitetno i profesionalno obavlja posao dadilje i time sebi poveća šanse zaposlenja u okviru te uloge, ili imate dadilju kojoj bit to dobro došlo, u saradnji sa Happymamma omogućavam besplatno učešće za jednu osobu na njihovoj narednoj jednodnevnoj edukaciji za dadilje, koja će se održati u Beogradu, Niška 44/1, dana 19.03. od 10-18h.
Ukoliko niste iz Beograda, troškove puta snosite sami, dok sve ostale troškove vezano za edukaciju snosi Happymamma.
Ono što je potrebno da uradite je sledeće:
- Lajkujte stranicu Aleksandra Birta
- Lajkujte stranicu Happymamma
- U komentaru na blogu ispod ovog teksta odgovorite na sledeće pitanje: Na koje sve načine po vašem mišljenju dadilja može da doprinese razvoju dece koju čuva?
Dobitnici će biti izabrani purem random.org dana 11.02. Srećno!
PS – A kad bih ja mogla da biram, idealan scenario za čuvanje mog zvrka bio bi ovaj: prve 2-2,5 godine kraljica majka, pa profesionalna dadilja, pa vrtić. Baka naravno redovno da uskače od samog početka 🙂
Tekst nastao u saradnji sa mrežom Happymamma
16 Odgovor
Drago mi je što si postavila ovo pitanje. Kroz istu noćnu moru sam prolazila. Angazovan je bio baka servis po potrebi,dok je većinu preuzela osoba od poverenja- komšinica, sasvim slucajno. Probali smo i deca su se zaljubila. Nista mi vise nije bilo potrebno dokazivati. Samo kad ih vidim zajedno nasmejane i vesele, sa novom naucenom pesmicom svaki dan. Nakon preseljenja i ponovne muke, izabrala sam posao koji mogu da radim i od kuce i da ostanem sa mojim decacima kad god sam im potrebna. Sto zelim svim mamama.
Kakva reklama. Videla sam reklamu za happymamu na fejsu i videla kako regrutuju clanice. Dan obuke i ti si profesionalna dadilja. Kao i sve u Srbiji, instant i „fensi“.
Ja sam imala mogućnost da ostanem sa svojima, tek sa 3 godine sam ih dala u vrtić, i to samo na 3 sata. Danas u tom vrtiću radim i iskreno se nadam da nije svugdje tako, ali tužno je gledati kako neka djeca, jer su omiljena, dobro prolaze, a ona druga budu grubo uhvaćena za ruku, ostavljena da se po pola sata guše u plaču jer sa 3 godine ne mogu obuti cipele, navikana svako malo. Nadam se sad da se neće sve odgajateljice osjetiti prozvane, ali ima nažalost vrtića gdje je tako.
Slažem se da svaki oblik čuvanja ima prednosti i mana. Nisu ni sve bake i djedovi spremni za čuvanje, a i sve više ih još i radi u dobi kada se unučad rodi.
I ovdje gdje živim sve se više ulaže u osposobljavanje dadilja, prolaze razna testiranja prije nego počnu sa čuvanjem. Rješenje je dobro, samo često nažalost preskupa opcija za mnoge roditelje.
To je svakako problem, narocito na nasim prostorima. No, meni je zanimljiva ona opcija bebisiterki po potrebi – i to nekad treba roditeljima, da odu u bioskop, na veceru, proslavu, a nemaju tad ni vrtic ni baku. Kao u americkim filmovima. Nisam cula da je to u mojoj okolini zastupljeno kao opcija. A verujem da bi po potrebi to mnogi mogli sebi priustiti, jer je po par sati u pitanju.
Nisam znala da radis u vrticu 🙂
Ne treba zaboraviti da kad je u pitanju Happymamma pored te obuke idu i detaljne zakonske, zdravstvene i psiholoske provere. Ako bih imala priliku da biram dadilju, meni bi to bilo dovoljno za pocetak. Tu je onda naravno i razgovor sa mnom, proba sa detetom i da li smo kliknuli.
Licno poznajem ljude koji vode ovu mrezu i garantujem za njihovu profesionalnost.
Ti si srecna mama. Imas kombinaciju na kojoj bi ti sve mame pozavidele. I ja radim na tome, polako 🙂
Radim, ali iskreno se nadam da neću još dugo 🙂 No kako si ti to u jednom svom tekstu lijepo rekla, da bi ostvarili neke lijepe ciljeve, ponekad treba biti strpljiv i u onome što nas baš ne veseli (ti si to ljepše rekla, ja onako skraćeno 😉 )
To je to ? Dugorocni hedonizam, strucno receno.
Prijavljujem se za obuku/nagradnu igru u ime svoje dadilje, a na njenu inicijativu :)…
Takodje smo, kao nužno zlo, upisali sina u vrtić sa navršenih 12 meseci…Užasno je tužno bilo to odvajanje, grčevito držanje za mamu pri ostavljanju, trčanje u suzama ka njoj pri dolasku…A kada tome dodamo i prečeste virusne infekcije, vrtić je u potpunosti opravdao metaforu „nužnog zla“ na tom uzrastu. Inače, kod nas je osoba od poverenja tetka (mlada, širokog osmeha, nežna, puna energije, a uz to i liči na mamu?).Nažalost, tetka nije mogla da ga čuva puno vreme zbog svojih obaveza…A baka povremeno uskače?PoZz
Ah, tetke su uvek odlicna altetnativa mami. Jos ako su mlade i pune entuzijazma ?
Moju djevojčicu je čuvala baka do treće godine. Sad je u vrtiću. Sa bakom je bilo baš ovako kako si opisala, bila sam sigurna da je čuva i pazi jednako kao i ja ali smetalo mi je to što, kad smo zajedno u društvu i pričamo o njoj, ona se postavlja kao da joj je ona mama a ne ja. Pošto je svekrva u pitanju, prelazila sam preko toga ćutke, zbog mira u kući. Sad kad je u vrtiću, brinem se da li joj je potkošulja uvučena, da li je jela, da li je tužna. Ali zato sa babama nemam problema, uskaču po potrebi i ponašaju se kao babe a ne kao mame :). Pozdrav
To su svi ti plusevi i minusevi. Kad su bake u pitanju, srecni smo sto ih imamo, kakve god da su. A mi cije bake su saradljive smo duplo srecne ?
Ja spadam u onu grupu mama koja je svog bebca sa 13 meseci morala da upiše u jaslice. Sad ima 14 meseci i mogu napisati da adaptacija teče teško. Problem su prehlade i virusi. Od vaspitačica smo dobili dobre ocene kada je on u pitanju: malo plače, radoznao je, hoće da jede, druga deca mu ne smetaju, igra se sa njima. Čak je i odspavao jednom na pomoćnom krevetiću kad mu se prispavalo… Pored svega, ostaje samo po dva sata dnevno… U svakom slučaju, on pojma nema gde je. Bar ne još uvek. Ili bar ja tako mislim. Kad dođe da mora ostati 8 sati… Ne znam… Nadam da će biti dobro. Čim počnem da razmišljam i postavljam razne scenarije u glavi, meni pozli.
Za sedam dana počinjem da radim, ispucala sam sve dane što sam imala i što sam mogla. Uslova za dadilju jednostavno nemam, a bake servis su u glas rekle da one ne žele da ga čuvaju. Tetke nemamo. Komšiluk čine ili znatno stariji ljudi (nečije druge bake i deke) ili podstanari/studenti ili firme…
U ovom slučaju drugog izlaza do jaslica i vrtića nema 🙁 Zato sebi svaki dan bar sto puta govorim da ovako mora i da ne može drugačije.
Jaoj Jelena,
secam se tog perioda. Jestre stresan, ali kao i sve sa decom – prodje. Ono sto je dobro je da se on lepo privikava i da mu je izgleda lakse nego tebi 🙂 Tako je bilo i sa mojim sinom. Samo sam sebi govorila je njemu tamo ok, trudila se da mu ne otezavam nekim filmskim rastancima i suzama, i kad se vratim sa posla da mu sve nadoknadim.
Evo ga sada nece kuci iz vrtica 🙂
Obzirom da se samo Jelena prijavila za ngardnu igru, ona je i pobednik iste 🙂 Jelena, pisala sam ti u inbox o detaljima.