O ovome sam često razmišljala, i više puta se pitala da li je moguće stalno koristiti jednu ili drugu varijantu? Znate one ljude koji stalno govore: „ja sve kažem u lice.. ja sam 100% iskren“? I onda se zapitam: pa da li je to moguće?
Za sebe verujem da sam osoba koja voli da kaže šta misli. Naravno, trudim se da to bude uvremenjeno i na pravi način. I ponekad mi to i uspeva… Ali, da li je moguće postići baš sve da kažeš drugoj osobi? Naročito ako si inače sklon analizama sa samim sobom i drugim ljudima. Dođu novi događaji koje bi voleo sa nekim uživo prokomentarisati, pa onda ni ne stigneš da napomeneš ono nešto od ranije. Pa, jesi li onda 100% direktan, kada će se sa svakom osobom naći barem nešto što nisi stigao „u lice“ da joj kažeš, a možda jesi sa nekim drugim o tome komentarisao?
A onda kada kažu ono „ja sam uvek iskren. Ja nikada ne lažem!“ Yeah, right.
Tu dolazimo do priče o belim lažima… Kažu da su nekad neophodne u situacijama dobre namere, da su bezopasne, a ponekad i rezultat dobre taktike. A šta se dešava kada se one često koriste? Od drage osobe, u situaciji ponavljanih ružnih dešavanja na koja oboje nismo mogli uticati, u više navrata sam dobila te bele laži. Sigurna sam da je namera bila čista i da joj je cilj možda bio zaštićivanje mene, ali posle saznanja o nekoliko belih laži zaredom, ja uopšte nisam imala osećaj zaštićenosti. Više je to bio osećaj blage izneverenosti, isto kao kada sam bila žrtva „pravih“ laži.
I na kraju ovog teksta nema šta drugo da se zaključi, no da je čovek jedno zaista komplikovano biće 🙂 I da valja biti umeren i o sebi nikada govoriti u terminima „100%“, jer nema promenljivijeg bića do čoveka. Nema ćudljivijeg bića, do čoveka!
6 Odgovor
iskrenost – način na koji možeš nekoga povrijediti "u rukavicama", namjerno, naravno.
čak kad imaš najnajnajbolje namjere, treba odvagnuti da li se treba baš reći sve što misliš.
izrečene riječi se ne mogu povući, uvijek ostaju negdje, u "eteru".
Pitanje, iako se samo tako čini na prvi pogled, nije ni malo jednostavno i zavisno je od mnogo čega. Na njega ne možeš dati odgovor pod "A" ili pod "B", uostalom kao i na mnoga životna pitanja. Bojim se da bi odgovarajući na njega moj komentar bio mnogoooo duži od tvog posta, zbog toga ću pokušati da budem što kraća. Pa recimo ovako : laž je laž ! Ne postoji ni bela ni crna već samo jedna. Koliko će nas ona povrediti zavisi od toga koliko nam je do toga ili nekog stalo. Definitivno je da svaka laž brzo rađa novu, pa novu, pa još jednu novu i tako u nedogled. Lažemo svi i ko kaže suprotno – laže !!! Ima nas koji se trudimo da što manje lažemo ili bar prećutimo istinu, a ima nas i onih koji živimo u laži i u tom "carstvu" smo kraljevi. Važno je samo da budemo iskreni prema sebi, a onda ćemo valjda biti iskreni i prema drugima.
Mislim da ništa nije crno-bijelo niti ljudi mogu biti 100 posto jedno ili drugo.. treba se truditi biti iskren što je moguće više, a ako je potrebno reći koju bijelu laž… ali u ničemu ne valja pretjerati… krajnosti nikad nisu dobre… zanimljiv post :))
Što se mene tiče, pokušavam biti iskrena koliko se da, iako sam često diplomatska, pogotovo sa određenim ljudima…malene laži ili prešućena ili ublažena istina je ponekad, barem za mene, prihvatljiva ako mi olakšava određene odnose…ali ne sa najbližim osobama, oni su izuzetak…i za te odnose mi je vrlo bitno da su utemeljeni na iskrenosti…
Dok sam bila mlada za mene je postojalo ili crno ili belo. Sa godinama tj. iskustvom, dozvoljavala sam po koju belku. Sa iskustvom bolje poznaješ prijatelje i znaš kako će na koga belka da utiče, pa možeš znati da li mu pomažeš.
I dupli Jarac popusti sa godinama:-)
Bas mi je drago kad vidim da sam podstakla neka razmisljanja i diskusije. Slazem se sa gotovo svim sto ste napisale, i volim kad vidim da slicno razmisljamo. Primeticete da sam malo izmenila naslov. Sa ovim "da li je moguce biti 100% dirketan" tekst sad dobija svoj pun smisao.