Ko su deca izazovnog karaktera?

Većina roditelja misli da su im deca izazovnog karaktera.

Svima nama deca budu izazovna i intenzivna u nekom trenutku. To su oni momenti kada pomislimo da ne možemo “da izađemo na kraj” sa njima, da nam ne ide u roditeljstvu ili da nam je dete baš zahtevno.

Zvuči poznato, jel da?

Iako se ovakvi momenti dešavaju ponekad svim roditeljima, kod onih od nas kojima se to dešava skoro svaki dan postoji velika verovatnoća da odgajamo zvrkove koji zaista i mogu da se svrstaju u tu kategoriju dece izazovnog kaktera. Zovu ih još zahtevna deca, deca sa jakom voljom, čvrstim karakterom, “teškim temperamentom”.

Kad smo kod terminologije, mislim da bi pre trebalo da ih zovemo deca izazovnog TEMPERAMENTA nego deca izazovnog karaktera, jer se sa temperamenom rađamo a karakter gradimo u toku života.

Ali, to su samo termini. Važno je da znamo o čemu pričamo.

dete izazovnog karaktera

Po čemu se ova deca razlikuju od druge dece?

To su deca koja ne odustaju. Imaju čvrst stav. Zahtevni su.

Oni probijaju sve granice. Ne prihvataju Ne kao odgovor.

To su ona deca koja mnogima izgledaju kao “divlja, bezobrazna, neposlušna” i ona deca koju bi drugi “mlatili kao volove, jer ništa ne slušaju”.

Oni koji me prate na ovom blogu i društvenim mrežama znaju da je moj mali zvrk jedan takav deran.

Ukratko, imate dete izazovnog karaktera ako ono poseduje većinu sledećih kartakteristika:

  • Ne odustaju. Kada nešto žele, a žele uvek i to puno toga, oni rade sve da to i dobiju/urade. Pokušajte da objasnite, da vičete, da zabranite – biće samo još gore. Njihov čvrst stav i jaka volja će vas za 100 stvari u jednom danu dovesti u međusobne igre moći, pa ko “pobedi”.
  • Vole da je po njihovom. Oni imaju viziju kako i šta žele i neretko se trude da sve baš tako bude. Probajte da im kažete Ne ili “Biće kako ja kažem!”. Spremite se na besomučno vrištanje ili svađu. A kad smo kod toga:
  • Pokazuju tantrume, i to kakve. I druga deca vrište, bacaju se, udaraju, šutiraju. Međutim, ova deca to rade mnoooogo intenzivnije i duže. Kad krene ispad, čini vam se da nikad neće stati i da nećete preživeti. Moj zvrk je par puta imao toliko jake ispade besa, da su bili na granici autističnog. Uf, ne smem ni da se prisećam.
  • Nestrpljivi su. Kafa sa drugaricom? Zaboravite je čak i kad vam dete napuni 4 ili 5 godina. Čekanje u redu? Ok, mora se ponekad. Ali, za tu priliku osmislite 100 igara, pitalica i brojalica, jer i 3 minuta čekanja za njih će biti kao večnost.
  • Vole da kreiraju svoja pravila. Uvek i u svemu. Ovo mi je često baš teško da prihvatim, jer kad je nešto važno, tako bi bilo dobro da on prihvati objašnjenje i razlog zašto bi bilo dobro da to i to uradi. Ali, ne mere. On voli sve da ispita, da sam istraži, da zna da je i on učestvovao u donošenju odluke, da je njegovo mišljenje imalo udela. Ne tera on inat. On samo ništa ne prihvata “zdravo za gotovo”. Kad smo kod toga:
  • Ne prihvataju tuđe zahteve i naredbe. Ne zato što vas ne poštuju, nego zato što jednostavno vole sve da ispitaju, da sami isprobaju i da učestvuju u krajnjoj odluci. Zato ćete ponekad imati osećaj da oko svega pregovarate i da po ceo dan obrazlažete i pitate da li se slaže i da li “važi”. Iako ih kad su mali objašnjenja samo iznerviraju ili ih uopšte ni ne slušaju, kako odrastaju, ova deca će baš za sve moguće tražiti objašnjenje i razlog “zašto?”. Samo zato što je “to tako” ili, ne dao Bog, “zato što vi tako kažete” kod njih će izazvati još veći nemir i bunt.
  • Buntovni su. To mu dođe kao spoj svega prethodno rečenog. Hoće da je po njihovom, bore se za svoje, ne odustaju, puno vrište, znaju da udare, bace. Ma sve hoće da bude drugačije od onoga što biste vi voleli, ili što mislite da većina druge dece radi.

Ponekad vam se čini da ni za jednu stvar u toku dana ne kažu “OK”, već da im je NE jedini odgovor u repertoaru.

Divan Tomislav Kuljiš je u ovom tekstu pričao kako se deca generalno već po rođenju razlikuju po osnovne četiri dimenzije:

  1. Temperamentnost
  2. Senzibilnost
  3. Zahtevnost
  4. Niska tolerancija na frustracije.

E pa, deca izazovnog karaktera neretko imaju “teži” oblik svake od ovih dimenzija. Kao moj zvrk, na primer.

I sam Tomislav za ovakvo dete kaže da: “je to dete s povećanim potrebama i roditelji zaista treba da imaju veliki kapacitet za njegovo vaspitanje, što nije lako ni najstaloženijem roditelju.”

dete sa stavom

Da li je dete izazovnog karaktera isto kao i visoko osetljivo dete?

Još uvek nisam naišla na neku preciznu distinkciju između ova dva pojma, ali iz ovog to sam do sada lično iskusila i čitala rekla bih da to mogu biti dva povezana pojma koja ne moraju nužno ići jedan sa drugim.

Hipersenzibilnost se generalno odnosi na pojačanu “osetljivost”. To su deca koja su nežni cvetovi koji se lako rasplaču, iznerviraju, lako su povredljivi, ne prijaju im velike promene. Opažaju detalje, imaju dobru intuiciju, duboko i intenzivno proživljavaju emocije, postavljaju puno pitanja, perfekcionisti su. Moj sin ima sve te osobine.

Ovakva deca mogu biti i povučena jer ih gužva i buka uznemiravaju, mogu biti osetljivi na bol/mirise/zvuk, mogu biti veoma oprezni i odmereni. Moj sin npr. nema ove karakteristike.

Ali, ima i sve ostale karakteristike deteta izazovnog karaktera. Dakle, kod njega ima oba.

Druga deca izazovnog karaktera mogu biti dosta otporna i ne toliko osetljiva.

Zašto je dobro imati ovakvo dete?

Da, dobro ste me čuli. Ovakva deca mogu svašta veliko uraditi kad porastu.

To često može da zvuči kao nemoguća misija, obzirom da je kod dece izazovnog karaktera prvi spontani strah: “samo da ne bude divlje dete ili delinkvent”.

Dok god vi učite da na pravi način odgajate ovakvo svoje dete, da mu ne ubijate volju, i da njega ne ubijate od batina, na dobrom ste putu da od njega napravite čoveka vrednog divljenja.

A šta to tako dobro možete očekivati od ovakvog deteta?

Ovo su deca koja neretko izrastu u samopouzdane, stabilne osobe, koje znaju šta hoće.

I koje znaju kako da do toga dođu. Zato se nemojte iznenaditi ako vaše dete bude nekakav vođa. To može biti nešto poput biznismena, ali i nekog ko je vođa neke ideje.

Takođe, baš zbog te želje da istraže, razgrade ideju, sami nešto da iskuse, oni su neretko ljudi koje nije strah da rizikuju niti da razmišljaju “drugačije”.

A svi velikani u bilo kojoj oblasti moraju imati baš ove karakteristike. To su ljudi koje nije bilo strah da ne igraju po pravilima ili onako kako drugi kažu. I samo ako krenete da istražujete, možete saznati da su mnogi od poznatih velikana bili “nemogući” kad su bili mali.

Baš ova deca mogu biti ta koja su otpornija na pritisak vršnjaka jer imaju svoj stav, pa samim tim i u manjoj nevolji da postanu delinkventi. Dakle, skroz suprotno od onoga zbog čega ja prva strahujem.

dete ne sluša

Kako vaspitavati dete izazovnog karaktera?

E sad.. Za ove savete ćete morati da sačekati neki naredni post 🙂

Kad bih krenula sa tom temom, ovo bi bio najduži tekst u istoriji blog postova. Iako su to možda i nakorisnije informacije koje vam trebaju, strpite se samo još malo.

Htela sam da u ovom tekstu krenemo od početka. Da vam pomognem da prvo utvrdite da li uopšte imate dete izazovnog karaktera, i da vam malo dignem optimizam saznanjem da možda odgajate jednog budućeg velikana.

Ono što vam povodom vaspitanja ovakve dece sigurno mogu reći je sledeće:

Kod ovakve dece je najvažnije da izgradite odnos!

Ja sebi često ponavljam: connect before react. Pokažite im ljubav i poštovanje čak i kad ste najbešnji.

Da li je to kroz direktnu izjavu ljubavi ili kroz pitanja “Jel važi?” ili “Šta ti misliš?”.

Potrebno je da im pružite poverenje i poštovanje ukoliko želite da vas na kraju nekako i poslušaju. A ne da od njih tražite slepu poslušnost!

Jer ćete im tako ubiti svu njihovu intenzivnu volju i čvrst stav.

A oni kao bumerang i detetu i vama mogu da se vrate kad se najmanje nadate.

Do teksta u kom ću detaljnije  pisati o nekim korisnim metodama u njihovom vaspitanju pročitajte i neke od ovih koje sam pisala na te teme.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

12 thoughts on “Ko su deca izazovnog karaktera?

  1. Evo ja sam prepoznala svog sina. Tekst je jasan, informativan, mislim da se jasno vidi bas ta “suptilna” razlika u nijansama u ponasanju i njihovom dozivljaju sveta i autoriteta. Mene ljudi cesto ne razumeju u smislu, “pa i moje dete besni, pa i moje ima.napade besa i jaku volju i bas mi bude tesko s njim/njom”. Ali kako im docarati da je ovo svakodnevna, ponavljajuca i iscrpljujuca “borba” 🙂 da tu ne pale kazne, da tu imas osecaj d a ne da si fail od roditelja, nego da si failovao celokupan svoj sistem vrednosti 😀 da, izazovni, ali SJAJNI. I toliko toga ja recimo ucim bas od njega takvog 🙂 I pronalazim neke snage i diplomatiju koje nisam ni znala da mogu da iznedrim.

  2. Obožavam da čitam kako sazrevaš kao majka, kako dobro (u)poznaješ svog malog sina i kako zajedno rastete, u svakom smislu. Obožavam koliko iz svake tvoje rečenice isijava lični rast i razvoj, trud i beskrajna posvećenost.
    Volim vas, drugari.

  3. Divan tekst, a meni melem na ranu. Najteže mi padaju kritike najbližih, od toga da se plaše da komšiluk ne misli da je dete ludo, do toga da ja ne znam da vaspitavam dete, nemam čvrst stav, ali još uvek nisu dali predloge kako ga vaspitavati ili ne smeju da izgovore reč batine. Način vaspitanja i odgajanja dece se intezivno menja. Ni ja nisam odgajana kao što su moji roditelji, ali sada se sve veća pažnja poklanja ličnosti deteta što je odlično. Ranije bi se ovakva deca tukla do besvesti. Mislim da je potrebno da svi ljudi čije profesije podrazumevaju rad sa decom imaju obaveznu edukaciju kako prepoznati i postupati sa temperamentnom decom, a ne odmah etiketirati dete kao nevaspitano, a roditelja kao lošeg vaspitača.

    1. Nikad nije bilo teze odgajati decu, narocito ovakvu. Znamo da nije dobro tuci ih, a cesto nemamo saveta kako reagovati u kriznim situacijama. Pozitivno vaspitanje kod njih prosto nekad nije dovoljno. I onda smo prepusteni sami sebi

  4. Moj sinko izazovnog karaktera ima 14 godina. “Borba” traje od njegovog rođenja i mogu reći da je trenutno najžešća. Pubertet drma na najjače. Što nas još čeka ne želim niti pomišljati. Obitelj ga je prihvatila takvog kakav je, nosimo se nekako, guramo dalje i jako dobro nam ide. Najveći problem stvara škola i ljudi koji nemaju razumijevanja ili vremena baviti se njime.

    1. I jedno i drugo. I nemaju edukacija kako sa tim detetom. A pubertet je inace tezak. Mogu misliti tek sa ovakvom nasom decom.

  5. Ja se tešim da je u negativnoj fazi😔 Uskoro ce 3 godine… Nama je najteže kupanje..da uđemo u kadu i da iz iste izađemo… Uvek je dreka,vika,plakanje,bacanje stvari… 😫😫😫
    A kad je pitaš što je tako reagovala,samo slegne ramenima…
    Ja sam iscrpljena…Nemam ideja više…Bukvalno se osećam kao osušena biljka…
    I dalje mislim da je skok u razvoju i ta tzv. negativna faza 😊

    1. Ne znam baš da li se u tim godinama i dalje govori o skokovima u razvoju, ali o nekakvoj razvojnoj fazi sigurno. To za kadu je kontam više vezano za hipersenzitivnost, koje su kod ove dece česte: sve tranzicije, naročito nagle, im teško padaju. Da se isključi crtani, da se obuku, pa kupaju, pa onda u vrtić. Jutro je puno takvih tranzicija, a tek veče. Ponekad mi pomaže da mu unapred najavim, pa onda jedno po jedno da naajavljujem. Ponekad da napravim giru takmićenja npr. “ko će pre”. Jedno vreme je palilo brojanje. Često ne uspe ništa od toga, a neretko ni ja nemam snage da to pretvaram u igru i da se natežem svaki dan. Teško je, znam. To će jednom svakako proći, ali doći će nešto novo. To je roditeljstvo.

  6. Pratim… Uklapamo se u selekciju. 🙂 Extraordinary… Jutros sam sebe ugrizla za ruku, tako da ću na poslu da skrivam dugim rukavom taj deo, ali mi je dete spaseno izliva koji zamalo da nastupi kao rezultat lične slabosti. Moje, naravno. 🙂 Pre neki dan ujutru pre školice krene muž lepo sa “Ja ću prvi da se obučem. Hajde da se igramo ko će pre da se obuče.”, a kći (3,5) dok gleda crtani (koji ne daj bože da joj isključiš) odgovara “Neću da se igram tog, hajde da se igramo ko se ne pre obuče.”… I šta ćeš, nasmeješ se, zagrliš, pa se na poslu parkiraš kilometar od zgrade u kojoj radiš jer ne stigneš na vreme… Čekamo sledeći post. I da, delimo ljubav prema diivnom, predivnom, Kuljišu.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: