Definisanje ciljeva u životu je poželjno. Osim kada to nije!

Ovakav naslov će zvučati u najmanju ruku čudno, obzirom da dolazi od mene.  Ranije sam pisala o tome kako je zapravo važno postavljati ciljeve u životu i objašnjavala kako da to uspešno uradite.

tijana hennU nekoliko navrata sam držala edukaciju o time managementu koji podrazumeva i postavljanje ciljeva.

I planiram ponovo da organizujem takvu edukaciju, doduše u izmenjenom obliku.

Zato što smatram da je u životu važno imati ciljeve.

Ciljevi su ti koji motivišu i teraju na akciju.

Osim kada nije tako, kao što rekoh u naslovu.

Kao ni sa drugim stvarima u životu, ne treba preterivati ni sa ciljevima.

Tu mislim na dve stvari:

  1. nije dobro kada definišete ciljeve (pravite planove) baš za svaku sitnicu (perfekcionisti, prepoznajete li se?) i
  2. nije dobro kada od ciljeva pravite zahteve u smislu “ako to ne ostvarim – gotovo je!” (u smislu “ja/život tada neće vredeti“)

Jer, nikad nije gotovo.

Ciljevi su fluidna stvar. Menjaju se sa nama i sa okolnostima oko nas.

Iako nekima ja možda izgledam kao neko ko radi obe stvari koje sam navela da valja izbegavati, upravo je suprotno.

Po pitanju cele te priče sa ciljevima, prvo što sam ja uradila u svom životu je da sam definisala osnovne vrednosti kojima težim u životu. Bilo je tu jednom kritičnom periodu kada nisam više znala gde idem i šta ja u stvari želim od sebe i svog života.

Nakon toga sam postavila okvirne ciljeve samo u oblastima koje su mi bile problematične i koje su zahtevale promenu. (Retko ih zapisujem, iako bi trebalo.)

I to sam radila do dana današnjeg.

Nemam naviku da na kraju godine kreiram novogodišnje odluke.

Ne pravim nedeljne i dnevne planove. To-do liste pravim samo po potrebi.

Za rođendane, druge bitne datume i neke druge podsetnike koristim telefon ili planer koji mi stoji na stolu u kancelariji.

I uz ovakav režim uspevam da postignem većinu stvari koje želim.

Ja sam inače oduvek bila hiperorganizovana, i dobro skoncentrisana na zadatak, te verujem da bi osobama koje to nisu dobro došli planeri i češća zapisivanja, ali NE i preterivanje u kreiranju ciljeva i planova.

tijana henn

Evo i zašto…

Ciljevi mogu uticati na opadanje samopouzdanja.

Iako se oni postavljaju zbog upravo suprotnih razloga, kada ih ima previše i kada na njih gledate kao na nešto što se “mora”, oni vam lako mogu stvarati strah od neuspeha.

On vas onda dalje samo još više psihički “srozava” i vuče dalje od tih ciljeva.

Takođe, neki ljudi na to ostvarenje ciljeva mogu gledati kao na upotpunavanje njihove ličnosti, ili pak smisla života. To vam je ono: “Nisam dovoljno dobar još uvek, ali ću biti kad postignem ovo.”

Ciljevi mogu formirati “ili-ili” gledanje na svet.

Ovo je posebno uočljivo kod perfekcionista. Ovakvi ljudi na ciljeve gledaju na sledeći način: uspeh se meri ili sa 100% (što je savršeno) ili 99% i manje, što je sve neuspeh.

I onda verovatno svu pažnju usmere na to što je dovelo do “neuspeha” umesto da primete i lepe stvari koje su imali na tom putu.

A kada imaju puno ciljeva na koje gledaju na taj način, život im se lako pretvori u pakao.

Ciljevi mogu dovesti do ponašanja koja su rizična ili netipična za vas.

Ako smo slepo usmereni na neki cilj (ili na puno njih), vrlo lako možemo prevideti neke bitne stvari koje je valjalo da uradimo.

Ovo je posebno važno za sve velike kompanije koje pred zaposlene postavljaju bezbroj ciljeva koje se u mesecu/godini moraju ostvariti. A neretko zaboravljaju na same zaposlene i na proces.

Poznata je priča oko automobila Ford Pinto koji je trebao da izađe u 1970. godini. Cilj im je bio da naprave auto “težak 2000 funti za ispod 2000 dolara”. Toliko su bili usmereni na taj cilj, da su prevideli ispravno testiranje sigurnosti i na kraju napravili auto sa slabim i osetljivim rezervoarom. Zbog toga je umrlo 53 ljudi.

Takođe, kad postoji zajednički cilj i puno ljudi koji ga mogu ostvariti, lako se razvije takmičarski duh, a uz njega neretko i sklonost ka laganju, prevari, podmetanju i sl.

Pa, jel to onda znači da ciljeve uopšte ne treba postavljati?

Daleko bilo. Ako ne bi znali gde idemo i čemu težimo, naš život ne bi ima svrhu.

A šta je život bez smisla?!

Ono što je važno je ne kreirati planove za baš sve u životu i od ciljeva ne praviti nešto što se “mora ili..”.

Ovo su dodatni saveti koji vam u celoj toj priči mogu pomoći.

Veći deo pažnje usmerite na definisanje sitnih koraka koji vas vode do cilja, pre nego na sam cilj.

Recimo da neko od vas čitalaca želi da postane bloger u 2018. godini. Kada biste svu pažnju usmeravali samo na to “ja ću biti bloger”, vrlo je verovatno da biste negde na tom putu zglajznuli.

Zato što biste oko tog cilja vremenom stvarali famu i sebi lako nabijali pritisak, a usput ne biste puno radili na tome da taj cilj zaista i ostvarite. Postali biste kralj odlaganja.

Umesto toga, probajte da razmišljate “od danas do sutra”, ili bar do kraja ove nedelje.

Neka vam kranji cilj bude da u toku ove nedelje napišete jedan tekst. U sledećoj drugi. Pa one tamo da pronađete neki tutorijal o copywriting-u i da izanalizirate svoj stil pisanja. I tako redom.

Dakle, vi niste zaboravili koji je vaš krajnji cilj, ali veći deo pažnje usmeravate na ono što je bitno: na korake koji vas vode do vašeg cilja.

O tome je više pričala Mel Robbins u ovom videu.

Učite da uživate više u samom procesu nego u postizanju cilja. 

Lepo je kad ostvarite ono što ste naumili, ali je isto tako lep i sam put koji vas je do toga doveo.

Ako biste bili usmereni samo na cilj, šta vam ostaje posle njega? Kratkoročna sreća i ono: i šta sad?

A kad uživate i u samom procesu, osvešćujete i važnost novih zaključaka, veština, ljudi i svega ostalog što vam je pomoglo da dođete do cilja.

Isto tako, ako uživate u svemu što vas dovodi do cilja, vi se nećete osećati kao “totalni fail” ako ga ne ostvarite, jer ćete imati osećaj da ste puno toga i dobili usput, a ne samo izgubili.

Kreirajte ciljeve samo za one oblasti koje su vam važne i kojima treba “kontrola”.

.. a ostale pustite da idu spontano, sa sve greškama koje ćete usput činiti.

Postavljanje ciljeva je danas često kao neki lek koji može bez recepta da se kupi u bilo kojoj apoteci. A u stvari bi trebalo da bude kao lek koji koji se kupuje samo po preporuci lekara, uz recept. (Adam Galinsky) 

Kao i u svemu drugom, ljudi znaju da se zanesu. Pa onda krenu da zapisuju ciljeve vezano za posao, za porodicu, za današnji dan, za celu nedelju.

To su vam oni ljudi koji su stalno u nekim planovima i snovima.

A rezultat svega na kraju bude mizeran. Drugim rečima, veliki broj postavljenih ciljeva takvi ljudi nikad ni ne realizuju.

Zato što nije bilo potrebno život toliko mehanicizirati. Nije ni bilo potrebno baviti se ciljevima baš u svemu u životu.

Ne može se baš sve isplanirati. Nešto treba prepustiti i slučaju.

A sad vi…

Da li vi postavljate ciljeve u životu?

Da li sam vas sad malo uzdrmala ovim drugačijim pogledom na njih ili vam cela priča ipak zvuči logično?

Podelite sa mnom u komentarima.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

5 thoughts on “Definisanje ciljeva u životu je poželjno. Osim kada to nije!

Volela bih čuti tvoje mišljenje: