Kako sam prihvatila svoju prošlost i pobedila depresiju?

Depresija je bolest koja je u tolikom porastu da SZO smatra kako će u narednim decenijama to postati najčešća bolest kod ljudi.

Depresija je mnogo više od obične tuge. To je tuga koja je intenzivna, koja dugo traje ili se često vraća, neretko bez vidljivog razloga.

To je osećanje beznadežnosti, tuposti ili praznine koja utiču na umanjenje funkcionalnosti neke osobe.

Sve je više ljudi koji boluju od depresije, ali je isto tako puno njih koji to poriču.

I dalje je depresija pod velikom stigmom društva, iako bi je trebalo tretirati isto kao i bol u glavi, zubu ili nekom drugom delu tela.

Iz tog razloga sam neizmerno srećna što je jedna divna duša poželela da priča o svom iskustvu sa depresijom. U pitanju je moja koleginica blogerka Ana Kolar, koju možete pratiti na njenom blogu Blogledalo.

U tekstu koji sledi je iskreno i ogoljeno pričala o svom putu ka izlečenju, i dala vam savete kako i vi da pomognete sebi ako se susrećete sa ovim problemom.

Jer, ništa nije toliko upečatljivo kao priča iz iskustva.

ana kolar depresija
Photo by Igor Dugandžić

Ko je Ana Kolar?

Na pitanje ko sam i šta sam mi je svakim danom sve teže odgovoriti u što manje reči, jer ne samo da paralelno radim nekoliko poslova, već se moje želje i planovi menjaju kako rastem i kako me život usmerava.

Iako mrzim naziv “obična cura iz susedstva”, ja to zaista jesam. “Purgerica”, dete asfalta, fitness trener, večiti student Filozofskog, zaljubljena u prirodu, životinje i ljude.

Ne nužno tim redosledom.

Ono po čemu me većina danas poznaje jesu moje kolumne i blog pod imenom Blogledalo u kojem ogoljujem svoju dušu, te na taj način indirektno ogolim i mnoge koje pročitaju moje rečenice.

Koji je životni izazov sa kojim si se (iz)borila? 

Izdvojiti jedan životni izazov čini se nemogućim, jer sve je krenulo kao šav na čarapi mojim rođenjem, zatim rođenjem moje mlađe braće, te na koncu rastavom roditelja u mojoj 12-oj godini.

Nakon što nas je majka ostavila kod oca nasilnika moje detinjstvo je naglo prestalo, te sam na sebe preuzela gotovo sve njene dotadašnje uloge.

To mi je došlo nesvesno i nametnuto, te nisam imala drugog izbora nego plivati u tom blatu koje su moji roditelji napravili.

Tek desetak godina kasnije, kada sam nakon nekoliko seljenja, tužbe protiv oca i promene starateljstva (majka mi je postala staratelj) ostala na “neutralnom terenu”, u stanu sa svojim ondašnjim verenikom – jednostavno sam pukla.

Počela sam se gasiti i venuti, gubiti na težini, plakati bez očitog razloga.

Shvatila sam, a i drugi oko mene, da nešto jako nije u redu.

Iako je naizgleda sve delovalo super, zajednički život, veridba, odlične ocene na faksu, posao koji sam obožavala i koji i dalje jednako volim, nisam uspevala ostvariti kontakt sa sobom, pa samim tim ni s majkom, odnosno ocem.

Tek u mojoj 22. godini mene je “strefio” njihov razvod i naglo prekinuto detinjstvo.

Upala sam u tešku depresiju, nedeljama nisam izlazila iz stana, nisam jela. Gledala sam serije koje sam ranije već gledala. Moj mozak nije mogao procesuirati ništa novo i godila mu je samo rutina.

U jednom trenutku čak sam se dovela na rub samoubistva, te sam dan kasnije zatražila stručnu pomoć. Od tada se redovno lečim od teške depresije, anksioznosti, ciklotimije, poremećaja prilagođavanja.

Nakupilo se toga, hvala mami i tati 😉

ana kolar depresija
Photo by Igor Dugandžić

Kako si se sa njim izborila?

Naučila sam prihvatiti prošlost kakva god da je ona.

Konačno sam shvatila da ne mogu menjati ljude, već to kako ih ja vidim i prihvatam.

Takođe, shvatila sam da njihov uticaj na mene zavisi od mene same.

Ono od čega sam bežala godinama, a to je stručna pomoć, bila je velika greška.

Na to danas gledam kao i popravak zuba. Kad te boli zub ideš zubaru, kad te boli “srce” ili glava, ideš psihijatru, psihologu, psihoterapeutu, i u tome nema ništa sramotno niti ružno.

Nije mene bilo sramota da idem na razgovore nego sam se, zbog vlastitog neiskustva i neznanja, bojala lekova i toga kako će oni uticati na mene. 

Odmah po poboljšanju stanja, nakon tri ili četiri meseca, zaboravila sam par dana uzeti lekove i tako sam ih na kraju prestala uzimati.

To je bila velika greška, jer antidepresivi ne deluju kao analgetik. Njihov efekat ne osetiš odmah, već se oni akumuliraju. Nakon što prestaneš uzimati lekove bez preporuke doktora ne znaš šta ti se može dogoditi.

Ja sam pala u još veći ponor čim se istrošila “zaliha” koju sam imala.

Jer nisam dovoljno ojačala niti promenila neke životne navike.

Šta je još važno?

Izbor ishrane je takođe bitan. Iako su mi to od početka savetovali, na vlastitoj koži, testirajući samu sebe sam to najbolje osetila.

Osetila sam razliku kako se osećam nakon kutije keksa ili nakon tanjira supice ili činije salate.

Nakon keksa sam užasno umorna, nesretna (i to ne zbog izgleda) i vrlo brzo budem gladna. Tako sam dobijala višak kilograma i zbog toga upadala u začarani krug, vlastitom krivicom.

Em sam prekinula terapiju na svoju ruku, em sam se katkad znala toliko naglutenizirati i zašećeriti da ne bih funkcionisala. Gotovo da sam bila obamrla.

hrana i depresija

Nakon dve godine vratila sam se redovnoj psihoterapiji i lekovima, i odlučila sam isterati sve do kraja.

Nije mi se više dalo vraćati i kretati od nule.

To savetujem apsolutno svima:

iako na ovom putu bude sigurno teško, pa zaboravite na termin razgovora ili lek, što pre se vratite na dobro utaban put koji vas vodi do cilja.

Oružajte se strpljenjem i budite blagi prema sebi, jer kažnjavanjem nećete ništa postići.

Naprotiv, odmoći ćete si.

Od svega što sam isprobala od tehnika priznajem da su mi posao, pisanje i vežbe disanja najviše pomogle.

Pisanje i disanje, najčešće u tišini zbog koncentracije, jako me umirivalo i motivisalo.

U tišini sam najbolje čula vlastite misli i želje, strahove i  kritike. Preporučujem barem par sati dnevno offline, a možda i barem jedan čitav offline dan nedeljno.

U tišini i miru sa samima sobom.

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

Ljudi koji su me okruživali bili su od pomoći utoliko da su prihvatili da nešto sa mnom “nije u redu”, odnosno da mi treba pomoć.

Nisam naišla na njihovu nelagodu zbog mojih odlazaka psihologu. Naprotiv, delila sam neka od iskustava s njima.

Naravno, ne i sam razgovor, ali pričala sam o nekim novim spoznajama i tehnikama, jer je tako i meni bilo lakše.

A verovatno i zato jer taj moj pomagačko-humanitarni gen uvek želi dati ljudima nešto što bi im moglo biti od eventualne pomoći.

Ono što ljudi svakako ne bi trebali očekivati od osobe u depresiji jeste da će to samo proći ili da su oni sami za to krivi.

Depresija nije “tužan/a sam” ili “ne da mi se narednih nedelju dana u izlazak”.

Depresija je manje više trajno stanje nezadovoljstva i tuposti koja naizgled nema opravdan razlog.

Iako je razlog vrlo verovatno, osim hemijskog disbalansa, negde u prošlosti određene osobe.

Osoba koja želi pomoći nekome sa ovim problemom najbolje će pomoći zainteresovanošću, prihvatanjem i slušanjem, bez ljutnje, agresivnosti i prebacivanja.

drugarice i smeh

Šta si naučila iz ovog životnog izazova? 

Jača sam nego što sam mislila.

Iako ljudi koji nemaju depresiju nju vide kao slabost ili nešto što je loše, ja je danas vidim i prihvatam kao saveznika u životu.

Čudno zvuči, kao da želim biti depresivna, ali ne, nije tako.

Kad jednom preživiš najdublje ponore, posle osetiš nagoveštaj svake nove manje rupe na putu. I to ti pomogne da se na vreme pripremiš za izbegavanje te rupe.

Nekima pomaže da se okupiraju stvarima i aktivnostima koje ih vesele i ispunjavaju. Drugima društvo kućnog ljubimca, knjiga, prijatelja. Neki krenu putovati i menjati adrese.

Svako je drugačiji pa se samim time menja i njegov način suživota s depresijom, kad je aktivna i kad je u “remisiji”.

Ukoliko se i našla neka osoba koja nije mogla “živeti” s činjenicom da sam na lekovima i da idem kod psihijatra, zahvalna sam što sam na putu do izlečenja uspela isfiltrirati te ljude koji očito nisu za mene.

Takođe, pišući o depresiji i svojim svakodnevnim borbama i iskustvima, naučila sam da nisam “jedinstvena” u tom pogledu.

Izvan naša četiri zida jako je puno onih koji se slično osećaju.

Mladi, stari, muškarci i žene, nebitno je. Većina ih je barem jednom zagrebla dno, ali retki su nešto korisno od toga svega napravili.

Šta bi poručila osobama koji se bore sa istim izazovom?

Da osluškuju sebe i svoje telo.

Taj nesavršeno savršeni stroj koji imamo nam daje jasne znakove kada smo u depresiji.

Bilo da se radi o potrebi za nekom hranom na koju inače nismo navikli, ili o nedostatku/višku sna, manjku energije i koncentracije.

Simptoma je puno i samo ih treba osvestiti. I pomoći sebi.

Izlazak iz depresije nije lak i kratkotrajan, ali to nas ne bi trebalo obeshrabriti.

Nije ni uspon na planinu jednostavan, pa se popnemo do vrha bez obzira koliko nas noge bolele.

A onda kad ugledamo vrh, čini nam se bliže nego što zaista i jeste pa se penjemo do zadnjeg atoma snage.

Znate onaj osećaj kad dođete do vrha planine, pa pogledate put koji ste prešli dok vam noge titraju, a telo kao da vam je preplavljeno sitnim mravima?

Umorno presretni?

E, to je taj osećaj za koji se isplati “istrpeti” put kroz depresiju jer na vrhu se nalazi sloboda.

Pratite Anu na Blogledalo

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

7 thoughts on “Kako sam prihvatila svoju prošlost i pobedila depresiju?

  1. Postovana Aleksandra, blogove koje pisete izuzetni su, trudim se da ne propustim nijedan.Izuzetno se radujem svakom koji objavite, svaka cast, izuzetnu posvecenost vidim u ovome sto radite i veliku zelju da pomognete kroz svoje pisanje citaocima, to me odusevljava.Ranije sam htele da Vam izrazim rece zahvalnosti… ali mozda zbog manjka vremena ili …kasnije cu…upravo sada dok koristim svoj godisnji odmor rekoh pravi je momenat.Zelim Vam mnogo srece u daljem zivotu i radu.
    P.S. teme su zivotne i vrlo inspirativne za svaki dalji rad na sebi, hvala.

    1. Hvala puno na ovako divnim rečima <3

      Za ovaj tekst i ostale u okviru rubrike #radimnasebi možete da zahvalite hrabrim gostima koji su takođe želeli da svoje iskustvo podele sa svima vama.

      Veliki pozdrav iz Novog Sada

  2. Не видим да је девојка победила депресију.
    Каже да пије лекове и одлази код психијатра.
    Верујем да би јој помогла Екартова књига “Моћ садашњег тренутка”… онда кад дође тренутак у ком ће она бити спремна да је прочита и прихвати.
    Екарт објашњава шта је то отелотворени емоционални бол, чиме се храни, како утиче на нас, како га препознати…
    ***
    И какви су то “лекови” након којих се “пада у још већи понор”?
    То онда нису лекови него супстанце које пригушују симптоме и праве ко зна какав дисбаланс у организму.

    1. Draga Vesna,

      pre svega hvala na javljanju i preporuci. Ja nisam cula za knjigu, mozda Ana jeste.

      Volela bih da objasnim par stvari:

      – postoji puno pojmova koje ljudi vezuju za depresiju: depresivnost, depresivno stanje, depresija, itd. Prva dva imaju mnogi povremeno, poslednje je bas bolest koju je i Ana imala i ona se mora leciti.
      – karakterisu je teska bespomocnost, tuga, inertnost, suicidalne tendencije. Osoba nema volje ni za sta, a kamoli da cita i sama sebi pomogne.
      – iako sam psiholog koji ne moze da prepise lekove, poznsto je da kod teske depresije prosto moraju prvo uzimati lekove da bi koliko toliko svoj um i organizam doveli do stanja da budu prijemcivi sa psihoterapijski rad (laicki receno).
      – neki slucajevi se sa tom kombinacijom lekova i psihoterapije izlece (sa velikom mogucnoscu recidiva), a neki slucajevi uspeju samo da se zalece. Tj, da im i dalje trebaju lekovi i razgovori (cesto samo povremeno).

      Cekam Anu da doda ako ima jos nesto za svoj slucaj.

      Veliki pozdrav

  3. За књигу сам чула давно-давно и купила је скоро пре десет година. Међутим, никако ми се није дало да је читам. Била ми је тешка за усвајање и одустајала бих брзо. Пре два месеца сам се натерала да јој пружим нову шансу.
    Захваљујући томе, поштедела сам себе ко зна колико ситуација у којима бих осећала непотребну бригу.
    Како?
    Па лепо. 😉
    Екарт је објаснио да је већина нас жртва сопствених мисаоних процеса за које верујемо да их не можемо зауставити. Исцрпљујемо се непрекидним монолозима, дијалозима…
    Ако хоћемо да осетимо велику бригу и страх, потребно је да учинимо само две ствари:
    1. да се изместимо из садашњег тренутка и скокнемо у будућност
    2. да замишљамо црни сценарио те исте будућности
    Што црње, то боље, тј. биће нам све горе. 😉
    Кад сам ово прочитала, схватила и примила к знању, успевала сам да региструјем стања у којима се јављала “стара, добра брига”.
    Следећи корак би био да видим где сам ја и шта то радим. Редовно бих се пронашла у “будућности с кофом црне фарбе”. 😉
    Потом бих се вратила у садашњост и стопирала тескобне мисли.
    Осећање бриге би нестајало истог тренутка.
    :)))

  4. Pozdrav objema, i Vesni i Aleksandri! 🙂

    Za knjigu sam čula nedavno, prijatelj ju čita i nije nešto prezadovoljan njome, ali to me ne spriječava da ju i sama pročitam, kako Vesna kaže, kad zato dođe trenutak. Ista stvar je i sa drugim knjigama koje su korisne i možemo ih do unedogled čitati, ako nismo koncentrirani na sadržaj, džaba utrošenog vremena.

    Kako je i Aleksandra rekla u prvom odgovoru, treba neko vrijeme da se lijekovi (njihov sastav) akumulira u tijelu i da onda dođemo, ajmo opet laički, do nule, znači izvuku nas na površinu gdje nije sve sivo (ali ni ružičasto) i gdje dođemo u stanje da nam informacije zbilja koriste (slično kao i ovo što sam za Eckhartovu knjigu rekla). Ukoliko se terapija naprasno prekine, bez znanja doktora, kad se “zaliha” potroši vraćamo se u početno stanje, ali još tužniji i depresivniji jer sad imamo barem jedan razlog da budemo još više ljuti na sebe. Dodala bih da samokritičnost i ljutnja usmjerena prema sebi, redovito nametanje krivnje od nas samih također ide ruku pod ruku s depresijom i depresivnim i anksioznim stanjima.

    Kako sam i napisala u originalnom tekstu, put je dugotrajan, i treba ići polako. Nakon nekog vremena svatko pronađe, uz pomoć stručnjaka, put/metodu/liječenje koje mu najviše odgovara.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: