Depresija – kako sam je pobedila i kako sam prihvatila svoju prošlost?

Depresija je bolest koja je u tolikom porastu da SZO smatra kako će u narednim decenijama to postati najčešća bolest kod ljudi.

Depresija je mnogo više od obične tuge. To je tuga koja je intenzivna, koja dugo traje ili se često vraća, neretko bez vidljivog razloga.

To je osećanje beznadežnosti, tuposti ili praznine koja utiču na umanjenje funkcionalnosti neke osobe.

Sve je više ljudi koji boluju od depresije, ali je isto tako puno njih koji to poriču.

I dalje je depresija pod velikom stigmom društva, iako bi je trebalo tretirati isto kao i bol u glavi, zubu ili nekom drugom delu tela.

Iz tog razloga sam neizmerno srećna što je jedna divna duša poželela da priča o svom iskustvu sa depresijom. U pitanju je moja koleginica blogerka Ana Kolar, koju možete pratiti na njenom blogu Blogledalo.

U tekstu koji sledi je iskreno i ogoljeno pričala o svom putu ka izlečenju, i dala vam savete kako i vi da pomognete sebi ako se susrećete sa ovim problemom.

Jer, ništa nije toliko upečatljivo kao priča iz iskustva.

 

Ko je Ana Kolar?

Na pitanje ko sam i šta sam mi je svakim danom sve teže odgovoriti u što manje reči, jer ne samo da paralelno radim nekoliko poslova, već se moje želje i planovi menjaju kako rastem i kako me život usmerava.

Iako mrzim naziv “obična cura iz susedstva”, ja to zaista jesam. „Purgerica“, dete asfalta, fitness trener, večiti student Filozofskog, zaljubljena u prirodu, životinje i ljude.

Ne nužno tim redosledom.

Ono po čemu me većina danas poznaje jesu moje kolumne i blog pod imenom Blogledalo u kojem ogoljujem svoju dušu, te na taj način indirektno ogolim i mnoge koje pročitaju moje rečenice.

 

Koji je životni izazov sa kojim si se (iz)borila? 

Izdvojiti jedan životni izazov čini se nemogućim, jer sve je krenulo kao šav na čarapi mojim rođenjem, zatim rođenjem moje mlađe braće, te na koncu rastavom roditelja u mojoj 12-oj godini.

Nakon što nas je majka ostavila kod oca nasilnika moje detinjstvo je naglo prestalo, te sam na sebe preuzela gotovo sve njene dotadašnje uloge.

To mi je došlo nesvesno i nametnuto, te nisam imala drugog izbora nego plivati u tom blatu koje su moji roditelji napravili.

Tek desetak godina kasnije, kada sam nakon nekoliko seljenja, tužbe protiv oca i promene starateljstva (majka mi je postala staratelj) ostala na “neutralnom terenu”, u stanu sa svojim ondašnjim verenikom – jednostavno sam pukla.

Počela sam se gasiti i venuti, gubiti na težini, plakati bez očitog razloga.

Shvatila sam, a i drugi oko mene, da nešto jako nije u redu.

Iako je naizgleda sve delovalo super, zajednički život, veridba, odlične ocene na faksu, posao koji sam obožavala i koji i dalje jednako volim, nisam uspevala ostvariti kontakt sa sobom, pa samim tim ni s majkom, odnosno ocem.

Tek u mojoj 22. godini mene je “strefio” njihov razvod i naglo prekinuto detinjstvo.

Upala sam u tešku depresiju, nedeljama nisam izlazila iz stana, nisam jela. Gledala sam serije koje sam ranije već gledala. Moj mozak nije mogao procesuirati ništa novo i godila mu je samo rutina.

U jednom trenutku čak sam se dovela na rub samoubistva, te sam dan kasnije zatražila stručnu pomoć. Od tada se redovno lečim od teške depresije, anksioznosti, ciklotimije, poremećaja prilagođavanja.

Nakupilo se toga, hvala mami i tati 😉

 

Kako si se sa njim izborila?

Naučila sam prihvatiti prošlost kakva god da je ona.

Konačno sam shvatila da ne mogu menjati ljude, već to kako ih ja vidim i prihvatam.

Takođe, shvatila sam da njihov uticaj na mene zavisi od mene same.

Ono od čega sam bežala godinama, a to je stručna pomoć, bila je velika greška.

Na to danas gledam kao i popravak zuba. Kad te boli zub ideš zubaru, kad te boli „srce“ ili glava, ideš psihijatru, psihologu, psihoterapeutu, i u tome nema ništa sramotno niti ružno.

Nije mene bilo sramota da idem na razgovore nego sam se, zbog vlastitog neiskustva i neznanja, bojala lekova i toga kako će oni uticati na mene. 

Odmah po poboljšanju stanja, nakon tri ili četiri meseca, zaboravila sam par dana uzeti lekove i tako sam ih na kraju prestala uzimati.

To je bila velika greška, jer antidepresivi ne deluju kao analgetik. Njihov efekat ne osetiš odmah, već se oni akumuliraju. Nakon što prestaneš uzimati lekove bez preporuke doktora ne znaš šta ti se može dogoditi.

Ja sam pala u još veći ponor čim se istrošila „zaliha“ koju sam imala.

Jer nisam dovoljno ojačala niti promenila neke životne navike.

Šta je još važno?

Izbor ishrane je takođe bitan. Iako su mi to od početka savetovali, na vlastitoj koži, testirajući samu sebe sam to najbolje osetila.

Osetila sam razliku kako se osećam nakon kutije keksa ili nakon tanjira supice ili činije salate.

Nakon keksa sam užasno umorna, nesretna (i to ne zbog izgleda) i vrlo brzo budem gladna. Tako sam dobijala višak kilograma i zbog toga upadala u začarani krug, vlastitom krivicom.

Em sam prekinula terapiju na svoju ruku, em sam se katkad znala toliko naglutenizirati i zašećeriti da ne bih funkcionisala. Gotovo da sam bila obamrla.

Nakon dve godine vratila sam se redovnoj psihoterapiji i lekovima, i odlučila sam isterati sve do kraja.

Nije mi se više dalo vraćati i kretati od nule.

To savetujem apsolutno svima:

iako na ovom putu bude sigurno teško, pa zaboravite na termin razgovora ili lek, što pre se vratite na dobro utaban put koji vas vodi do cilja.

Oružajte se strpljenjem i budite blagi prema sebi, jer kažnjavanjem nećete ništa postići.

Naprotiv, odmoći ćete si.

Od svega što sam isprobala od tehnika priznajem da su mi posao, pisanje i vežbe disanja najviše pomogle.

Pisanje i disanje, najčešće u tišini zbog koncentracije, jako me umirivalo i motivisalo.

U tišini sam najbolje čula vlastite misli i želje, strahove i  kritike. Preporučujem barem par sati dnevno offline, a možda i barem jedan čitav offline dan nedeljno.

U tišini i miru sa samima sobom.

 

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

Ljudi koji su me okruživali bili su od pomoći utoliko da su prihvatili da nešto sa mnom “nije u redu”, odnosno da mi treba pomoć.

Nisam naišla na njihovu nelagodu zbog mojih odlazaka psihologu. Naprotiv, delila sam neka od iskustava s njima.

Naravno, ne i sam razgovor, ali pričala sam o nekim novim spoznajama i tehnikama, jer je tako i meni bilo lakše.

A verovatno i zato jer taj moj pomagačko-humanitarni gen uvek želi dati ljudima nešto što bi im moglo biti od eventualne pomoći.

Ono što ljudi svakako ne bi trebali očekivati od osobe u depresiji jeste da će to samo proći ili da su oni sami za to krivi.

Depresija nije “tužan/a sam” ili “ne da mi se narednih nedelju dana u izlazak”.

Depresija je manje više trajno stanje nezadovoljstva i tuposti koja naizgled nema opravdan razlog.

Iako je razlog vrlo verovatno, osim hemijskog disbalansa, negde u prošlosti određene osobe.

Osoba koja želi pomoći nekome sa ovim problemom najbolje će pomoći zainteresovanošću, prihvatanjem i slušanjem, bez ljutnje, agresivnosti i prebacivanja.

 

Šta si naučila iz ovog životnog izazova? 

Jača sam nego što sam mislila.

Iako ljudi koji nemaju depresiju nju vide kao slabost ili nešto što je loše, ja je danas vidim i prihvatam kao saveznika u životu.

Čudno zvuči, kao da želim biti depresivna, ali ne, nije tako.

Kad jednom preživiš najdublje ponore, posle osetiš nagoveštaj svake nove manje rupe na putu. I to ti pomogne da se na vreme pripremiš za izbegavanje te rupe.

Nekima pomaže da se okupiraju stvarima i aktivnostima koje ih vesele i ispunjavaju. Drugima društvo kućnog ljubimca, knjiga, prijatelja. Neki krenu putovati i menjati adrese.

Svako je drugačiji pa se samim time menja i njegov način suživota s depresijom, kad je aktivna i kad je u “remisiji”.

Ukoliko se i našla neka osoba koja nije mogla “živeti” s činjenicom da sam na lekovima i da idem kod psihijatra, zahvalna sam što sam na putu do izlečenja uspela isfiltrirati te ljude koji očito nisu za mene.

Takođe, pišući o depresiji i svojim svakodnevnim borbama i iskustvima, naučila sam da nisam “jedinstvena” u tom pogledu.

Izvan naša četiri zida jako je puno onih koji se slično osećaju.

Mladi, stari, muškarci i žene, nebitno je. Većina ih je barem jednom zagrebla dno, ali retki su nešto korisno od toga svega napravili.

 

Šta bi poručila osobama koji se bore sa istim izazovom?

Da osluškuju sebe i svoje telo.

Taj nesavršeno savršeni stroj koji imamo nam daje jasne znakove kada smo u depresiji.

Bilo da se radi o potrebi za nekom hranom na koju inače nismo navikli, ili o nedostatku/višku sna, manjku energije i koncentracije.

Simptoma je puno i samo ih treba osvestiti. I pomoći sebi.

Izlazak iz depresije nije lak i kratkotrajan, ali to nas ne bi trebalo obeshrabriti.

Nije ni uspon na planinu jednostavan, pa se popnemo do vrha bez obzira koliko nas noge bolele.

A onda kad ugledamo vrh, čini nam se bliže nego što zaista i jeste pa se penjemo do zadnjeg atoma snage.

Znate onaj osećaj kad dođete do vrha planine, pa pogledate put koji ste prešli dok vam noge titraju, a telo kao da vam je preplavljeno sitnim mravima?

Umorno presretni?

E, to je taj osećaj za koji se isplati “istrpeti” put kroz depresiju jer na vrhu se nalazi sloboda.

 

Pratite Anu na Blogledalo