Samo da ti je dete zdravo!

I danas se vividno sećam tog dana.

Stojimo na stepenicama i čekamo da nas prozovu. Muž traljavo pokušava da ispriča neku šalu, a ni sam ne zna o čemu priča. Pokušava da nam oboma prekrati vreme i da nam skrene misli.

Ja ga ionako ništa ne čujem. U ušima mi sve odzvanja, a i slika ispred očiju počinje da mi se manta.

Većina parova ispred nas je prozvana. Izgleda da ćemo mi biti poslednji.

O ne. Šta to znači?

Jel su ostavili najgore vesti za kraj? Ili obrnuto?

Definitivno smo samo još mi ostali. Oh Bože, šta li ćemo sad čuti u toj ordinaciji?

Doktorka nas proziva. Da sam ostala još minut duže, mislim da bih se onesvestila.

Razgovor sa njom je bio izuzetno kratak i ne sećam se tačno kako je tekao, ali se sećam rečenica koje smo toliko željno iščekivali.

• Definitivno ćete imati dečaka. To je XY nalaz.
• To je super i negde smo to već znali. Da li je sve u redu sa rezultatima?
• Da, naravno. Niste valjda brinuli?
• Ja moram da Vas pitam ponovo: da li su svi hromozomi na svom mestu i u svom broju?
• Da, vaši rezultati su sasvim u redu.

I sad mi je malo falilo da se onesvestim. Ovaj put od siline svih potisnutih emocija, i onih koje su do tada bile stavljene na pauzu.

 

Samo da ti je dete zdravo!

To je rečenica na koju sam pomislila bar sto puta u toku svakog dana, sigurno neka cela dva meseca koja su prethodila pomenutom razgovoru sa doktorkom.

Imala sam urednu i mogu reći savršenu trudnoću. Bila sam zdrava, aktivna, puna energije. Sijala sam i mnogi ljudi su mi govorili da bi trebalo uvek da sam trudna jer “mi baš lepo stoji”.

I ja se zaista ne sećam perioda u životu kad sam bila srećnija i smirenija. Svi nalazi su bili uredni, i kod ginekologa sam išla samo na obavezne preglede koji su predviđeni u svakoj trudnoći.

Double test nisam radila, jer ga se ni doktor ni ja nismo setili.

Kad je došlo vreme za triple test, ja sam ta koja je predložila da ga uradim, čisto da budem sigurna da je sve ok.

Znate ono kada neki pregled obavljate radi reda i ni ne razmišljate da ćete dobiti negativne rezultate, jer se osećate savršeno.

Kada sam pokupila rezultate, samo sam ih ovlaš pogledala. Kad ono, nisam mogla da verujem šta čitam:

Šanse su bile manje od 1:50 za dva genetska poremećaja.

Nemoguće. Daj da vidim ponovo. Sigurno se potkrala neka nula tu. Ne, nije!

Bilo je veče pa nisam mogla da dođem do doktora. Jedino što je bilo preostalo je da se raspitam po Internetu, a to je samo pogoršalo stvari. Šta smo sve pročitali i predvideli te noći, ne smem ni da se prisetim.

Samo da ti je dete zdravo.

A naše možda neće biti.

Kod ovakvih poremećaja ti nikad ne znaš kakva fizička i mentalna ograničenja oni mogu doneti. Kad ih nenadano saznaš negde na polovini trudnoće gde imaš još nekoliko meseci neizvesnosti, lagala bih ako bih rekla da je šok najblaža reč za ono što smo mi doživeli.

 

 

Sutradan ni ginekolog nije mogao da se suzdrži. Prva spontana rečenica mu je bila:

„Uf, to su baš loši rezultati!“

Posle je pokušao da nas podseti da su to samo kompjuterski obrađeni podaci, da se greške često dešavaju i sl., ali džabe. Njegova prva rečenica nam se oboma urezala u pamćenje, jer je bila samo potvrda naših najvećih strahova.

Samo da ti je dete zdravo.

To je bila prva misao sa kojom smo se budili, i poslednja sa kojom smo legali.

Beba je uveliko počela da se rita u tom periodu. Pričala sam sa njom, mazila je, često kretala i da plačem, ali se trudila da prestanem, jer nisam želela dodatno da je stresiram.

Toliko strahova je bilo pred nama, i mogućih teških odluka.

Suprug i ja smo se složili da ću ići na amniocentezu, jer smo želeli i genetskim putem da saznamo sve što smo mogli. Neizvesnost do samog porođaja bi nas dotukla.

Dana kada samo saznali da je kompjuter u našem slučaju ipak pogrešio, i da su svi detetovi hromozomi na svom mestu, znali smo koje ćemo mu ime dati. Mateo – Božiji dar. Naš dar sa neba.

Ovo su izazovi koji se dešavaju mnogima

Nama se sve desilo već u trudnoći i srećom na kraju je sve ispalo ok.

Nekima se rodi dete koje ima neku bolest ili poremećaj, pa neretko ono unese posebnu radost u život te porodice, da često pomisle kako su baš srećni što je na kraju sve tako ispalo.

Znam i za puno roditelja koji su imali zdravo dete, ali su završili u bolnici sa njima. Ili su se, ne dao Bog, borili za njegov život.

Različite su nam životne priče sa kojima se susrećemo.

Ali, u svim ovim situacijama slično je par stvari.

Kada doživiš tako neki izazov, shvatiš koliko su svi drugi svakodnevni problemi tričavi i smešni naspram ovog.

U ličnom iskustvu vidiš kako treba uživati u sitnicama, jer zaista ne znaš šta tebe ili tvoje dete čeka iza ugla.

Shvatiš da sve one zdravice i želje tipa “samo da smo živi i zdravi” zaista imaju dublje značenje, i da to nisu gluposti koje treba tek tako izgovarati.

Zdravlje treba biti na prvom mestu svima. Ostalo će već samo po sebi doći.

Osećaš da bi rado preuzeo sav bol koji tvoje dete doživljava, jer ono nikom ništa nije zgrešilo.

Samo da ti je dete zdravo.

To je ono što je najvažnije.

 

Šta roditelj može uraditi?

Na neke stvari kao roditelji ne možemo uticati. Genetski poremećaji, epidemije, nezgodni padovi dece čak i dok ih mi gledamo.

Deca nisu 24 sata pod našom lupom, i to postaje više evidentno kako oni odrastaju.

Deo su kolektiva i šireg okruženja. Mnogi od njih su nestašni, nedovoljno pažljivi i vole da istražuju.

Međutim, postoje stvari koje možemo uraditi.

Učiniti da njihovo okruženje bude što bezbednije.

Učiti ih kontroli, umerenosti i zdravim navikama.

Dok su mali, važno je da veliku pažnju posvetimo i  izgradnji njihovog imuniteta.

Ne znam da li je to zbog takvog iskustva u trudnoći ili zbog nečeg drugog, ali u prvim godinama zvrkovog života puno pažnje sam posvetila toj temi.

Kao što sam u ovom tekstu opisala, za izgradnju detetovog imuniteta veoma je važna ishrana. Priče tipa “kako smo mi kad smo bili mali” ostavite za neke druge prilike.

U prve 2-3 godine dete gradi svoj imunitet, i to kroz ono što jede, pije, udiše, dodiruje i oseća. Na vazduh ne možemo puno uticati, ali na ostale faktore itekako možemo.

Za sam imunitet zdrava hrana naravno nije dovoljna. U našem slučaju to je postajalo sve više evidentno kako je zvrk odrastao i postajao probirljiviji, sa sve češćim “neću” kad  je u pitanju hrana.

Tada smo još jednom postali svesni da je važno da mu dajemo i neke dodatke ishrani, naročito u periodu kada svi ponovo krenu u vrtić i kada iznova krenu borbe sa virusima.

Naš izbor i prošle a i ove godine je Imunoglukan sirup. Kod njega mi je važno to što  se sastoji od prirodnih sastojaka, pre svega od imunoglukana izolovanog iz gljive bukovače. Takođe, prošle godine dete nam se stvarno odlično izborilo sa svim virusima koji su vladali i sigurna sam da je i ovaj sirup u tome odigrao važnu odluku.

 

Zaključak

Ne znam šta nas čeka ove i svih narednih godina, ali znam jedno:

Sreća i zdravlje mog deteta su mi na prvom mestu.

Ne želim da ih uzimam zdravo za gotovo i hoću da uradim sve što je u mojoj moći da se smoj zvrk izbori sa svim izazovima koji ga mogu čekati.

Jer, zaista, na kraju je jedna stvar najvažnija:

Samo da ti je dete zdravo!

Tekst je nastao u saradnji sa Imunoglukan.