Aleksandra Birta Ilić

Gubitak bliske osobe – kako to prihvatiti i kako prebroditi?

Još uvek nisam imala priliku da se suočavam sa smrću jako bliske osobe.

Izgubila sam bake i deke posle duge bolesti. Mlade poznanike sa kojima nisam bila u svakodnevnom kontaktu, pa samim tim ne i puno bliska.

Međutim, suočavala sam se sa naglim gubitkom bliskih osoba iz svog života. Onda kada smo iznenada i često na traumatičan način prekidali odnose.

Takvi gubici su po mnogo čemu slični gubicima koji su izazvani smrću drage osobe, tako da ću u ovom tekstu delimično pričati i iz iskustva.

 

gubitak

 

Kako ljudi reaguju na gubitak?

Da krenemo od početka. Nije gubitak taj koji učini harakiri u vašem životu.

Vaš doživljaj gubitka je ono od čega zavisi kako ćete reagovati na taj gubitak.

Iz tog razloga neka osoba reaguje burnije nakon raskida od nekog drugog kome je umrla bliska osoba.

A to kakav ćete doživljaj nekog gubitka imati zavisi od puno faktora: od toga koliki i kakav udeo je ta osoba imala u vašem životu, od vaše trenutno životne faze, vaše snage ličnosti, kontrolnih mehanizama, podrške, itd.

Ne morate čak ni vi uvek isto reagovati na gubitke.

Ja sam u jednoj prilici na gubitak reagovala paničnim napadima. Imala sam mučninu, znojala sam se, tresle su mi se ruke i noge. Tih dana nisam uopšte mogla da jedem pa sam smršala do nekih 45kg.

Pri drugom gubitku (koji je kad sad gledam bio i mnogo veći), ja sam bila mnogo jača i proaktivnija. Nisam čak puno ni plakala.

Imajte ove razlike u vidu i kada gledate druge osobe koje su pretrpele gubitak. Ne moraju svi na isti način da reaguju.

 

Šta gubitak uradi čoveku?

Ono što je zajedničko u svim situacijama je da gubitak uvek unese totalni haos u glavu i u telo čoveka.

Dotakne svaki aspekt vašeg života i razara vas dosta dugo.

Čak i kad prođe to razaranje i vi krenete dalje, to ne znači da ste preboleli ili zaboravili dragu osobu koje više nema. To je moguće ako ste samo prekinuli komunikaciju i ta osoba je još živa. Ali, ako vam je bliska osoba umrla, ta neka praznina će uvek ostati u vama.

Zato ne bi trebalo da ciljate ka „preboleo sam“ već  ka „prihvatio sam“.

Vremenom vi naučite da živite bez te osobe.

Naučite da uopšte živite.

Prihvatite da je više nema.

Ali, dođu svi ti praznici, rođendani. U svakodnevnom životu vidite 100 stvari koje vas podsete na nju. I onda vam se sva bol vrati.

To znači da je ta tuga nastavila da živi u vama, samo što ste je prihvatili i nastavili ste da živite SA njom.

Takva priča lepo je predstavljena u ovom videu.

Kao što je autorka objasnila, zamislite da ste taj krug sa crteža. Kada doživite gubitak on u vama napravi zbrku koja dotakne svaki aspekt vašeg života. To je taj nacrtani haos u krugu.

Vremenom tuga ne nestane iz vas, nego vi izgradite nov život oko nje. 

Ona na dalje menja oblike. Smanjuje se, kreće se od jednih do drugih aspekata vašeeg života, nekad je više nekad manje jasna i bitna. A u trenucima gore pomenutih rođendana i ostalih važnih datuma ona se neretko opet znatno poveća pa dođe do samih unutrašnjih granica kruga.

 

Kroz koje faze prolazite kad izgubite blisku osobu?

Postoje neke univerzalne faze kroz koje manje više prođu svi koji dožive gubitak.

Neko ih pređe sve, neko se zablokira samo u jednoj. Neke od njih traju po par minuta, a neke i mesecima.

Ali, kroz istraživanja i dugogodišnji rad na slučajevima žalovanja povodom gubitka u celom svetu, autorka Elizabet Kubler Ros  je uvidela da se sve uvek vrti oko 5 faza.

 

1.Poricanje i izolacija

Ovo je prva reakcija na šok koji doživite kada saznate da vas je bliska osoba napustila, da je bolesna ili da je umrla.

Poričete. Ne verujete.

Sve prestane da gubi vrednost za vas.

Ništa nema smisla.

Kao da ste nemi, u rečima i u emocijama.

A znate li šta se ovde dešava?

Ovo poricanje je u stvari odbrambeni mehanizam kojim se čuvate od iznenadnog šoka koji vas je zadesio.

I polako se spremate za ono što sledi – bujicu emocija koje samo čekaju da izlete.

 

 

2. Bes

Posle prvobitnog šoka, jako puno različitih emocija krene da izviruje u vama.

Intenzivne su, neprijatne.

Često previše za izdržati. Iz tog razloga mnogi onda sve njih pretvore u bes.

A šta je bes? Emocija koju usmerite na druge ljude. Na doktora, drugu zajedničku blisku osobu, na samu osobu koja je bolesna ili koja vas je ostavila.

U ovoj fazi je i ono pitanje: „Gde je sad Bog u ovome? Zašto mi je to uradio?“

A bes donekle u ovoj fazi može biti dobar. U prethodnoj fazi ste bili umrtvljeni, niste ništa osećali.

Bes sad znači da ste živi. Tera vas da reagujete. Ne uvek adekvatno, ali u ovakvoj situaciji i to je početak.

 

3. Cenkanje

Ovo je faza u kojoj pokušavate da odgodite smrt. U njoj pokušavate da na bilo koji način vratite život na ono što je bio pre šoka.

To su sva ona „samo da“ i „da sam/da smo“ pitanja i rečenice koje izgovarate.

  • Da smo na vreme krenuli da ga lečimo…
  • Samo da dočeka detetov rođendan…
  • Da smo probali ovo…
  • Ne bi on… da ja nisam…

Ovde tražite krivca, tražite šta ste vi ili neko drugi mogli drugačije uraditi.

U suštini želite nešto da promenite, pa da se probudite i shvatite da je sav taj horor samo ružan san koji ste sanjali.

 

4. Depresija

E ovde vas gubitak baš direktno strefi. Posred srca i u celoj glavi.

To je ono kada se suočite sa realnošću. Shvatite da osobe nema, ili da je uskoro neće biti.

Tuga vas ovde takne baš duboko i čini se kao da će u vama zauvek ostati.

Ovo nije depresija u smislu mentalnog poremećaja, već je očekivana reakcija na gubitak.

To je najzdravija faza koja vam se tada može desiti. Neprijatna, ali očekivana.

Gubitak osobe nije nešto što bi trebalo da vas raduje, zar ne?

 

5. Prihvatanje

Ovo je faza o kojoj sam pričala na početku teksta.

Prihvatanje ne podrazumeva razmišljanje poput „ma, ok je sve“ ili „biće sve u redu„.

Nikako!

Ništa kod gubitka nije ok i u jednom delu vas nikad neće sve biti ok.

Ono što jeste OK je da prihvatite realnost i da probate da nastavite dalje.

Sa tim gubitkom u vama.

 

gubitak tuga

Kako da pomognete sebi kad izgubite blisku osobu?

Prvo je važno da dozvolite sebi sve gore navedene faze.

Poričite, tugujte, ljutite se. Kako vas šta u početku strefi – pustite. To se vaše telo i um bore sa šokom koji vas je zadesio.

Ne forsirajte se. Treba puno vremena da se rane zacele.

Ne zaboravite da je gubitak na prvom mestu lestvice stresnih situacija.

Niko ga nije supermenski prebrodio za jedan dan.

Nemojte sebe daviti pozitivnim razmišljanjem i krilaticama poput: „Biće sve OK.“ ili „Ko zna zašto je to dobro„.

Ma, šta može biti dobro u tome da ste se raspali u paramparčad?!

Ono što možete reći sebi je nešto od sledećeg:

  • Tuga je ok. Ona mi pomaže.
  • Baš mi je teško.
  • Nedostaje mi.
  • Ne postoji dobar razlog zašto se ovo desilo.
  • Možda nikad neću razumeti zašto se ovo desilo.
  • Trenutno ne mogu da budem jaka.
  • Proći će.
  • Treba mi pomoć/podrška.

Ako vam prija samoća, nemojte se iz kurtoazije viđati sa ljudima.

Ako vam znači razgovor ili skretanje pažnje sa drugim ljudima, ne libite se da to i kažete bliskim ljudima.

Mnogi u ovim situacijama utehu pronađu u religiji ili molitvama.

Kako da vi pomognete osobi koja je pretrpela gubitak?

Često je teško naći pravi način da pomognemo osobi koja je pretrpela gubitak.

Plašimo se da nećemo reći prave reči ili da nećemo uraditi pravu stvar.

Ono što je sigurno je da uvek pomažu:

  • zagrljaj
  • poljubac
  • davanje do znanja da ste tu – kroz dela ili direktno rečima.

 

Kada su same reči u pitanju, trudite se da izbegavate one uvrežene gluposti koje samo otežavaju:

  • Budi jak!
  • Biće sve OK.
  • Ima to svoj razlog.
  • Na boljem je mestu sad.
  • Bar imaš drugo dete.
  • Bar je živeo dugo. Nije umro mlad.
  • Opet ćeš moći da rodiš. / Naći ćeš nekog drugog.

Suština je da često i ćutanje pomogne više od takvih pogrešnih rečenica.

Iako ljudi često izbegavaju rečenicu „Ne znam šta da ti kažem“ (ja naročito!), i ona bi više pomogla od onih prethodno navedenih.

Kad te šok strefi ti ni ne možeš da razmišljaš konstruktivno ili proaktivno, tako da sve rečenice od gore možete odmah da bacite u vodu.

Probajte sa ovim:

  • Jako mi je žao.
  • Tu sam.
  • Kako mogu da pomognem?
  • Mislim na tebe.
  • Moja omiljena uspomena na njega je…
  • Trebaće ti vremena da odtuguješ. Ja ću biti uz tebe sve vreme.
  • Ništa nije stresnije od ovoga.
  • Ne postoji dobar razlog da nekoga izgubiš.
  • Ne znam šta da ti kažem. (Ali, tu sam!)

Uvek možete doneti ručak. Predložiti da negde idete.

Doći i ponuditi zagrljaj.

Ponuditi da spremite stan. Da čuvate dete. Odvedete ga negde.

Puno je toga što možete uraditi.

Pratite sebe i tu osobu koja je pretrpela gubitak.

 

gubitak podrška

A sad vi?

Da li ste imali iskustvo gubitka bliske osobe?

Kako ste reagovali? Kako biste voleli da su ljudi oko vas reagovali?

33 Odgovor

  1. Imala Sam I sad cesto patim za Tim ljudima. ONI Su mi Dali dve eto nisam dobila od roditelja , a nisu morali. I svakodnevno misli na njih, rasplacem se I kazem da je to ok, jer Sam extra senzitivna. Volim ih I ONI zive u mojim mislima dok me sluzi pamcenje. U pocetku je necerica cak I padanje u new EST, kosmari, I sad mi jako nedostaje moja baka. Bez nje NE bi bila nista. Zato mislim da treba pustiti suze , proci sve faze I ostaviti da budu u nama svi to dragi ljudi. Mislim da nikada zal nece prestati I to je normalno. Otisli Su u neki drugi svet I srescemo se ako Bog da tamo negde. Hvala na textu draga Aleksandra!!

  2. Senzitivnost samo može pojačati intenzitet svih emocija i faza, a inače ih svi ljudi osete, bez obzira na međusobne razlike. Jeste, žal nikad neće prestati i ne treba sebe siliti na to. Naučimo sa tim da živimo i da idemo dalje. Veliki pozdrav od mene

  3. Gubitak…gubici…suze i tuga…neverica…ocaj…teskoba…Borila sam se sa sterilitetom…borila i nisam se izborila…nismo…razlog nepoznat, Poznat samo onome koji ,, vrti konce, igra se ,, kako kaze Balasevic..neko to od gore vidi sve…Nema odgovora, svaki gubitak tog nerodjenog bica dovodio je do litice ocaja i neopisive tuge, nemoci…i tako u krug i ispocetka, boze koliko ,, beba ,,…koliko snage i borbe a ostale prazne ruke i srce i dusa…tesko je i jako boli. Vise nisam imala ni snage a ni zdravlja kada mi je iznenada umro otac, a odmah potom se majka razbolela od neizlecive bolesti…patnja, prvo njena pa onda moja i mojih sestara. To je strahota…umire neko najdrazi i najvoljeniji na svetu a vi nista ne mozete osim da se oprastate od njega svaki dan pomalo…samo sam je grlila i ljubila…i sada placem i zauvek cu…proslo je dve ipo godine od kada nemam koga da okrenem na telefon i pitam kako ste?Da im kazem koliko ih volim i koliko mi nedostaju……uh…To se ne preboli…nikada…nijedan gubitak…tu je zauvek sa mnom, u meni zivi i dise…samo kao malo manje boli…kao…Mora tako…ucim svaki dan da zivim sa tim i da zivim bez svih njih…svoje nerodjene dece i svojih najdrazih roditelja…Kada su oni otisli na neki svoj put…ja sam tog trena ostala sama,,,sama,,,Kayu yivot je borba…borim se i eto zivi, i radujem se svakom danu…radujem se suncu i ljudima koji su uz mene i koje volim! Volim vas!

  4. Dugo već tražim neki tekst na ovu temu. Meni je tata umro iznenada pre 4 meseca. Samo je pao i kraj. Susret sa gubitkom tako bitne i drage osobe je neverovatan, stalno se osećanja smenjuju i srce nikad više nije potpuno ispunjeno. Niti će biti. Nedostajanje ne neizmerivo ko večnost, naleti tuge su tu, iscpljenost fizkčka.. To je do skoro bila faza kroz koju sam prolazila, pa mi se stalno spavalo i plakalo. I sada znam da život ide dalje, vidim, ali tu su i te tužne emocije koje uvek kad me sustignu ja ih pustim i isplačem se, crtam ili mu napišem pismo, šta bih mu rekla da mogu da ga vidim. I čovek polako stiče nove navike sa novim osećanjem i ponekad je ko da učiš da hodaš ponovo ali ne može drugačije, donekle je sve isto, ali ga nema više… Ostaje uspomena, jedno lepo sećanje, još ako čovek ima lep odnos sa dragom bliskom osobom koju ne izgubio onda je gubitak možda malo lakši.. Moj ćale je bio pravi šaljivdzija i velika dobrica, hoću takvog da ga pamtim. Fokusiram se na rad i da radim nešto dobro za sebe, pažljivije biram društvo i sadržaj koji me ne bi opterećivao. Ali dođu i jako tužni dani kad se pretvprim u Nijagarine vodopade. I sve je to u redu, to je moj način. Al svakako trebalo bi više da se priča o ovon temi u društvu da ljudi budu koliko toliko spremni i da znaju kako da se izbore sa tugom i da nauče da žive s njom jer na kraju ona nikad ne prođe više.

  5. Kada sam imala nepunih 18 godina, umrla mi je sestra. Bila je starija godinu dana. Bile smo jako vezane, mnogo smo se volele, usmerene jedna na drugu veći deo svakoga dana. Nisam sigurna u kom trenutku, nakon koliko vremena sam ušla u 4. fazu. u njoj sam bila najduže. Do prošle godine. A onda sam krenula na psihoterapiju, I nakon 10 godina, prihvatila sam njenu smrt. Ili je istinitije reći da sam još uvek u procesu prihvatanja. Ali, konačno sam se suočila sa istinom, dozvolila sebi da tugujem, prihvatila tugu kao zdravu emociju…
    Zaglavila sam se i na neki način umrla sa njom. Svaki aspekt mog života određivala je činjenica da mi je sestra umrla. Nisam dozvoljavala sebi da se radujem ničemu, zaista, iskreno radujem. Ni onim sitnim stvarima, poput čokolade, dobre pesme, a ni oceni u indexu, novom poslu…… Nosila sam to kao bedž, etiketu i žalost doživljavala kao dužnost.
    Sada, kada sam prihvatila da se to dogodilo, sećam je se kroz život, a ne smrt, mislim o našim uspomenama i nosim je “u džepu“ živu, onakvu kakva je bila i kakva verujem da bi danas bila.
    Ono što mi je falilo, za čim sam imala potrebu, koju sam glasno izražavala (kratko), odmah nakon njene smrti, ali nisam imala podršku, a ni snagu da to sebi obezbedim sama, jeste stručna pomoć, tj. psihoterapija, savetovanje… Neko ko će da me vodi kroz proces tugovanja, edukuje o fazama, podrži u svakoj.. ili bar literatura, članci poput ovog…
    Izuzetno je važno što glasnije i češće govoriti na ovu i slične teme.. Ljudi nisu svesni procesa i mnogi potiskuju emocije, ne prepoznaju ih, ne osvešćuju, ne proživljavaju, ne puštaju napolje. A to je suština.

  6. Jako je važno pričati o tome. Pre svega da bi se sve te faze žalovanja normalizovale. Da na sav bol ne osećamo još i krivicu ili strah što se loše osećamo. A važno je i da bi znali kako da se ponašamo i u ličnom iskustvu, i ako se nekom bliskom desio gubitak.

    Pre ili kasnije ovo svi doživimo.

  7. Uvek ima stvari kojima se možemo radovati. Ali, uvek je tu i ta praznina koja gubitkom nastane. I sa takvom kombinacijom ta dva treba nastaviti živeti. To je realnost. Nikakve lažne pozitive i „popunjavanja praznine“, niti usmeravanja samo na prazninu.

  8. Draga Bojana, hvala što si podelila svoje iskustvo sa svima. Suština je u onom „žalost doživljavala kao dužnost“. Mnogi se tu zaglave, a tako im malo fali do prihvatanja. Pomoć je često potrebna i ne treba je izbegavati.

  9. Posle 12 godina od jednog gubitka (mama) i skoro 4 godine od drugog (sestra) mislim da još uvek nisam došla do faze Bes. Zadržah se, ne u fazi „nije se dogodilo“, već u fazi „kao da ta osoba nije postojala“. A mislim da bi puno značilo da prevalim taj korak. Al nešto ne ide. Ili je već sve i bez toga „prošlo“.

  10. Ne prođu svi kroz sve faze, ali bar kroz neku moraju. Ti si baš imala velike gubitke i to u mladim danima 🙁

  11. Izgubila sam tatu pre 4 godine, kad sam imala 25 god.. Nekako mi je to bilo jako strasno, zato jer se to desilo iznenada, na doceku Nove 2014.godine, jedan sat posle ponoci. Bio je srcani bolesnik ali ne u takvom stadijumu da bi pomislili da se to moze desiti, zbog nekih klinaca koji su bacali petarde u prozor od kuce mojih roditelja, gde se on na to jako iznervirao i srce otkazalo.. Dugo dugo nakon toga sam krivila te klince za smrt mog oca i silno zelela da ih nadjem i da im prebacim to sto su svojim bezobrazlukom iznervirali bolesnog coveka na smrt… Nedelju dana ranije (za katolicki Bozic) bila je moja veridba, svi smo bili veseli i niko nije ocekivao takav strasan dogadjaj.. Kada se prisetim svega toga, drago mi je da je doziveo barem veridbu.Najteze mi je bilo gledati moju majku koja se uvek oslanjala na njega. Obecala sam tati dok su ga sahranjivali da cu se uvek truditi i da cu se boriti kroz zivot koliko je to moguce. Godinu dana smo zalili tatu, nigde nisam isla i nosila sam crninu jer sam ja tako odlucila. Bilo je to veliki teret za mene i ostavsi sama sa majkom i velika obaveza za nas dve… Briga o kuci, masinama, basti, stoki, popravkama. Sve sam naucila da radim i popravljam sitne kvarove po kuci. Hranila i cistila stoci svaki dan kao sto je on radio. Jako sam se trudila da zamenim oca i da budem jaka za mamu. Jedna drugoj smo bile velika podrska i dugo dugo jedna drugoj plakale… Nakon godinu dana sam skinula crninu i krenula sa pripremama svadbe i na samoj svadbi mi je ponovo bilo jako tesko sto njega nema u tom trenutku. Moja majka je ostala u nasem rodnom selu a ja udajuci se za muza, odselila u NS. Jako mi je bilo tesko sto sam morala da je ostavim i dodjem u NS ali muz mi zivi i radi ovde i nije bilo drugog resenja. Tek kad sam rodila bebu moja tuga je opala i sreca obasjala sve nas. Majka nas cesto obilazi i cuva cerkicu a i mi idemo do sela. Ja sam nastavila studije na ekonomskom fakultetuvda bih nasla bolji posao, a jedan od jakih motiva za to mi je i tata koji nikada nije uspeo da zavrsi taj isti fakultet gde mu je bilo ostalo samo jedan ispit do kraja. Ukoliko uspem da zavrsim fakultet, diplomski rad cu posvetiti njemu. On je uvek bio jak i borio se za nas i ja to nikada necu zaboraviti i nikada mu se necu moci oduziti za to.

  12. Draga Vesna, koliko vidim ti si prošla mnoge nabrojane faze i došla do prihvatanja. Jako si jaka žena i naučila si da na pravi način živiš sa velikim gubitkom. Divim ti se!

  13. Preminuo mi je tata iznenada pre tri meseca. Mislim da sam vec usla u fazu depresije, evo jedva se suzdrzavam da ne zaplacem na poslu. Mama, tetka i svi ostali ocekuju da vec predjem preko svega, one su vise u fazonu to je sve deo zivota i nekako su to prihvatile. Tese me recima da je dugo ziveo, za dva dana mu je 74ti rodjendan, a ja se u sebi raspadam. Jedinica sam, za dva meseca punim 30 i osecam se kao neko detence koje ne zna kako dalje. Pocela sam da pricam sa terapeutom, jer imam i neke druge neresene probleme, ali zaista se plasim i ne znam kako cu dalje.

  14. Procitali ste pravi tekst i bar osvestili koje sve faze postoje i u kojoj ste vi. Odlicno je i sto pricate sa terapeutom, jer je to nekad previse jak bol sa kojim ne znamo sami. Uz dobrog terapeuta vremenom cete razresiti sve blokade koje imate, ali to ne mmoze odjednom niti silom. Svako ima svoj ritam koji treba postovati!

  15. Moj dragi tata je umro prije 45 dana nakon duge I teske bolesti. Moji su razvedeni tako da oca nisam cesto ni vidjala zadnjih 14 godina,zivjeo je sam I kad se prije godinu dana razboleo ja sam ga dovela sebi da brinem o njemu pa kad mu je bilo bolje vratio se svojoj kuci sve do prije 3 mjeseca dok mu se rak nije prosirio sa jetre I debelog crijeva na kosti,od dijagnoze do smrti je proslo oko 12 dana a nisam zaista ovaj put mislila da ce umrijeti,izvukao se prije god.dana pa sam se nadala da ce I sad ali nije,ucili smo sto smo mogli a ja se I dalje krivim kako sam mu.mogla jos pomoci,krivim se za momente kad sam pucala od stresa zbog svega pa znala I povisit ton na njega,krivim se sto je umro sam u bolnici. Tesko mi je,mislila sam da necu prezivjet ovo sve ovoliku bol,a eto ipak se nosim nekako s tim.Njegove stvari su tu ,gledam ih a njega nema.Razmisljam o smrti stalno I pitam se koja je poenta. On umjesto da zivi I hoda,on je zakopan pod zemljom. A mogao je bar jos 10god zivjet,umro je u 63oj,ostadosmo ja od 26 I sestra od 22 godine posle njega. Ne smijem se ,samo tugujem I jako mi smeta kad neko hoce da me nasmije kao I oni koji se prema meni ponasaju kao da nista nije bilo.Slabo nalazim na razumjevanje. U. molitvi I crkvi nalazim spas ali I dalje mi je uzasno tesko.Najradije bih kuci lezala I plakala a moram na posao I tamo se kontrolisati. Mislim da bih trebala I sa psihologom popricat

  16. Faze kroz koje prolazite su očekivane za većinu ljudi. Gubitak bliske osobe je prvi po težini na listi stresora. Potrebno je svima vreme da zaleče te rane, nekome više nekome manje. Važno je da ta osećanja ne poričete, ne potiskujete, niti da se zbog njih okrivljujete, a naročito ne da se forsirate. Ono što uvek može pomoći je svakako razgovor sa stručnim licem.

  17. Faze kroz koje prolazite su očekivane za većinu ljudi. Gubitak bliske osobe je prvi po težini na listi stresora. Potrebno je svima vreme da zaleče te rane, nekome više nekome manje. Važno je da ta osećanja ne poričete, ne potiskujete, niti da se zbog njih okrivljujete, a naročito ne da se forsirate. Ono što uvek može pomoći je svakako razgovor sa stručnim licem.

  18. Moj brat je umro pre dva dana u 31oj godini od raka mozga. Dugo se mucio ali jedina uteha sada je da se vise ne muci. Ja sam napustila Srbiju sa 22 godine a i sada ne zivim tamo. Dolazim da vidim porodicu dva puta godisnje i svi smo jako povezani, oni su mi sve. Gde god da sam putovala i zivela nikad nije bilo tesko jer sam znala da me porodica voli, ceka i podrzava u svemu. Moj oslonac, sreca, moje sve. Sad je beliki deo vec umro i nestao sa mojim bratom. Sada treba da naucim da zivim ponovo bez njega. Mozda je to najruznija i najteza lekcija za koji knjiga ne postoji a ni savet koji moze da olaksa…

  19. Nažalost, u pravu ste. Postoje samo saveti koje možete probati, ali Vaša snaga, trenutno stanje i vreme će pokazati kako i da li će sve to kod Vas upaliti.

  20. Tata je iz mog života otišao pre 12 godina. Bilo je teško prihvatiti, ali nekako sam tu tugu koju sam imala u sebi polako prebacila na brigu o mami.
    A onda je pre 5 dana otišla i ona.
    Ja sada ne znam odakle da krenem ni šta da radim.
    Imam utisak da sve četiri faze preživljavam istovremeno i to po nekoliko puta u jednom danu.
    Došla sam danas na posao ali ne mogu da se fokusiram na rad.
    A ne mogu ni da sedim kod kuće.
    Kada sam u kući ne radim ništa.
    Samo ležim i buljim u tv.
    Čekam da prođe veče, a onda iz dnevne sobe pređem u spavaću i budna dočekam zoru, a onda se opet prebacim u dnevnu varijantu. U trenucima kada uspevam da odremam vidim mamu iz poslednjih dana i sve ono što mi tokom potpuno budnog stanja prolazi kroz glavu prisutno je i tada jer se sa raznim mislima o njoj budim.
    Kada je tata preminuo crninu sam doživljavala kao oklop i jedva sam dočekala 40 dana da je skinem.
    A ovog puta prvog dana nisam mogla da se nakanim da je obučem, a sada da ima nešto crnje od crnine ovila bih oko sebe i tako zamotana legla i čekala da prođe ili da se pojavi neko i kaže mi – sve je to bila greška/šala, mama je tu.

  21. Draga Zoro, sve što čujem zvuči mi kao nešto što se može očekivati od osobe koja je u žaljenju. Žao mi je što prolazite kroz sve to. Verujem da vam je neopisivo teško. Dajte sebi vremena, ne budite strogi prema sebi. Ukoliko posle nekog vremena vidite da Vam je funkcionalnost i dalje ugrožena slobodno se obratite stručnjaku. Vaš dolazak do ovog teksta je samo dokaz da možete biti proaktivni kada je to dobro za Vas. Svako dobro Vam želim

  22. Imam 30 god. i hronicni sam bolesnik. Zbog toga ne radim, iako imam diplomu, ne mogu zbog prirode bolesti. Moja mama je zauvek otisla. Ne osecam samo strasnu emotivnu prazninu i tugu,nego ne znam kako da se snadjem, ona mi je fizicki mnogo pomagala zbog moje bolesti. Imam tatu, ali on je i sam bolestan i slab. Mozete da mi date neki savet kako da skroz ne potonem ? Kako da organizujem svoj zivot ? Jako mi je lose.

  24. Baka mi je umrla pre 2 meseca i 10 dana. Kada sam se rodila ona je otišla u prevremenu penziju da bi pomogla mama i tati brinući se o meni. Zajedno smo spavale 4 godine u istom krevetu u maloj sobici, u malom stanu gde je živela sa nama jer je njen stan bio na drugom kraju grada, pa je bilo jednostavnije tako. Kada se rodila sestra preselili smo se u veći stan par ulica od njenog stana i tada je dolazila svako jutro, kuvala nam, puštala nam crtaće na video rekorderu, šetala sa nama, kasnije kad smo porasle spremala nas za školu, vodila do škole, posvetila je ceo svoj život nama. Deda je umro dosta rano nisam ga upoznala tako da je imala samo nas. Kad su tatini roditelji umrli bila mu je i otac i majka. Kad god mi je trebao razgovor i podrška bila je tu. Onda sam polako počela da primećujem kamo se krug okreće i kako ona sve manje fizički pomaže i brine o meni, a sve više ja o njoj. Došli smo do toga da više nije mogla ona da dolazi svaki dan kod nas, sve dok nije potpuno prestala, a onda sam ja išla stalno do nje. I sve tako do kraja februara ove godine kada je iznenada pala u postelju. Još uvek se sećam dana pre toga, obišla sam je i pričala sa njom o planovima, duže sam studirala i skoro sam bila položila jedan od tri preostala ispita pa smo pričale o svemu i svačemu. Videla sam da je taj dan bila nešto bledja nego inače i žalila se na slabost i umor. Mahala mi je sa terase kad sam odlazila i iznenada mi je pala na pamet jedna misao, tada sam prekorevala sebe zbog te misli, da je to možda poslednji put da mi maše sa terase, danas znam da je to bio osećaj, kao kad znate nešto. Sutradan je legla u krevet i njeno stanje je postajalo sve gore i gore iz dana u dan. Bila je srčani bolesnik i uskoro se pojavila i demencija i mučila se danima i noćima, vikala, dozivala, prebacili smo ne kod nas u stan i mama, sestra i ja smo se smenjivale i brinule o njoj, u jednom trenutku više nije mogla sama da jede, niti sa uzme čašu vode. Lekari su je iz bolnice u kojoj je provela nedelju dana vratili u gorem stanju nego kad su je odveli, pre toga je bila sposobma da sama jede, sedi, uzme čašu vode, ide u toalet, nakon povratka nije imala snage ni za šta osim da leži i povremeno sedne kad je podignemo mi i postavimo jastuke oko nje. Gledala sam je kako vene iz dana u dan, ruke i kičma su me bolele od okretanja i podizanja kad je tata bio na poslu, bila sam neispavana, nemoćna da joj pomognem, a srce mi se cepalo na hiljadu komada gledajući je kako se muči. Divne devojke iz hitne pomoći koju smo zvaki dan pre njenu smrt su rekle da se polako gasi i da je pitanje dana i da nam ne savetuju da je opet vodimo u bolnicu. Osvanuo je taj dan i oko 10:03 sestra i ja smo sasvim slučajno ušle u sobu da joj malo navlažimo usta,kapnemo vodu iz šprica jer je tako jedino mogla sa pije i da je umijemo, ona nas nije uopšte više prepoznavala, nije bila svesna, bila je kao biljka. Iznenada smo primetili da joj je dah sve kraći, pauze u disanju duže i čule smo čudan zvuk. Uhvatila sam je za ruku dok sam drugom držala sestru koja je shvatila šta se dešava i rasplakala se. Govorila sam joj da smo tu nas dve i da nije sama i da se ne plaši i da će sve da bude u redu. Da je volimo najviše na svetu. Da smo tu. Da nije sama. I da smo tu uz nju. Poslednji put je udahnula u 10:06h zapamtila sam taj momenat za sva vremena. Prostorijom se promolio mir i tišina. Čuli su se samo tihi jecaji moje sestre. Idalje sam sedela na stolici pored i gledala kao zaledjena u njen lik. Narednih 10 minuta nisam mogla da joj pustim ruku niti da ustanem samo sam nazvala mamu, tatu i dečka sa im javim sedeći tako tu pored nje. Nisam plakala. Nisam osećala tugu. Osećala sam dubok nesaglediv bol pomešan sa olakšanjem znajući da ona više bol ne oseća. Onda je usledila kremacija gde sam bila potpuno trezvena do momenta kad su krenuli da spuštaju kovčeg na ceremoniji. Navala emocija i suza. Kao da su me sa svih strana spopali bol, tuga, jad, mizernost i svom snagom šutirali i udarali gde su stigli. Na polaganji urne sam je nosila u rukama i bila sam pretužna, ali potpuno drugačije nego na dan kremacije. Mirno i tiho sa suzama i patnjom ali bez tog besa emocija po srcu. Onda sam 7 jula diplomirala i bila sam presrećna ceo dan, pre spavanja sam plakala kao kiša pola noći, 10 avgusta sam napunila 30 godina i bila sam srećna, a onda sam plakala pola noći, danas mi se isto dogodila jedna lepa stvar i opet isto, i u medjuvremenu kad god se desilo nesto lepo plakala sam uveče. Jer ona nije tu, a uvek je bila. Bila je moja najbolja prijateljica. Moja saputnica. Moje rame za plakanje. Moja podrška. Moj razum. Sve sam joj pričala. Uvek sam radosno hrlila ka njoj i jedva čekala da joj kažem i da podelim sa njom. Sad je nema više i nedostaje mi da je zagrlim i njen glas i njene priče i saveti i ona, moja uvek nasmejana i pozitivna baka koja bi sve dala za svoju crvenkapicu i vrcu kako je zvala mene i sestru. I boli. Sada osećam i tugu i bol ali u granicama koje ne prelaze kao onih dana. Sasvim zdravu tugu i bol. I prija mi da se isplačem. Prija mi jer znam da kad budem presuša i kad prvi put ne budem zaplakala u tom nekom danu kad mi se nešto lepo dogodi, to će značiti da sam prihvatila i ojačala. Do tada ću da plačem kad god mi to srce zatraži i svaki put kad pogledam u nebo pomslim: „Bakice moja. Hvala ti.“

  25. U očekivanim fazama žalovanja ste. Drago mi je da se ne forsirate, da pratite svoja osećanja i potrebe, i da ih puštateda izađu <3

  26. Meni je tetka umrla skoro. Pre 3 meseca. Odrasla sam sa njom,zivela sa njom,bila mi je kao majka. Preminula je u 78 godini. Razbolel se u roku od 2 meseca i umrla u roku od 4. Njen sin nije vodio racuna o njoj,napustio je kao pas. Ja sam zbog kovida bila sprecena da dodjem na sahranu jer je sahrana bila kilometrima daleko,u mom rodnom mestu. Bila sam ocajna,mislila sam da je otisla samo negde j da ce da se vrati. Bila sam besna na njenog sina sa razlogom,i dalje sam. Sanjala sam je svako vece.Sanjam jd i sad,place mi se kada vidim sliku ili bilo sta drugo. Mnogo sam ocajna i tuzna,uzasno mi nedostaje!!! Zao mi je mnogo… Imam 19 godina. Bar da sam bila tu da vodim racuna o njoj..

  27. Verujem da je tesko. Kdo svake smrti je neminovno da malo razmisljamo u terminima Smao da je jos ovo.. Sto nisam ovo… Sve su to ocekivane faze.

  28. Kako saopstiti gubitak brata osobe koja je bolesna od parkinsonove bolesti i zacetak demencije? Osoba ima trenutke svesnosti, ali ne mnogo, medjutim za brata je bila jako vezana i sad oseca da se nesto desilo, iako ne sluti o cemu je rec. Porodica nije mogla da to saopsti jer je vreme korone, sahrane reducirane, a ona svakako ne bi mogla da ide, te je porodica odlucila da u tom trenu ne sme da joj kaze. Kako sada saopstiti? Hvala Vam.

  29. Nemam konkretan i univerzalan odgovor za Vas 🙁 Da li saopštiti ili ne, i kako to uraditi – sve ćete najbolje znati vi svi, u skladu sa ovim nemilim okolnostima.

  30. Pre godinu dana preminuo mi je brat, tacnije poginuo je u saobracajnoj nesreci u Americi, tamo je ziveo i radio 4godine. Dve nedelje pre njegove pogibije, postala sam majka i najsrecnija zena na svetu. A onda, u moru tih prelepih osecanja i osecaja, saznajem da mi je brat nastradao. Nije mi rodjeni brat, vec brat od strica ali slobodno mogu da kazem da sam uvek bila vise vezana za njega nego Za rodjenog brata. Ziveo je preko puta moje kuce, razlika izmedju nas dvoje je godinu dana. Odrastali smo zajedno, isli u skolu, igrali se, provodili vreme. Nikada u zivotu nisam imala vecu podrsku i veceg prijatelja od njega, ne mogu da vam opisem tu ljubav izmedju nas dvoje, taj ponos kad se negde pojavi a ja kazem evo mi ga brat. Vest da je poginuo bila je uzasan udarac za mene od koga mislim da se nikada necu oporaviti. Culi smo se preko video poziva par dana pre tog strasnog dogadjaja. I dalje imam grizu savesti sto je taj poziv kratki trajao, bar meni. Ovih godinu dana koliko je proslo, koliko god ja bila srecna i trudila se oko deteta , malo malo pa me preplavi tuga, pa bih samo sedela u sobi i plakala. Osecanja su mi pomesana, osecam i tugu i bez i bol, ne mogu da se pomirim sa tim da ga vise nema, ne mogu to da prihvatim. Sva lepa osecanja vezano za moje dete i majcinstvo cesto potisnu suze i patnja za bratom. Ne znam kako sa tim da se izborim, ne znam kako da zivim sa ovom prazninom koju osecam. Pogotovo kada su neki bitni datumi u pitanju, kada mi brat nedostaje vise nego ikad. Tesko mi je jer ne moze sad da mi vidi dete, a toliko bih volela da mogu svaki trenutak detetovog odrastanja da podelim sa njim. Tuga u mom slucaju ne bira ni vreme ni mesto ni trenutak, tuga je stalno prisutna, dovoljno da mi neka situacija proleti kroz glavu i krece bujica suza. Ne znam kako da se izborim sa tim, kako da prebrodim ovo. Razmisljala sam da potrazim i strucnu pomoc…

  31. Moj suprug je preminuo pre 4dana.Prvi mozdani udar 7.Jula …vracaju me iz bolnice sa njim uz obrazlozenje ,,boga u belom,, da je u pitanju samo opomena! ,nije umeo da kaze gde se nalazi ,jedva izgovorio svoje ime,ime oca nije znao.Potpuna dezorjentisanost,desna strana lica skroz pala.Normalno je hodao i ruka desna je bila slabo plegicnaNaredno jutro ,ujutru samo se srusio . Drugi udar paraliza cele desne strane. Primaju ga u nasu bolnicu u Pozarevcu.
    25dana lezi na odeljenju dok se ludilo sa koronom zahuktava.Hoce da ga sa ostalim pacijentima prebacuju u manji grad Petrovac da bi se ,,oslobadjale prostorije za teske kovid pacijente,,!!! Uspevam da ga direktno iz bolnice prebacim u specijalnu bolnicu ,,Dr Borivoje Gnjatic,, Stari Slankamen . Za dva meseca rehabilitacije strucni tim cini cuda! Govor se oporavio ,dizu ga iz kreveta i on pocinje dabhoda uz pomoc stapa! Ruka pocinje da pokazuje funkciju do lakta. Saka jos nista….Tako sam se radovala sinovi takodje. Poceo je dabkoristi samostalno mobilni i svaki dan me zove na viber Ja kuvam ,pokazujem mu ovo, ono …cvece da vidi na terasi kako je lepo procvetalo koje smo sadili. Pokazujem mu nebo ,suncan dan. Ulicu… Sta sam mu kupila da oblaci kada dodje. Govorila da cemo odmah ici na obliznje izletiste gde smo voleli da popijemo kafu. Meni sladju njemu gorcu kuvam i sipam u termos dok on doziva Garija ,macka i pridikuje mu da se tamo ne pentra po drvecu i nervira nas…..inace ga vise necemo voditi sa nama…sinovima kaze da zakljucaju vrata…
    Dolazi kuci 5.oktobra. Radost u kuci. Polako se organizujemo oko kupanja, brijanja pazim i idem pored njega dok hoda.pocinje da hoda sve bolje. Radim vezbe sa njim za ruku i saku jer ga je lekar fizijatar odbio u Domu zdravlja ,kaze da radi sam kod kuce ,,Dosta ste bili u Slankamenu…neko ne bude ni dve ndelje…,
    Vremenom smo naucili kako sta da radimo. Kao tim. Svi u kuci. Spremala najzdravije sto sam mogla hranu,pazila na sve..Svakim danom je bivalo za nijansu bolje.On se radovao sto je kuci opet sa nama…kolege su ga zvale sa posla,ohrabrivale. Cekale da se vrati na posao i govorile da ga njegova kancelarija ceka.Bio je inzenjer,najbolji …one generacije koje su zaista ucile na masinskom fakultetu.
    I dodje to jutro 14. decembar . Samo me tiho pozvao..bila sam sanjiva .nije jos ni razdanilo lepo…pocela je borba za vazduh Odjednom! Ne znam sta se desava..dozivam fa udaram po licu mladji sin dotrcao .zove hitnu..stize hitna , prva reanimacija..mlada doktorka 40kg sestra dete…mrsava..dogovaraju se da li u prekrivac da ga spustimo jer ne sme u kolica …kazem da da su ga prva dva puta spustili kolicima ..dr kaze da ne bi trebalo . A minuti zlatni prokaze…spustamo ga u prekrivac, sin, ja ,vozac saniteta i te dve mrsave i slabe..ja gledam kako ppcinje da plavi . Uho levo i obraz.ne daje vise znake ..vozac mlad ne uspeva da izvadi lezaj iz vozila a vozilo ostavio dalje od ulaza u zgradu. Kaze ; cekao sam da izadju ljudi iz garaze!!!! Pitam ga zasto mu sluze rotaciona svetla…minuti prolaze.stizemo u bolnicu…deset minuta dok se parkirao dok su ga izvezli…ponovo reanimacija. Koma. Tri dana i noci setam kao zver po stanu. Neizvesnost. Drski odgovori sestara kada se dobije veza ..uglavnom.
    Ili se ne javljaju. Zovem Nacelnika internog odeljenja koji ga je primio.dobijam informaciju da je i dalje u komi…sumnjamo da je stradalo mozdano stablo…otkazao centar za disanje..: ,,ZNATE GOSPODJO, NAJVAZNIJI SU ONIH ZLATNIH PET MINUTA…BOJIM SE DA JE MOZAK DUGO BIO BEZ KISEONIKA ZBOG INFARKTA..NEMA MNOGO NADE.!!!“
    Bilo 16:10h. Nepoznat poziv ..; Jeste li vi supruga….? Kraj.nista.veliko nista. Cujem sebe kako urlam.pisti u glavi nesto..ide urlik negde iz dubine utrobe.. prekjuce je bila sahrana.njegova majka, sinovi.sestre.ona prokleta rupetina gledam kako ga guta…evo ne znam kuda cu sa sobom. Pozivam ga da pijemo kafu zajedno. Razgovaram sa njim. Nailaze slike sa decom kada su bila mala.kako se igrao sa njima. Poredjala sam njegove skike zajednicke
    Jos osecam njegovo prisustvo.kao da je tu negde ..donosi mi vruc hleb i nedeljni pazar za rucak.sve osluskujem otvorice vrata i pocece da gundja zbog sinovljeve obuce u predsoblju..
    Oprala sam njegov ves. Spakovala .
    Dogovarali smo se onomad kako cemo proslaviti mladem sinu rodjendan. Tog 14.decembra…bila sam napravila tortu..mislim ,probudice se dobri moj…da proslavimo . Reci ce mi da se probudio .jos osecam njegovo prisustvo .cujem mu jasno i glas. Bojim se kako cu kada to sve nestane …

  32. Mnogo mi je žao zbog vaše priče. Saosećam sa Vašim bolom. Biće kako bude bilo. Istina je da sledi težak i emotivno zahteva period, i najvažnije je da sebe ne silite ni na šta, već da pustite da emocije prođu svoj krug.

  33. U takvim teskim emocijama, narocito ako traju dugo i ne umanjuje im se intenzitet, cesto je najbolje resenje obratiti se strucnjaku. Nemojte se libiti toga niti sramotiti – moze Vam pomoci u velikoj meri.

Politika privatnosti

Uslovi korišćenja

Pratite me

Instagram Facebook