Gubitak bliske osobe – kako to prihvatiti i kako prebroditi?

Još uvek nisam imala priliku da se suočavam sa smrću jako bliske osobe.

Izgubila sam bake i deke posle duge bolesti. Mlade poznanike sa kojima nisam bila u svakodnevnom kontaktu, pa samim tim ne i puno bliska.

Međutim, suočavala sam se sa naglim gubitkom bliskih osoba iz svog života. Onda kada smo iznenada i često na traumatičan način prekidali odnose.

Takvi gubici su po mnogo čemu slični gubicima koji su izazvani smrću drage osobe, tako da ću u ovom tekstu delimično pričati i iz iskustva.

gubitak i tuga

Kako ljudi reaguju na gubitak?

Da krenemo od početka. Nije gubitak taj koji učini harakiri u vašem životu.

Vaš doživljaj gubitka je ono od čega zavisi kako ćete reagovati na taj gubitak.

Iz tog razloga neka osoba reaguje burnije nakon raskida od nekog drugog kome je umrla bliska osoba.

A to kakav ćete doživljaj nekog gubitka imati zavisi od puno faktora: od toga koliki i kakav udeo je ta osoba imala u vašem životu, od vaše trenutno životne faze, vaše snage ličnosti, kontrolnih mehanizama, podrške, itd.

Ne morate čak ni vi uvek isto reagovati na gubitke.

Ja sam u jednoj prilici na gubitak reagovala paničnim napadima. Imala sam mučninu, znojala sam se, tresle su mi se ruke i noge. Tih dana nisam uopšte mogla da jedem pa sam smršala do nekih 45kg.

Pri drugom gubitku (koji je kad sad gledam bio i mnogo veći), ja sam bila mnogo jača i proaktivnija. Nisam čak puno ni plakala.

Imajte ove razlike u vidu i kada gledate druge osobe koje su pretrpele gubitak. Ne moraju svi na isti način da reaguju.

Šta gubitak uradi čoveku?

Ono što je zajedničko u svim situacijama je da gubitak uvek unese totalni haos u glavu i u telo čoveka.

Dotakne svaki aspekt vašeg života i razara vas dosta dugo.

Čak i kad prođe to razaranje i vi krenete dalje, to ne znači da ste preboleli ili zaboravili dragu osobu koje više nema. To je moguće ako ste samo prekinuli komunikaciju i ta osoba je još živa. Ali, ako vam je bliska osoba umrla, ta neka praznina će uvek ostati u vama.

Zato ne bi trebalo da ciljate ka “preboleo sam” već  ka “prihvatio sam”.

Vremenom vi naučite da živite bez te osobe.

Naučite da uopšte živite.

Prihvatite da je više nema.

Ali, dođu svi ti praznici, rođendani. U svakodnevnom životu vidite 100 stvari koje vas podsete na nju. I onda vam se sva bol vrati.

To znači da je ta tuga nastavila da živi u vama, samo što ste je prihvatili i nastavili ste da živite SA njom.

Takva priča lepo je predstavljena u ovom videu.

Kao što je autorka objasnila, zamislite da ste ovaj krug sa crteža. Kada doživite gubitak on u vama napravi zbrku koja dotakne svaki aspekt vašeg života. To je taj nacrtani haos u krugu.

Vremenom tuga ne nestane iz vas, nego vi izgradite nov život oko nje. 

Ona na dalje menja oblike. Smanjuje se, kreće se od jednih do drugih aspekata vašeeg života, nekad je više nekad manje jasna i bitna. A u trenucima gore pomenutih rođendana i ostalih važnih datuma ona se neretko opet znatno poveća pa dođe do samih unutrašnjih granica kruga.

Kroz koje faze prolazite kad izgubite blisku osobu?

Postoje neke univerzalne faze kroz koje manje više prođu svi koji dožive gubitak.

Neko ih pređe sve, neko se zablokira samo u jednoj. Neke od njih traju po par minuta, a neke i mesecima.

Ali, kroz istraživanja i dugogodišnji rad na slučajevima žalovanja povodom gubitka u celom svetu, autorka Elizabet Kubler Ros  je uvidela da se sve uvek vrti oko 5 faza.

1.Poricanje i izolacija

Ovo je prva reakcija na šok koji doživite kada saznate da vas je bliska osoba napustila, da je bolesna ili da je umrla.

Poričete. Ne verujete.

Sve prestane da gubi vrednost za vas.

Ništa nema smisla.

Kao da ste nemi, u rečima i u emocijama.

A znate li šta se ovde dešava?

Ovo poricanje je u stvari odbrambeni mehanizam kojim se čuvate od iznenadnog šoka koji vas je zadesio.

I polako se spremate za ono što sledi – bujicu emocija koje samo čekaju da izlete.

tuga i samoća

2. Bes

Posle prvobitnog šoka, jako puno različitih emocija krene da izviruje u vama.

Intenzivne su, neprijatne.

Često previše za izdržati. Iz tog razloga mnogi onda sve njih pretvore u bes.

A šta je bes? Emocija koju usmerite na druge ljude. Na doktora, drugu zajedničku blisku osobu, na samu osobu koja je bolesna ili koja vas je ostavila.

U ovoj fazi je i ono pitanje: “Gde je sad Bog u ovome? Zašto mi je to uradio?

A bes donekle u ovoj fazi može biti dobar. U prethodnoj fazi ste bili umrtvljeni, niste ništa osećali.

Bes sad znači da ste živi. Tera vas da reagujete. Ne uvek adekvatno, ali u ovakvoj situaciji i to je početak.

3. Cenkanje

Ovo je faza u kojoj pokušavate da odgodite smrt. U njoj pokušavate da na bilo koji način vratite život na ono što je bio pre šoka.

To su sva ona “samo da” i “da sam/da smo” pitanja i rečenice koje izgovarate.

  • Da smo na vreme krenuli da ga lečimo…
  • Samo da dočeka detetov rođendan…
  • Da smo probali ovo…
  • Ne bi on… da ja nisam…

Ovde tražite krivca, tražite šta ste vi ili neko drugi mogli drugačije uraditi.

U suštini želite nešto da promenite, pa da se probudite i shvatite da je sav taj horor samo ružan san koji ste sanjali.

4. Depresija

E ovde vas gubitak baš direktno strefi. Posred srca i u celoj glavi.

To je ono kada se suočite sa realnošću. Shvatite da osobe nema, ili da je uskoro neće biti.

Tuga vas ovde takne baš duboko i čini se kao da će u vama zauvek ostati.

Ovo nije depresija u smislu mentalnog poremećaja, već je očekivana reakcija na gubitak.

To je najzdravija faza koja vam se tada može desiti. Neprijatna, ali očekivana.

Gubitak osobe nije nešto što bi trebalo da vas raduje, zar ne?

depresija i gubitak

5. Prihvatanje

Ovo je faza o kojoj sam pričala na početku teksta.

Prihvatanje ne podrazumeva razmišljanje poput “ma, ok je sve” ili “biće sve u redu“.

Nikako!

Ništa kod gubitka nije ok i u jednom delu vas nikad neće sve biti ok.

Ono što jeste OK je da prihvatite realnost i da probate da nastavite dalje.

Sa tim gubitkom u vama.

Kako da pomognete sebi kad izgubite blisku osobu?

Prvo je važno da dozvolite sebi sve gore navedene faze.

Poričite, tugujte, ljutite se. Kako vas šta u početku strefi – pustite. To se vaše telo i um bore sa šokom koji vas je zadesio.

Ne forsirajte se. Treba puno vremena da se rane zacele.

Ne zaboravite da je gubitak na prvom mestu lestvice stresnih situacija.

Niko ga nije supermenski prebrodio za jedan dan.

Nemojte sebe daviti pozitivnim razmišljanjem i krilaticama poput: “Biće sve OK.” ili “Ko zna zašto je to dobro“.

Ma, šta može biti dobro u tome da ste se raspali u paramparčad?!

Ono što možete reći sebi je nešto od sledećeg:

  • Tuga je ok. Ona mi pomaže.
  • Baš mi je teško.
  • Nedostaje mi.
  • Ne postoji dobar razlog zašto se ovo desilo.
  • Možda nikad neću razumeti zašto se ovo desilo.
  • Trenutno ne mogu da budem jaka.
  • Proći će.
  • Treba mi pomoć/podrška.

Ako vam prija samoća, nemojte se iz kurtoazije viđati sa ljudima.

Ako vam znači razgovor ili skretanje pažnje sa drugim ljudima, ne libite se da to i kažete bliskim ljudima.

Mnogi u ovim situacijama utehu pronađu u religiji ili molitvama.

Kako da vi pomognete osobi koja je pretrpela gubitak?

Često je teško naći pravi način da pomognemo osobi koja je pretrpela gubitak.

Plašimo se da nećemo reći prave reči ili da nećemo uraditi pravu stvar.

Ono što je sigurno je da uvek pomažu:

  • zagrljaj
  • poljubac
  • davanje do znanja da ste tu – kroz dela ili direktno rečima.

zagrljaj i podrška

Kada su same reči u pitanju, trudite se da izbegavate one uvrežene gluposti koje samo otežavaju:

  • Budi jak!
  • Biće sve OK.
  • Ima to svoj razlog.
  • Na boljem je mestu sad.
  • Bar imaš drugo dete.
  • Bar je živeo dugo. Nije umro mlad.
  • Opet ćeš moći da rodiš. / Naći ćeš nekog drugog.

Suština je da često i ćutanje pomogne više od takvih pogrešnih rečenica.

Iako ljudi često izbegavaju rečenicu “Ne znam šta da ti kažem” (ja naročito!), i ona bi više pomogla od onih prethodno navedenih.

Kad te šok strefi ti ni ne možeš da razmišljaš konstruktivno ili proaktivno, tako da sve rečenice od gore možete odmah da bacite u vodu.

Probajte sa ovim:

  • Jako mi je žao.
  • Tu sam.
  • Kako mogu da pomognem?
  • Mislim na tebe.
  • Moja omiljena uspomena na njega je…
  • Trebaće ti vremena da odtuguješ. Ja ću biti uz tebe sve vreme.
  • Ništa nije stresnije od ovoga.
  • Ne postoji dobar razlog da nekoga izgubiš.
  • Ne znam šta da ti kažem. (Ali, tu sam!)

Uvek možete doneti ručak. Predložiti da negde idete.

Doći i ponuditi zagrljaj.

Ponuditi da spremite stan. Da čuvate dete. Odvedete ga negde.

Puno je toga što možete uraditi.

Pratite sebe i tu osobu koja je pretrpela gubitak.

A sad vi?

Da li ste imali iskustvo gubitka bliske osobe?

Kako ste reagovali? Kako biste voleli da su ljudi oko vas reagovali?

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

14 thoughts on “Gubitak bliske osobe – kako to prihvatiti i kako prebroditi?

  1. Imala Sam I sad cesto patim za Tim ljudima. ONI Su mi Dali dve eto nisam dobila od roditelja , a nisu morali. I svakodnevno misli na njih, rasplacem se I kazem da je to ok, jer Sam extra senzitivna. Volim ih I ONI zive u mojim mislima dok me sluzi pamcenje. U pocetku je necerica cak I padanje u new EST, kosmari, I sad mi jako nedostaje moja baka. Bez nje NE bi bila nista. Zato mislim da treba pustiti suze , proci sve faze I ostaviti da budu u nama svi to dragi ljudi. Mislim da nikada zal nece prestati I to je normalno. Otisli Su u neki drugi svet I srescemo se ako Bog da tamo negde. Hvala na textu draga Aleksandra!!

    1. Senzitivnost samo može pojačati intenzitet svih emocija i faza, a inače ih svi ljudi osete, bez obzira na međusobne razlike. Jeste, žal nikad neće prestati i ne treba sebe siliti na to. Naučimo sa tim da živimo i da idemo dalje. Veliki pozdrav od mene

  2. Gubitak…gubici…suze i tuga…neverica…ocaj…teskoba…Borila sam se sa sterilitetom…borila i nisam se izborila…nismo…razlog nepoznat, Poznat samo onome koji ,, vrti konce, igra se ,, kako kaze Balasevic..neko to od gore vidi sve…Nema odgovora, svaki gubitak tog nerodjenog bica dovodio je do litice ocaja i neopisive tuge, nemoci…i tako u krug i ispocetka, boze koliko ,, beba ,,…koliko snage i borbe a ostale prazne ruke i srce i dusa…tesko je i jako boli. Vise nisam imala ni snage a ni zdravlja kada mi je iznenada umro otac, a odmah potom se majka razbolela od neizlecive bolesti…patnja, prvo njena pa onda moja i mojih sestara. To je strahota…umire neko najdrazi i najvoljeniji na svetu a vi nista ne mozete osim da se oprastate od njega svaki dan pomalo…samo sam je grlila i ljubila…i sada placem i zauvek cu…proslo je dve ipo godine od kada nemam koga da okrenem na telefon i pitam kako ste?Da im kazem koliko ih volim i koliko mi nedostaju……uh…To se ne preboli…nikada…nijedan gubitak…tu je zauvek sa mnom, u meni zivi i dise…samo kao malo manje boli…kao…Mora tako…ucim svaki dan da zivim sa tim i da zivim bez svih njih…svoje nerodjene dece i svojih najdrazih roditelja…Kada su oni otisli na neki svoj put…ja sam tog trena ostala sama,,,sama,,,Kayu yivot je borba…borim se i eto zivi, i radujem se svakom danu…radujem se suncu i ljudima koji su uz mene i koje volim! Volim vas!

    1. Uvek ima stvari kojima se možemo radovati. Ali, uvek je tu i ta praznina koja gubitkom nastane. I sa takvom kombinacijom ta dva treba nastaviti živeti. To je realnost. Nikakve lažne pozitive i “popunjavanja praznine”, niti usmeravanja samo na prazninu.

  3. Dugo već tražim neki tekst na ovu temu. Meni je tata umro iznenada pre 4 meseca. Samo je pao i kraj. Susret sa gubitkom tako bitne i drage osobe je neverovatan, stalno se osećanja smenjuju i srce nikad više nije potpuno ispunjeno. Niti će biti. Nedostajanje ne neizmerivo ko večnost, naleti tuge su tu, iscpljenost fizkčka.. To je do skoro bila faza kroz koju sam prolazila, pa mi se stalno spavalo i plakalo. I sada znam da život ide dalje, vidim, ali tu su i te tužne emocije koje uvek kad me sustignu ja ih pustim i isplačem se, crtam ili mu napišem pismo, šta bih mu rekla da mogu da ga vidim. I čovek polako stiče nove navike sa novim osećanjem i ponekad je ko da učiš da hodaš ponovo ali ne može drugačije, donekle je sve isto, ali ga nema više… Ostaje uspomena, jedno lepo sećanje, još ako čovek ima lep odnos sa dragom bliskom osobom koju ne izgubio onda je gubitak možda malo lakši.. Moj ćale je bio pravi šaljivdzija i velika dobrica, hoću takvog da ga pamtim. Fokusiram se na rad i da radim nešto dobro za sebe, pažljivije biram društvo i sadržaj koji me ne bi opterećivao. Ali dođu i jako tužni dani kad se pretvprim u Nijagarine vodopade. I sve je to u redu, to je moj način. Al svakako trebalo bi više da se priča o ovon temi u društvu da ljudi budu koliko toliko spremni i da znaju kako da se izbore sa tugom i da nauče da žive s njom jer na kraju ona nikad ne prođe više.

    1. Jako je važno pričati o tome. Pre svega da bi se sve te faze žalovanja normalizovale. Da na sav bol ne osećamo još i krivicu ili strah što se loše osećamo. A važno je i da bi znali kako da se ponašamo i u ličnom iskustvu, i ako se nekom bliskom desio gubitak.

      Pre ili kasnije ovo svi doživimo.

  4. Kada sam imala nepunih 18 godina, umrla mi je sestra. Bila je starija godinu dana. Bile smo jako vezane, mnogo smo se volele, usmerene jedna na drugu veći deo svakoga dana. Nisam sigurna u kom trenutku, nakon koliko vremena sam ušla u 4. fazu. u njoj sam bila najduže. Do prošle godine. A onda sam krenula na psihoterapiju, I nakon 10 godina, prihvatila sam njenu smrt. Ili je istinitije reći da sam još uvek u procesu prihvatanja. Ali, konačno sam se suočila sa istinom, dozvolila sebi da tugujem, prihvatila tugu kao zdravu emociju…
    Zaglavila sam se i na neki način umrla sa njom. Svaki aspekt mog života određivala je činjenica da mi je sestra umrla. Nisam dozvoljavala sebi da se radujem ničemu, zaista, iskreno radujem. Ni onim sitnim stvarima, poput čokolade, dobre pesme, a ni oceni u indexu, novom poslu…… Nosila sam to kao bedž, etiketu i žalost doživljavala kao dužnost.
    Sada, kada sam prihvatila da se to dogodilo, sećam je se kroz život, a ne smrt, mislim o našim uspomenama i nosim je ”u džepu” živu, onakvu kakva je bila i kakva verujem da bi danas bila.
    Ono što mi je falilo, za čim sam imala potrebu, koju sam glasno izražavala (kratko), odmah nakon njene smrti, ali nisam imala podršku, a ni snagu da to sebi obezbedim sama, jeste stručna pomoć, tj. psihoterapija, savetovanje… Neko ko će da me vodi kroz proces tugovanja, edukuje o fazama, podrži u svakoj.. ili bar literatura, članci poput ovog…
    Izuzetno je važno što glasnije i češće govoriti na ovu i slične teme.. Ljudi nisu svesni procesa i mnogi potiskuju emocije, ne prepoznaju ih, ne osvešćuju, ne proživljavaju, ne puštaju napolje. A to je suština.

    1. Draga Bojana, hvala što si podelila svoje iskustvo sa svima. Suština je u onom “žalost doživljavala kao dužnost”. Mnogi se tu zaglave, a tako im malo fali do prihvatanja. Pomoć je često potrebna i ne treba je izbegavati.

  5. Posle 12 godina od jednog gubitka (mama) i skoro 4 godine od drugog (sestra) mislim da još uvek nisam došla do faze Bes. Zadržah se, ne u fazi “nije se dogodilo”, već u fazi “kao da ta osoba nije postojala”. A mislim da bi puno značilo da prevalim taj korak. Al nešto ne ide. Ili je već sve i bez toga “prošlo”.

    1. Ne prođu svi kroz sve faze, ali bar kroz neku moraju. Ti si baš imala velike gubitke i to u mladim danima 🙁

  6. Izgubila sam tatu pre 4 godine, kad sam imala 25 god.. Nekako mi je to bilo jako strasno, zato jer se to desilo iznenada, na doceku Nove 2014.godine, jedan sat posle ponoci. Bio je srcani bolesnik ali ne u takvom stadijumu da bi pomislili da se to moze desiti, zbog nekih klinaca koji su bacali petarde u prozor od kuce mojih roditelja, gde se on na to jako iznervirao i srce otkazalo.. Dugo dugo nakon toga sam krivila te klince za smrt mog oca i silno zelela da ih nadjem i da im prebacim to sto su svojim bezobrazlukom iznervirali bolesnog coveka na smrt… Nedelju dana ranije (za katolicki Bozic) bila je moja veridba, svi smo bili veseli i niko nije ocekivao takav strasan dogadjaj.. Kada se prisetim svega toga, drago mi je da je doziveo barem veridbu.Najteze mi je bilo gledati moju majku koja se uvek oslanjala na njega. Obecala sam tati dok su ga sahranjivali da cu se uvek truditi i da cu se boriti kroz zivot koliko je to moguce. Godinu dana smo zalili tatu, nigde nisam isla i nosila sam crninu jer sam ja tako odlucila. Bilo je to veliki teret za mene i ostavsi sama sa majkom i velika obaveza za nas dve… Briga o kuci, masinama, basti, stoki, popravkama. Sve sam naucila da radim i popravljam sitne kvarove po kuci. Hranila i cistila stoci svaki dan kao sto je on radio. Jako sam se trudila da zamenim oca i da budem jaka za mamu. Jedna drugoj smo bile velika podrska i dugo dugo jedna drugoj plakale… Nakon godinu dana sam skinula crninu i krenula sa pripremama svadbe i na samoj svadbi mi je ponovo bilo jako tesko sto njega nema u tom trenutku. Moja majka je ostala u nasem rodnom selu a ja udajuci se za muza, odselila u NS. Jako mi je bilo tesko sto sam morala da je ostavim i dodjem u NS ali muz mi zivi i radi ovde i nije bilo drugog resenja. Tek kad sam rodila bebu moja tuga je opala i sreca obasjala sve nas. Majka nas cesto obilazi i cuva cerkicu a i mi idemo do sela. Ja sam nastavila studije na ekonomskom fakultetuvda bih nasla bolji posao, a jedan od jakih motiva za to mi je i tata koji nikada nije uspeo da zavrsi taj isti fakultet gde mu je bilo ostalo samo jedan ispit do kraja. Ukoliko uspem da zavrsim fakultet, diplomski rad cu posvetiti njemu. On je uvek bio jak i borio se za nas i ja to nikada necu zaboraviti i nikada mu se necu moci oduziti za to.

    1. Draga Vesna, koliko vidim ti si prošla mnoge nabrojane faze i došla do prihvatanja. Jako si jaka žena i naučila si da na pravi način živiš sa velikim gubitkom. Divim ti se!

  7. Preminuo mi je tata iznenada pre tri meseca. Mislim da sam vec usla u fazu depresije, evo jedva se suzdrzavam da ne zaplacem na poslu. Mama, tetka i svi ostali ocekuju da vec predjem preko svega, one su vise u fazonu to je sve deo zivota i nekako su to prihvatile. Tese me recima da je dugo ziveo, za dva dana mu je 74ti rodjendan, a ja se u sebi raspadam. Jedinica sam, za dva meseca punim 30 i osecam se kao neko detence koje ne zna kako dalje. Pocela sam da pricam sa terapeutom, jer imam i neke druge neresene probleme, ali zaista se plasim i ne znam kako cu dalje.

    1. Procitali ste pravi tekst i bar osvestili koje sve faze postoje i u kojoj ste vi. Odlicno je i sto pricate sa terapeutom, jer je to nekad previse jak bol sa kojim ne znamo sami. Uz dobrog terapeuta vremenom cete razresiti sve blokade koje imate, ali to ne mmoze odjednom niti silom. Svako ima svoj ritam koji treba postovati!

Volela bih čuti tvoje mišljenje: