Kako sam preživela gubitak najvažnije osobe u svom životu?

U ovom tekstu pisala sam vam o tome kako da preživite gubitak voljene osobe. To je jako važna tema o kojoj se nažalost malo priča.

Draga Vanja Vulin javila se da na tu temu podeli svoje lično iskustvo. Detaljno je opisala kroz koje je faze prolazila i kako je naučila da živi sa tužnom činjenicom da u njenom životu više nema za nju najvažnije osobe na svetu.

Kako su lično iskustvo i uvidi najdragoceniji u podsticanju na promenu, reč ću prepustiti njoj jer je imala puno toga korisnog da vam kaže.

Hvala Vanja do neba na podeljenoj priči.

gubitak osobe - vanja vulin

Ko je Vanja Vulin?

Ukratko – surovi realista, nepopravljivi entuzijasta i nespretni hedonista.

Nešto duže – filolog, profesor, lektor, pisac, bloger, savetnik, organizator, moderator, radnik sa mladima.

Osoba koja se vratila u svoj rodni grad i koja je rešila da svim sugrađanima (ali i turistima) pokaže koliko je PENAL živeti i voleti u Somboru. Tako je nastao blog Living and loving in a small city.

Koji je životni izazov sa kojim si se izborila? 

U mojoj 17. godini suočila sam se sa gubitkom majke.

Bio je to najteži momenat u mom životu, ali i momenat koji me je oblikovao do ovoga što sam ja danas.

Bila sam samo obična klinka koja je išla u školu, na trening, koja se trudila da svojoj majci pomogne oko pranja sudova, da bude dobar đak i da je ne sekira mnogo svojim tinejdžerskim problemima.

Bila sam obično dete dok je nisam izgubila. Od tog, mog najtužnijeg dana, u meni se zahuktavala promena. Iako je tom gubitku prethodila njena bolest, nikada smrt u mom rečniku nije imala neko značenje.

Dok se nije desila. U tim godinama ne razumete mnoge stvari. Mislite da će sve biti u redu, da lekari rade svoj posao savesno, i u suštini ne možete da učinite previše u takvm situacijama.

Iako posle gubitka sebi prebacujete da ste mogli. Ali, verujte, uradili ste sve što je bilo do vas.

Kada se to desilo, prošla sam kroz mnoge faze, i tek danas, nakon 11 godina, mogu da kažem da sam u tom “prihvatanju” napredovala.

Vidite, stvar sa gubicima je da se oni nikad ne prebole.

To je sasvim u redu. Ne možete biti OK sa tim što je neko vama blizak preminuo. Naravno!

Ipak, morate naučiti kako da idete kroz život sa tim, a naročito kako da idete kroz život dalje bez te osobe.

Ima raznih porodičnih odnosa i hiljadu varijanti odnosa između majke i ćerke.

Na primer, moja mama i ja se nikada nismo posvađale! Nikada! Ona je bila osoba koja mi je pružila najviše ljubavi, razumevanja i podrške i, koliko god to sebično zvučalo, najteže pitanje koje sam sebi iznova postavljala bilo je: Kako ću ja dalje kroz život bez te količine ljubavi, razumevanja i podrške?

Moram priznati da mi je “lakše” što nismo imale neke nesuglasice, jer verujem da bih sebi kasnije to nepotrebno prebacivala. Jednom mi se nije svidelo nešto što je ceo dan kuvala za nas, nisam uspela to da sakrijem i ona se rastužila. Nakon njene smrti hiljadu puta sam sebi prebacila zašto nisam uspela da je slažem, jer bi se ona tada osećala bolje.

To su stvari koje morate da otpustite.

Šta god da je bilo u odnosu sa izgubljenom osobom, to je deo prošlosti.

Ljudi neke stvari ne uzimaju toliko k srcu koliko se nama u datom momentu čini.

Prošli su srednjoškolski dani i trebalo je da upišem fakultet. Dugo sam imala osećaj da me mama posmatra, da je tu, da me nije napustila. Htela sam da dokažem sebi i svetu, htela sam da se ona mnome ponosi i učila sam kao nikada do tada. Upisala sam željeni fakultet, bila sam na budžetu i to me je učinilo veoma sretnom.

Nikada, ni u najtežim trenucima nisam mislila da neko treba da mi pomaže na ovaj ili onaj način, da neko treba da mi bilo čime i u bilo kom smislu nadoknađuje odsustvo jednog roditelja.

Postoji jedna anegdota u vezi sa tom, nimalo srećnom, situacijom. Naime, kako je moja sestra studirala u Subotici, a ja sam upisala fakultet u Novom Sadu, čak ni studiranje „o trošku države“ nije bilo lako finansirati od jedne plate. Lavovski sam se borila da upadnem u studentski dom iako sam znala koliko je teško dobiti ga u prvoj godini. Nisam uspela i prvu godinu studija provela sam u garsonjeri sa cimerkom. Sledeće godine saznala sam da postoji posebna rang lista za dom za „osetljive grupe“ kao što su raseljeni sa Kosova, Romi, DECA IZ JEDNORODITELJSKIH PORODICA.

Upalila mi se lampica. Pa ja sam mogla da dobijem dom i da se onda ne mučimo cele godine?! Kasno mi je došlo u glavu jer moj ponos, moj inat i želja da sve sama zaslužim nisu mi dali da vidim činjenicu da sam mogla da dobijem dom na osnovu toga što sam izgubila majku.

Sad mi je drago zbog toga i smešna mi je ta moja detinja naivnost i neobaveštenost. Pregurali smo tu prvu godinu i Vanja, dobar student, druge godine je dobila dom, i to prve klase!

Nije ga dobila Vanja, jednoroditeljsko dete. Nije jer svako dete uvek ima oba roditelja, čak i kada jednog izgubi.

Sa prolaskom studentskih godina dolazile su i mnoge faze, ali je definitivno takav tempo života učinio da manje mislim o svom gubitku.

Bilo mi je užasno teško što se mama nije radovala svakom mom ispitu, što joj nisam pričala o pročitanim knjigama, jer je iste obožavala, što mi nije pakovala sarme i turšiju svaki put kad bih odlazila kući. Falilo mi je to, ali gurala sam.

Počela sam da radim, vratila sam se u rodni grad i te prve godine bile su mi grozne. Imala sam osećaj kao da je umrla juče.

Ne znam kako, ne znam zašto, ali se osećaj ponovo vratio i stropoštao se na moja leđa. Ulazak u svet odraslih, prvi posao, borba sa vetrenjačama, samostalnost u svakom smislu i samoća! A onda je usledilo besomučno pisanje poezije, vraćanje sportu, upoznavanje Ljubavi, odlazak na edukacije i opasno suočavanje sa sobom i sa svojim bolom.

Moram da priznam da postoji samo jedna stvar sa kojom ne mogu da se pomirim. A to su snovi.

U njima Ona oživljava a jutro nosi podsećanje na gubitak i povratak u realnost.

Kako si se sa tim problemom izborila?

Imala sam 17 godina i dva najteža momenta usledila su nedelju dana nakon mamine smrti. Ja sam insistirala da krenem u školu jer nisam mogla više da sedim u kući i da se ubijam razmišljajući.

Sad kad vratim film, smatram da sam se vrlo hrabro vratila u školsku klupu. Možda čak  i ishitreno. Moji su mi dali vremena koliko želim, niko me nije forsirao, ali to je bila moja želja. Smatrala sam da će me školske obaveze okupirati dovoljno da manje mislim o tom gubitku.

Dakle, povratak u školu je bio grozno stresan, iako sam mislila da će mi doneti neko olakšanje.

Sada kada pomislim na svu decu koja jedno jutro ustaju i idu u školu sa mišlju da im fali pola srca, pomislim samo koliko sam ponosna na sve njih.

U školi su me dočekali sažaljenje, propuštanje na hodniku i raznorazni pogledi. Dočekao me je strah mojih drugara koji nisu znali kako da mi priđu niti šta da mi kažu, sažaljenje mojih profesora i sklonost ka tome da budu popustljivi, što sam sve prezirala!

U školi me je dočekala tuga veća nego ona koja je bila u meni. Svemu tome doprinela je i crnina. Moram priznati da je to običaj koji prezirem i dugo nakon što sam je skinula (nosila sam je 40 dana) nisam kupila ništa crno. Ne žali se odećom. Ako mislite da vam je lakše u crnome – OK. Ja ne mislim. Za mene je crnina bila žig, skretanje pažnje na mene i moju tragediju. Bila sam plen sažaljenja i jedva sam čekala da je skinem. Sada znam da više nikada neću nositi crninu jer je tada u duši dovoljno crno.

Ipak, da okrenem na vedriju stranu – nakon prvih par dana u školi, prašina se slegla i mene školske  obaveze zaista jesu odvlačile od tuge. Mamu sam izgubila u januaru, a školsku godinu sam završila sa 5,00 upisanim u knjižicu. Moji rezultati bili su bolji nego prethodnih godina.

Pretakala sam tugu u energiju za rad na svim poljima. I upalilo je!

Sport je, takođe, strašno važan u borbi protiv tuge i depresije nakon gubitka drage osobe.

Ne preskačite fizičku aktivnost, pomoći će vam više nego bilo koji antidepresiv. (Nikada, nijednom, nisam popila antidepresiv. Sa ove distance mislim da je nekada trebalo, ali mi je, ipak, drago da nisam).

Ne postoji jednostavan odgovor na pitanje: KAKO sam se izborila sa prihvatanjem toga da moje majke više nema. Ali sam to definitivno postigla uz pomoć prijatelja, partnera, uz pomoć nekih drugih edukacija koje su mi indirektno govorile na koji način da razmišljam o tom gubitku.

Takođe, zahvaljujući tome što sam na celu situaciju gledala kao na jedan veliki izazov u kojem sam odlučno želela da pobedim, jer mislim da bi se Ona ponosila svojom ćerkom – odraslom, jakom, istrajnom i svojom.

I dan danas imam neke odbrambene mehanizme. Pisanje poezije je jedan od njih. Najjači. Iz mog gubitka uskoro će se izroditi čitavo jedno poglavlje moje knjige. To je pretvaranje negativnog u pozitivno. I svako treba da pronađe način na koji će to učiniti.

pisati knjigu

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

Ako ste bliski osobi koja je izgubila nekoga – podržite njenu odluku vezanu za to da li će tugovati u crnom ili u boji. Tuga je tuga, bez obzira na njene nijanse.

Ako ste drugar osobe koja je izgubila  nekoga – zagrljaj govori više od reči.

“Tu sam za tebe, ako sam ti potrebna!”  je jedino što morate da izgovorite. Ponašajte se normalno, možda nećete imati predstavu kako “bi trebalo” da se ponašate, ali probajte da funkcionišete kao i pre. To će najviše prijati osobi koja je nekoga izgubila.

Ako ste profesor – nemojte nikada pred celim razredom isticati gubitak koji je vaš đak preživeo. Bilo kakvo njegovo izdvajanje iz razreda njemu će biti samo dodatni teret. Sve što imate da kažete učeniku koji je izgubio nekoga – kažite mu u četiri oka.

U redu je da mu ponudite da ne piše kontrolni dan nakon što se vratio u školu, ali ako to kažete pred celim razredom, učeniku će biti neprijatno zbog toga. Dakle, popričajte nasamo, pokažite empatiju, ponudite pomoć u okviru svog delovanja i na času se prema učeniku ponašajte ISTO kao pre njegovog gubitka. Njemu je potrebna rutina, potrebno mu je ono što je imao i ranije. Potrebno mu je da sve bude isto, jer u njegovom svetu se svašta promenilo.

Ako ste roditelj ili brat/sestra– nemojte pritiskati svoje dete/brata/sestru. Dajte mu do znanja da ste tu za njega. Kad prođe neko vreme, negujte sećanje na dragu osobu koju ste izgubili. Pričajte doživljaje, smejte se i plačite zajedno. Ja to nisam radilajer su očevi često nespretni u tome, a verujem da bi mi značilo da jesam.

Ako ste partner – dajte bar duplo više ljubavi nego što ste davali i budite empatični i strpljivi do bola sa osobom koja je izgubila nekoga.

Šta si naučila iz ovog životnog izazova? 

Naučila sam mnoštvo stvari…

Ljudi su strašno nespretna bića.

Svaki trenutak sa bliskim osobama je dragocen. Uvek nađite vremena za ljude koje volite.

Jaki smo više nego što to možemo naslutiti.

Svi izazovi koje vam život servira tu su da bi vas za isti spremili.

U teškim momentima se, zaista, testiraju prijateljstva i ljubavi.

Svaki čovek koji ima brata/sestru je beskrajno sretan čovek!

Šta bi poručila osobama koje se suočavaju sa istim izazovom?

Dajte sebi vremena. Dajte sebi prostora. Radite ono što vam prija.

Družite se sa osobama koje su vam podrška. Samujte ako vam se samuje.

Ne prebacujte sebi. Niste mogli bolje, niste mogli više, niste mogli drugačije.

Sve se desilo onako kako se moralo desiti. Vi niste uticali na gubitak drage osobe.

Sport umesto antidepresiva!

Pišite, izbacujte emocije, slikajte, bavite se bilo kakvim kreativnim radom koji vas oslobađa.

Ne ustručavajte se da potražite stručnu pomoć ako osećate da bi vam to pomoglo.

Razmišljajte o osobi koju ste izgubili i sećajte se lepih stvari. Razmišljajte šta vam je sve pozitivno ta osoba donela – kakve vam je osobine dala, čemu vas je naučila, kako vas je zasmejavala.

Razumite ljude oko sebe. Nije lako ni to – biti uz nekoga ko je pretrpeo gubitak, a da ti sam o gubitku ništa ne znaš.

Shvatite to iskustvo kao veliko životno iskustvo i zahvalite se što ste iz njega izašli kao žena/muškarac zmaj!

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

6 thoughts on “Kako sam preživela gubitak najvažnije osobe u svom životu?

  1. Hvala vam puno na ovom tekstu, dirnuo me je i rasplakao, moja mama je umrla pre deset godina kada mi je bilo 26, dugo mi je trebalo da pocnem da pretvaram negativnu energiju u pozitivnu, da ne budem “ljuta” sto je bas moja mama “morala” da umre ali da budem zahvalna sto sam 26 godina imala tu najdivniju mamu na svetu 🙂

    1. Draga Ivana,

      drago mi je ako Vam je tekst značio. Pročitajt i opšti tekst o fazama prihvatanja gubitka koji sam linkovala na početku ovog teksta. Videćete da su sve faze koje ste imali očekivane. A posebno mise sviđa kako ste sve zaokružili pričom o zahvalnosti <3

  2. Plačemo svi koji pročitamo-jedni jer se pribojavaju toga kada dođe taj trenutak, drugi jer smo prošli taj trenutak. Ali trenutak, ko trenutak, prođe, put koji nakon toga ostaje ume da bude vijugav. Isplačite se, jako, sve dok imate šta da isplačete, a imaćete. Prisustvo dragih ljudi znači, ali tada često puna kuća deluje kao prazna, jer u tim trenucima gubitka bili biste samo sa tom jednom osobom, sa kojom više ne možete biti. Oni koji su bili u sličnoj tuzi će vam verovatno više prijati. Kako se vreme udaljava, tako suze prestaju. Nekad nezadrživ talas naiđe kada biste sa samo tom jednom osobom podelili neki trenutak ili šalu. Priviđa vam se po ulicama. Ili kada pokušate da je objasnite nekom. Ili kada se zabrinete što ste i zaboravili da ste imali mamu i kako to izgleda. A nekad budete ljubomorni na ljude koji imaju mamu. I ide tako nekako u krug… Naviknete se na promene ili ne, ali s vremenom prestane da boli onoliko jako koliko boli na počeku. Posle se i šalite.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: