Kako to meni „sve ide od ruke“?

 

Skoro me je na društvenim mrežama uhodio jedan poznanik. Na stranu što je bio upadljivo agresivan, povod ovom tekstu su stvari koje je on pisao.

Bez obzira što je način na koji je on iznosio kritiku bio pun vređanja i psovki, sam sadržaj njegovih kritika je bio sličan mnogim drugim na koje nailazim kod ljudi za koje važe da su „uspešni“.

 

O čemu se tu konkretno radilo…

Iz nebuha je počeo da ostavlja lavine komentara koji su se svi sveli na isto: ja sam dete bogatih roditelja koji su mi plaćali skupe edukacije i sređivali poslove.

Ja sam lenčarila, što radim i sad dok vrednom i siromašnom narodu pričam tu neke šuplje priče o tome kako da uspeju u životu.

Drugim rečima, širim laži i mažem oči poštenom narodu svojim glupavim lajf kouč pričama. A da pri tom ni prstom nisam mrdnula na putu ka tom uspehu, jer mi je sve bilo Bogom dano.

I prosto mi sve tek tako ide od ruke.

Nisu li to stvari koje mnogi uspešni ljudi čuju od onih koji ih prate ili koji bi želeli da budu kao oni?

Ljudi u Srbiji su često skloni da nos zabadaju u tuđe dvorište i da budu u fazonu „neka komšiji crkne krava“.

Mnogima je lakše da razmišljaju šta to drugi imaju. I potom da kreiraju razloge zašto ti drugi to imaju a oni nikad neće moći da dostignu.

U ovom tekstu sam detaljno objasnila koja to pogrešna uverenja prosečnog čoveka mogu kočiti na putu ka ličnom uspehu, od kojih se mnoga tiču baš usmerenosti na druge ljude, pre nego na sebe.

Onda kada takva razmišljanja dobiju na intenzitetu ta osećanja prema drugima neretko prerastu u zavist. A to je tek dodatni problem o kom sam pisala u ovom tekstu.

“Vidi ti njega što ima to i to…”

“Baš njega briga!”

“Lako je njemu, kad…”

Realno, najlakše je razmišljati na taj način. Sediš, ništa ne radiš i odbijaš da imaš bilo kakvu odgovornost za sebe i svoj život.

A onda se problemi od kojih bežiš samo gomilaju ispod tepiha, dok ne počnu da ispadaju jer više ni ne možeš da ih sakriješ.

 

 

Da li meni zaista sve ide od ruke?

Nemam ovde potrebu da se pravdam ili navodim lične podatke koji su za ovu priliku suvišni.

Iz prostog razloga što sam zadovoljna životnom fazom do koje se sama dovela, pa nemam potrebu da se pravdam.

Kada ste sigurni sami sa sobom i osećate se dobro u svojoj koži, bilo šta ružno što drugi govore o vama vas neće izbaciti iz koloseka.

Neće vam uvek biti svejedno zbog toga. No, vaš unutrašnji mir neće biti uzdrman zbog komentara osoba koje očigledno nisu dostigle nivo samoostvarenja kao vi.

Kakva je to samoostvarena osoba uopšte?

U ovom tekstu navedeno je 10 karakteristika koje imaju osobe koje su ostvarile svoje veštine i sposobonosti. Drugim rečima, osobe koje su samoaktualizovane i zaista srećne.

Kada sam nedavno naišla na taj tekst shvatila sam sledeće:

Hej, pa ja sam jedna izuzetno ostvarena osoba!

Jedan od dokaza za to je i taj što takvu rečenicu mogu slobodno da izgovorim i javno, bez opterećivanja time šta će drugi misliti o meni.

Jer ono što je važnije od toga je šta ja mislim sama o sebi.

Kada pronađete mir sami sa sobom, pronaći ćete ga i sa drugima.

Tri najveće snage moje samoaktualizacije po rezultatima testa koji sam uradila u pomenutom tekstu su: autentičnost, svrha i visok stepen percepcije stvarnosti.

I zaista, to su stvari koje i sama posebno cenim kod sebe, a neretko ih primećuju i ljudi koji me prate.

Biti ostvaren nije ništa drugo nego dobro poznavati sebe, svoje snage i slabosti. 

I aktivno raditi na pojačavanju svojih snaga, i umanjenju slabosti.

Kako sam došla do te samoostvarenosti?

Roditelji nisu odgovorni za moje uspehe.

Njihova ljubav, dobro vaspitanje, potenciranje važnosti discipline i radnih obaveza, kao i novac kojim su mi povremeno pomagali su samo olakšali neke faze mog razvoja.

(Pritom kad kažem novac, mislim na njihovu uloženu sumu za edukacije koje su sebi inače mogli da priušte prosečni ljudi. Ili pozajmice za neke projekte koje sam neretko ja njima uredno vraćala.)

Međutim, takvi spoljašnji faktori nikako ne mogu biti osnovni razlog nečijeg uspeha/neuspeha.

Za isti možete biti odgovorni pre svega vi! Vaše stanje uma, vaše navike i vaš fokus!

Ja sam čitav život veliku važnost pridavala permanentnom samoobrazovanju.

U ovom tekstu sam detaljno navela u koje sam sve aktivnosti bila uključena još od studentskih dana, koje sam sve edukacije završila i gde sam  volontirala.

Sve to je oblikovalo moja uverenja, veštine i znanja, a pre svega moje samopouzdanje.

Iskustva su ta koja oblikuju čoveka, pre nego inertnost i prebacivanje odgovornosti.

Radeći 14 godina u državnoj ustanovi nije mi bilo lako da se oduprem kuknjavi zbog „lošeg stanja u Srbiji“. Niti naučenoj bespomoćnosti koju praktično dobijaš sa državnim poslom u Srbiji.

Sama sam odlučila da to neće biti moj trip.

Vrlo brzo sam počela da istražujem sebe u okviru raznih hobija i mogućih oblasti primenjene psihologije (koja je inače moje zanimanje).

Tako je još pre 7 godina nastao ovaj moj blog. Vremenom sam od njega počela i da zarađujem.

Pre dve godine se sve nekako uklopilo na jednom mestu i ja sam otkrila svoju krajnju poslovnu svrhu, svoj idealan posao: pisanje i edukaciju.

Izdala sam Dnevnik srećnog odrastanja „Naša avantura“, a od skoro i online program Upoznajte svoj potencijal u kom učim druge ljude kako da bolje upoznaju svoj potencijal i da i oni kreiraju svoj posao iz snova.

 

Pored stalnog samoedukovanja, ja sam konstantno i radila na sebi.

Lični rad je sve ono što je neophodno da uradite kako biste proširili svoje vidike i veštine. Svet oko vas se svakodnevno menja, pa je samim tim i vaša sreća uslovljena prilagođenošću tim novinama.

A najvažniji lični rad je onaj koji treba da preduzmete kada doživite neki neuspeh.

Ja na svojm društvenim mrežama vrlo često pričam baš o ličnim greškama.

Nije mi bilo teško da i ja koja sam psiholog u trenucima opalog roditeljskog samopouzdanja odem na konsultacije kod koleginice.

To iskustvo me je samo još više oblikovalo i dovelo do tačke u kojoj sam sad:

samozadovoljna, samosvesna i dovoljno jaka da se izborim sa tonom problema koji me kao i sve druge ljude neretko šamaraju sa svih strana.

Jasno je da ni meni ne ide sve od ruke. Ono što mi ide je konstantan rad na sebi.

I na kraju…

A kada na sve prethodno opisane uslove ja pronađem i najmanji razlog da budem zadovoljna ili zahvalna, to onda bude znak više da sam ja zaista jedna samoostvarena ličnost.

Zato ja biram da budem zahvalna osobi sa početka teksta. Od samog starta njegove agresije više je nego očigledno da je svojim uvredama on više govorio o sebi nego o meni.

Zahvalna sam mu jer me je samo podsetio na sve korisno što sam uradila. Na sve ono što sam postigla i na načine na koje sam to postigla. Iako se stvarnost ne poklapa sa onim što on misli da se desilo.

A evo dao mi je i materijal za još jedan tekst.

Da li sve prethodno objašnjeno u tekstu ukazuje na to da meni sve ide od ruke, nisam baš sigurna.

Verujem da niko ne postiže baš sve.  Ne smeši nam sve svima srećna zvezda koju je dovoljno samo da pogledamo da bi nam eto „sve išlo od ruke“.

Niko nije uspešan u svemu.

Postoje samo ljudi koji konstantno rade na tome da budu što uspešniji, i ljudi koji ih posmatraju i žele da budu kao oni. A pritom ne mrdaju prstom da ličnim naporom i oni dođu do tog uspeha.

Postoje ljudi koji rade na sebi, i oni koji rade na izgovorima.

I postoje ljudi koji kreiraju svoj život i oni koji ga samo sa strane posmatraju.

U kojoj grupi ljudi ste vi?

 

Želite da bolje upoznate svoj potencijal i da i vama sve ide od ruke? Prijavite se na moju Akademiju ličnog napretka.