Šta su „Ja poruke“ u komunikaciji i zašto su one važne?

Jedni od najčitanijih tekstova na mom blogu obično budu oni koji se tiču komunikacije.

To me uvek navodi na isti zaključak: ono što drugi kažu i urade izaziva kod nas emocije koje su po intenzitetu  i važnosti često negde na vrhu lestvice.

Namerno sam ovde rekla to da tuđi postupci i reči kod nas izazivaju određene emocije, jer je to uvreženo shvatanje. Suština je da naša očekivanja od drugih ljudi budu uzrok naših emocija. O tome sam više pisala ovde, pa se možete informisati ukoliko vas više interesuje ta tema.

U ovom tekstu ću se baviti jednom jednostavnom tehnikom koja garantovano pospešuje komunikaciju sa drugim ljudima, a nažalost nju u odraslom svetu retko primenjujemo.

 

 

Iako decu učimo kako da komuniciraju, istina je da mi od njih možemo saznati kako da pospešimo odnose sa drugim ljudima.

Ovih dana sam često puta od svog zvrka čula rečenice poput:

• „Ja želim..“
• „Meni prija/ne prija…“
• „Ja sam srećan.“
• „Ja sam tužan.“

Čak i kada je hteo da se ne ljutim zbog nečega što je on uradio, on mi je rekao: „Mama, hoćeš da budeš srećna? Budi srećna!„

To je bilo još uvek jezički nevešto zbog njegovih godina, ali nateralo me je da razmišljam o tome kako bih ja te svoje želje izrazila odrasloj osobi? Sigurno bi u brzini bilo nešto poput:

• Daj, šta se sad ljutiš?
• Što si ljut sad?
• Nemoj da si ljut.

A kakva bi bila reakcija te druge osobe na takve moje rečenice?

Pa samo bi se još više iznervirala ili naljutila.

Znate ono kad se iznervirate, pa vas neko još pita „da li ste nervozni“? Ili vas, što je još gore, optuži da ste nervozni dok još niste ni procesuirali da to i jeste?

Bolje da vam je so na ranu dodao u tom trenutku.

A šta je jedno malo dete reklo u takvoj situaciji? Samo je izrazilo svoju želju – on bi voleo da sam ja srećna.

Nikakvo optuživanje. Nikakvo dodatno nerviranje, niti usmeravanje na to što NE želimo ili što neko drugi NE treba da oseća.

 

JA poruke su tako jednostavne, a čuda mogu činiti!

Nema tu nikakve nauke.

Svima nam je potrebno da više izražavamo svoja osećanja i da govorimo kako se MI osećamo, umesto da optužujemo druge za njihova osećanja.

Samo drugi znaju kako se oni osećaju. Mi znamo kako se mi osećamo.

I kada sa JA porukama krenete da iznosite neku kritiku ili problem, vi otvarate mogućnost za konstruktivnu komunikaciju.

Kod JA poruka nema:

• dominacije
• degradacije
• ponižavanja.

Nema predviđanja kako se druga osoba oseća, ili šta misli, već samo iznošenje onoga što vi osećate. 

A za to ste 100% vi kompetentni!

JA poruke su inače jedna od tehnika asertivne komunikacije, koja predstavlja samopouzdano iznošenje svojih osećanja i razmišljanja, bez ugrožavanja prava druge osobe.

 

Kako se upućuju JA poruke?

Kao što gore rekoh, nije to ništa komplikovano.

Jedino što je potrebno je da kao dete oslušnete ono što vi osećate i mislite, i da odatle započnete razgovor.

To mogu biti rečenice poput:

• Želim.. Volela bih..
• Mislim…
• Imam utisak…
• Plašim se…
• Srećan sam… Tužan sam…

Samo zamislite kako bi to vaše dete reklo i na dobrom ste putu. Deca ne razmišljaju o tome šta bi druga osoba „trebalo da“ uradi/misli/oseća. Oni znaju šta oni žele i to se ne libe da kažu.

Takav govor mi je u par situacija pomogao i u postavljanju granica ponašanja kod mog zvrkavog deteta, verovali ili ne!

Još uvek se mučimo sa tom fazom u vaspitanju, ali mi ni na pamet ne bi palo da probam sa tim, sve dok mi Žana Erdeljan nije predložila da isto i učinim.

To su vam sve one situacije u kojima vas dete naročito ne sluša kada mu govorite šta NE TREBA DA RADI. Umesto toga treba da se usmerite na ono što želite da ono uradi. I, kako je Žana dodala, na ono kako se vi osećate i šta biste vi želeli.

Na primer, jednom prilikom zvrk se penjao baš visoko na neku spravu na igralištu. Uveliko već ni ja nisam mogla da ga dohvatim. Naučila sam već da ne govorim „Nemoj se penjati!“, ali ni samo „Siđi!“ ovde nije palilo. Setila sam se JA poruka i probala sa:

• Plašim se da ćeš pasti. Siđi!

Primetila sam da je zastao, premišljao se i ipak nastavio da se penje. Nisam odustajala i istim tonom sam ponovila iste rečenice.

I gle čuda, on je krenuo da silazi.

O takvom govoru u roditeljstvu ću još pisati, ali htela sam da i u ovom tekstu pokažem kako  ovakve rečenice mogu imati široku primenu.

 

Kako sprečiti da JA poruke ne pređu u usmerenost samo na sebe?

Ako bismo samo ponavljali JA, JA bez adekvatnog nastavka, to bi lako prešlo u egocentrizam i poništavalo bi jednu od osnovnih premisa ove tehnike: da se ne ugrožavaju prava drugih ljudi.

Zato je važno naglasiti da JA poruke treba da budu samo uvod u razgovor. Njima se otvaraju vrata komunikacije. Dalje je onda potrebno taj razgovor dovesti do kraja na konstruktivan način.

Nakon takvog uvoda, dobro je dati predlog šta to da se promeni ili šta biste voleli da ta druga osoba uradi.

I moj zvrk je to pokušao sa onim „Hoćeš li biti srećna?“ U odraslom svetu ova rečenica bi naravno bila potpuno neumesna, jer ne možemo druge forsirati kako da se osećaju.

Međutim, ono što je on hteo da kaže je nešto poput:

• Izvini!
• Možemo li da krenemo iz početka?
• Šta možemo da uradimo?
• Neću to više raditi.
• Uradiću to i to sledeći put.
• Promeniću to u budućnosti.

.. jer želim da budeš srećna. Ne želim da budeš ljuta, jer znam da sam pogrešio.

Sve zvuči tako jednostavno. Zašto onda ove poruke tako retko koristimo?

 

A sad vi?

Koje poruke vi koristite u komunikaciji?

Setite se neke poslednje rasprave. Koliko puta ste ponovili „ti si… ti bi…“?