Dva pitanja koja sebi možete postaviti pa da budete manje uznemireni

prethodnom postu sam pisala o važnosti disanja u situacijama pojačanog straha i panike. Međutim, obraćanje pažnje samo na disanje često nije dovoljno. U bilo kojem stanju koje nam izaziva neprijatnost aktivirano je celo naše telo i um, te je disanje samo jedan segment na kom treba raditi. Bilo da se radi o strahu, tugi, besu ili bilo kom drugom neprijatnom osećanju, postoji jedna ista vrsta “žarišta” takvih naših stanja. To je baza iz koje vrcaju svi simptomi i upravo od tog izvora treba krenuti i na njemu raditi kako bi rešili svoj problem. O čemu se radi?

Kada se nađemo u situaciji uznemirenosti mi uvek želimo da znamo šta se sa nama dešava, koji su uzroci takvog stanja i kako će se sve završiti. Dakle, sebi postavljamo razna pitanja u tom trenutku i praktično razvijamo jedan specifičan unutrašnji govor sami sa sobom. Od toga u kom pravcu ide taj govor zavisi i dalji razvoj naše situacije.

Pitanje Zašto?

Da li postoji neko neprijatno osećanje koje vam se iznova vraća? Neka je to strah, tuga, bes. Osećanje koje vam se povremeno javi, u istim ili različitim situacijama, ophrva vam celo biće, uznemiri vas, i onda nekako prođe. Pa se ponovo vrati i vi opet osetite nemoć da se izborite sa tim osećanjem. Ukoliko ste imali neko takvo iskustvo, probajte da se setite poslednje situacije u kojoj ste se tako osećali. Šta je tada prolazilo kroz vašu glavu? Kladim se da vam je u mislima bilo barem jedno on narednih pitanja:

  1. Zašto mi se ovo opet dešava?
  2. Zašto se ovo meni dešava (a ne nekom drugom)?
  3. Zašto mi se ovo uvek dešava u ovakvim situacijama, a ne u nekim drugim?
  4. Zašto osećam ove simptome?
  5. Zašto…? Zašto…? Zašto…?
Start_With_Why
Image via Tourdash

Očekivano je da želite da znate šta se sa vama dešava u situacijama uznemirenosti, naročito onim koje se iznenada i neočekivano jave, ili koje se iznova ponavljaju i koje nikako ne uspevate da rešite. Ono što je ključno je da sebe pitate prava pitanja u tom trenutku, jer ćete samo uz njih uspeti i da nađete prave odgovore, pa na kraju i da rešite svoj problem. U suprotnom vaša situacija može biti samo još gora. Iz tih razloga postavljanje Zašto? pitanja nije konstruktivno, a evo konkretnije i zašto:

  1. Kada sebi postavite neko od prethodno opisanih Zašto? pitanja, vi u stvari samo postajete ljuti. Na život, na druge ljude. Ljuti ste zato što se takve neprijatne situacije dešavaju u vašem životu, ili zato što se dešavaju vama, dok drugi ljudi imaju luksuz da se ne suočavaju sa tako nečim. To vam je u stvari ono Ali, zaštoooo? Zašto meni? Zašto opet!. Često iza njega stoji razmišljanje tipa: Nije fer. Ovaj put to neću moći da podnesem. Ovo mora prestati! A to su sve nekonstruktivna razmišljanja, koja samo produbljuju problem. (No, o njima bi se anali mogli pisati. Možda nekom drugom prilikom.)
  2. Ovakvim pitanjima vi u stvari samo povećavate početnu neprijatnu emociju i udaljavate se od pronalaženja pravog rešenja za vas. Drugim rečima, vi postajete sve disfunkcionalniji.
  3. U datoj situaciji, kada ste preplavljeni neprijatnom emocijom i svim fiziološkim i bihejvioralnim simptomima koje ona nosi, praktično je i nemoguće da pronađete odgovore na takva svoja pitanja. I vaš um je tada “pomućen”. Drugim rečima, tada niste u stanju da razmišljate “hladne glave”.

Pa koja su onda prava pitanja koja sebi možete postaviti?

Dva Šta? pitanja

Umesto da sebe bombardujete Zašto? pitanjima, dajem vam predlog za dva Šta? pitanja:

  1. Šta mi se dešava?
  2. Šta ja mogu da uradim povodom toga?

To su dva pitanja koja su konstruktivna i funkcionalna za vas. Ona su ta koja vas mogu dovesti do rešenja i umanjenja neprijatnosti koju osećate. Hajde da ih malo bolje pojasnimo.

Kod prvog pitanja mi dozvolite dodatno objašnjenje, kako ne bi došlo do zabune o njegovom značenju. Iza njega ne stoji nešto poput: Oh, bože, šta mi se to dešava? Ne. To bi onda više bilo ono prethodno opisano Ovo mora prestati. Nije fer. Ja to neću podneti. A već smo rekli da nam takvo razmišljanje ne pomaže. Ono što podrazumevam pod postavljanjem prvog navedenog Šta? pitanja je u stvari nešto poput: Koje je objašnjenje mog trenutnog stanja? Drugim rečima, vi ste tim pitanjem zaista usmereni na to što vam se dešava, a ne na ljutnju ili žal što se to vama dešava ili zašto drugi ljudi ne moraju da se suočavaju sa tim. Uz takvo pitanje vi ćete zaista biti u mogućnosti da sebi zdravorazumski objasnite uzroke takve emocije i da bolje shvatite sve simptome koje osećate. Na primer, odgovor na ovako postavljeno pitanje može biti:

  1. Pa da, tužna sam jer mi nije prošao projekat.
  2. Besna sam jer sam očekivala da me neće izneveriti.
  3. Strepim jer mislim da neću stići da uradim sve što sam obećala.

Vi u tom trenutku još niste našli rešenje i još uvek osećate početnu neprijatnu emociju, ali definisanjem sopstvenog stanja vrlo je moguće da ćete barem malo ublažiti intenzitet neprijatnosti. Razlog je taj što ste krenuli da budete proaktivni povodom problema koji imate, umesto da kukate i produbljujete ga! 

Kod drugog pitanja vi postajete proaktivni, jer vi sad u stvari krećete da tražite rešenje. Preuzimate odgovornost za svoje stanje i pomerate fokus sa beskonačnog postavljanja pitanja na konkretnu akciju, tj. na to šta možete uraditi pa da umanjite neprijatnost koju osećate i na kraju da tu nefunkcionalnu emociju zauvek i ugasite. U skladu sa prethodnim primerim sebi možete predložiti sledeće akcije:

  1. Videću gde sam pogrešila i da li uopšte ja mogu još nešto da uradim, pa da mi sledeći put prihvate projekat.
  2. On je izneverio moja očekivanja i tu ne možemo nazad. Hajde da vidim da li ja treba da menjam očekivanja ili sa njim da porazgovaram o konkretnim izmenama u njegovom ponašanju.
  3. Pronaći ću način kako bolje da se organizujem pa da zaista stignem da uradim to što sam obećala.

Šta dalje?

Verujem da je lako pričati sve ovo, ali kada se nađete u situaciji jake negativne emocije glava kao da radi sama za sebe. Često imate osećaj kao da ne možete kontrolisati sve te misli i pitanja koja se roje. Rešenje je jednostavno. U situaciji dok ste mirni i “hladne glave”, dok vas ne muče te jake emocije, vi probajte da se setite svog poslednjeg negativnog iskustva i toga kako ste u tom trenutku razmišljali? Koja pitanja ste sebi postavljali pa ste produbili problem u kojem ste bili? Potom postavite prava Šta? pitanja sebi i dajte konstruktivne odgovore na njih. Ponavljajte ih sebi više puta, sve dok ih zaista ne usvojite kao svoj način razmišljanja i plan akcije.

Na taj način ćete i u situaciji sledećeg naleta disfunkcionalne emocije moći da razmišljate konstruktivno i videćete – problem će postajati sve manji. Dok se jednom u potpunosti ne reši. Ili barem umanji do prihvatljivog nivoa.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Volela bih čuti tvoje mišljenje: