Zašto rečenice poput „Kako smo mi kad smo bili mali…“ nisu OK?

Koliko samo često čujete rečenice poput „Kako smo mi kad smo bili mali…„, „Šta je nama falilo?“ i sl.

Ja uopšte ne volim takve izjave, a posebno su počele da mi smetaju od kad sam postala roditelj.

Mislim da nisu na mestu i da nemaju smisla.

Evo i zašto…

 

Zašto ne volim takve rečenice?

Svako vreme nosi svoje breme. Izazovi koji se sad stavljaju pred ljude u velikoj meri se razlikuju od onih koji su postojali kad su naši roditelji bili mali. O vremenu naše bake ni da ne pričam.

Tehnologija uzima maha, nezdravi stilovi života su sve prisutniji, a koliko tek ima promena po pitanju strukture porodice i načina odgajanja dece.

Zbog svega toga mislim da ne treba na nove stilove živote da gledamo kao „ovi mladi su razmaženi, stalno nešto izmišljaju„, nego pre u smislu „ovi mladi tako moraju jer su zahtevi modernog života drugačiji nego kad smo mi bili mladi„.

A šta je to sve drugačije? Hajde da vidimo.

 

Tehnologija uzima maha.

I meni se srce slama kada vidim poluprazne ulice predgrađa gde sam odrasla.

Kada ne znaš ni kako ti se zove komšija, a kamoli da se osmeliš da ga pitaš za šolju brašna.

Kada u gradu vidiš samo mlade koji poziraju, udaraju selfije i kuckaju poruke.

Kad moje dete od 3 i po godine vidim sa telefonom, ili ispred TVa.

Nesporna je činjenica da smo mi više vremena provodili napolju i da smo igrali kojekakve igre za koje mladi danas ni ne znaju.

Bilo je vremena za dosadu.

A dosada je prijatelj našeg razvoja, jer budi kreativnost i podstiče samostalnost. 

I možemo mi tako u nedogled žaliti za svojim bezbrižnim detinjstvom i kritikovati današnje mlade, ali hajde da umesto toga pokušamo da ih razumemo.

U kući je deci dostupno mnogo više tehnologije nego ranije. Naravno da će je onda više i tražiti.

Aktivnosti u kojima deca i mladi provode vreme, čak i u školi, su sve više vezana za tehnologiju. Ma i naš život i posao je mnogo više vezan za tehnologiju nego ranije.

Svidelo se to nama ili ne.

Dan kao da sve kraće traje. Obaveza je sve više, kao i međusobnog nepoverenja i otuđenosti, tako da nam je sve manje i potrebno da znamo kako nam se zove taj neki komšija.

 

Šta se može uraditi po tom pitanju?

Možete se odupirati svemu tome ili pokušati da idete u korak sa zahtevima modernog sveta.

Ako detetu uskratite tehnologiju, a svi oko njega je imaju, veća je šansa je da će ono biti odbačeno. Neće biti „u toku“ sa vršnjacima.

Ako branite tinejdžeru da bude na društvenim mrežama osećaće izolovanost, jer su sva dešavanja upravo tamo.

Ako vi uporno odbijate da budete na Internetu, a želite da napredujete npr. u karijeri – ne nadajte se uspehu. Svaki posao danas barem u jednom svom delu je vezan za digitalni marketing.

Sa druge strane, ne valja ni prepustiti sve slučaju, jer preterano korišćenje tehnologije dovodi do puno opasnosti, dodatnog otuđenja i zavisnosti. Iz toga sledi sledeće:

Suština ispravnog korišćenja tehnologije nije u zabrani, već u kontrolisanju korišćenja iste.

Malom detetu filtrirajte sadržaj koji gleda. Uključite tajmer koji će označiti koliko može da gleda neki crtani. Vodite ga redovno napolje i uključujte i u druge aktivnosti.

Sa tinejdžerom razvijajte odnos poverenja i učite ga da pametno koristi Internet, a ne da mu branite da ga konzumira. Zabranom u tom periodu izazvaćete kontraefekat.

A vi, ako i dalje tvrdite da možete bez tehnologije – super za vas! U tom slučaju bih volela čuti kako ste uspeli da napredujete u karijeri bez korišćenja iste.

 

Menjaju se struktura i dinamika porodice

Porodice su sve manje. Nema više zajedničkog života sa babama i tetkama koje pomažu u podizanju dece.

Sve je manje silnih braća i sestara sa kojima dete odrasta u zajednici.

A roditelji pored toga dobijaju i nove uloge. Naročito majke.

One su sve ređe domaćice koje su usmerene samo na podizanje dece. Sada sve češće i one moraju da privređuju za porodicu.

Radno vreme je uglavnom takvo da roditelj veći deo dana provede na poslu. I onda kada umoran dođe kući koristi poslednje atome snage da na kvalitetan način provede trenutke sa svojom decom.

A kad ga udari griža savesti zbog svega toga, onda neminovno popušta, bude manje dosledan i više kupuje stvari i slatkiše deci, ne bi li bar malo umanjio krivicu koju oseća.

Uzevši sve to u obzir, zajedno sa gorim uslovima života, naravno da će danas većina odlučiti i da rađa manje dece.

 

Šta se može uraditi po tom pitanju?

Iako je teško,  iznova se podsećajte da:

Nije dete krivo što vi morate puno da radite!

Ironija je što vam sad treba duplo više pomoći oko dece nego ranije, a vi je manje imate.

No, u skladu sa okolnostima kreirajte vaš plan zajedničkih aktivnosti sa detetom i redovno ga primenjujte. Koliko god bili umorni.

Detetu ste potrebni vi, čak i u ćutećim zagrljajima ili valjanju po krevetu.

U suprotnom će ga preuzeti Internet, vršnjaci, ulica.

Nemojte da vas grize savest što dete već posle prvog rođendana morate da date u vrtić.

Jeste, svi govore kako je bolje da što duže odrasta uz neku blisku osobu. Ali, ranije je to podrazumevalo čuvanje deteta u zajednici: uz puno različitih odraslih osoba, sa puno dece u istoj kući.

Sada je to jedna baka ili jedan deka. A oni na duže staze nikad neće dovoljno moći da nauče dete socijalizaciji, kao vršnjaci sa kojima će dete provesti vreme u vrtiću.

Nemojte da vas grize savest što puno vremena provodite na poslu. Takva je trenutna situacija, jer vaše dete mora nešto pojesti. Zar ne?

Umesto toga što se iznutra jedete, pažnju preusmerite na to kako takvu situaciju možete vremenom menjati, pa da za iste novce sve više vremena krenete da provodite kući sa svojim detetom.

 

Zdrav stil života danas podrazumeva neke potpuno nove dimenzije 

Ko je ranije razmišljao o emulgatorima, aromama, GMO?

U pekari nismo kupovali napuvana testa.

Mleko je bilo mleko. Od krave, a ne od 100 hormona i antibiotika.

Gde god da kupiš voće i povrće bilo je skoro pa isto kao da si ga ubrao u bakinoj bašti.

A sada em sve manje imamo te bakine bašte, em nemamo takve namirnice ni u prodavnicama.

Naročito ne u zemljama poput naše u kojoj ne postoji adekvatna zakonska regulativa za svu tu hemiju u namirnicama, kozmetici i vodi.

Naveliko unosimo otrove u sebe, mackamo se istim, a i udišemo ih.

 

Šta se može uraditi po tom pitanju?

Ne možete uvek birati kakav vazduh ćete udisati, ali možete birati šta ćete unositi u sebe i u svoje dete.

Naučite da čitate sastav svega što kupujete.

Trudite se da kupujete proverene namirnice (koliko god je u zemlji Srbiji diskutabilno šta je to „provereno“ i organsko).

U mnogim situacijama sigurnije je kupiti domaći proizvod, nego strani a proizveden za naše tržište.

Ima tu mnogo više istine od pukih teorija zavere.

Pronalazite za vas adekvatne načine kako da umanjite sve otrove u namirnicama.

Ja npr. jabuke uvek stavljam u vodu sa Zeolitom, jer je poznato da su jabuke najpunije pesticidima. Trudim se da zvrku dajem što više homemade hrane i slatkiša. (Koliko mi to dozvoljava njegova Neću faza.)

Koristimo i alternativne načine lečenja, ne samo antibiotike.

I baš me briga što mi onda mnogi kažu kako „izmišljam krive Drine“ ili kako sam „alternativa“.

Neka njih sa njihovim „kako smo mi“ i „šta će mu faliti“ pričama.

 

Da zaključimo…

Pred ljude je danas stavljeno puno više mogućnosti i puno više izbora.

Takva postavka stvari sa sobom nosi i puno novih problema.

Imaju nove nedoumice koje moraju rešavati, nove odluke koje moraju doneti, nove neprijatne emocije i kojekakve nove izazove o kojima naši roditelji nisu ni morali razmišljati.

Tako da je moj savet sledeći:

Bacite sve „kako smo mi“ u vodu. Umesto toga se preusmerite na „kako ćemo mi?“.

Previše je izazova modernog života koje treba rešavati. Ne gubite vreme razmišljajući o prošlosti koja je već iza vas.

 

A sada vi?

Kojoj grupi vi pripadate?

Ovoj što govori „kako smo mi“ ili ovoj „volela bih i ja kao što ste vi, ali mi svi zahtevi modernog života to ne dozovljavaju“?