Kako da deci kažete „Ne“ bez da kažete „Ne“

Komunikacija je svojevrsna vrsta umetnosti koja zahteva puno naših veština da bi bila uspešna. To je naročito istina kada je u pitanju komunikacija sa decom, a predstavlja poseban izazov kada vam je dete na dosta ranom uzrastu. Znate ono kada uhvatite sebe kako po ceo dan govorite NE jer mislite da je to najbolje rešenje, obzirom da vaše dete možda još nije ni progovorilo.

Nemoj da se penješ na stolicu.

Nemoj da stavljaš ruku u utičnicu.

Nemoj da prosipaš hranu.

Nemoj da me udaraš.

I dođete do situacije da ste i sebi dosadili sa tim silnim Ne, a ne vidite ni da je takva komunikacija sa detetom urodila plodom, jer ono i dalje radi ono što je naumilo.

Zašto roditeljima to NE dolazi tako spontano?

Jasno je koji je osnovni cilj našeg čestog NE: želimo da vaspitamo dete i da ga naučimo šta je u redu da radi, a šta nije.

Dosta nas je i odgajano u duhu strogog disciplinovanja, u okviru kog se smatra da su zabrane najbolje sredstvo vaspitanja.

Ponekad to NE kažemo i iz straha. Na primer, u situaciji kad vidimo da stavlja prstić u utičnicu ili da je istrčao na ulicu. U takvim situacijama naše iznenadno i glasno NE njega uplaši i zaustavi u nameri koja je potencijalno opasna za njega. I tada je to NE opravdano. Njegova bezbednost je ugrožena i naše objašnjavanje i bilo kakava duža rečenica u tom trenutku ne bi pomogla, jer je sekund dovoljan da on zaista i stavi prstić u tu utičnicu.

Međutim, u svim ostalim situacijama NE uglavnom nije dobar način da dete nečemu naučimo.

Zašo NE nije dobro?

Prvo, naš mozak ne prepoznaje negaciju. Koliko puta ste samo rekli detetu da nešto ne radi i on baš to uradi? I to nije zato što ono želi da vam tera inat ili zato što je bezobrazno, to je zato što je njegov mozak zaista poslušao vašu instrukciju.

Vaše Nemoj se penjati!, detetov mozak je razumeo kao Penji se!.

Vaše Nemoj trčati!, mozak je razumeo kao Trči!.

Takođe, time što kažemo detetu šta da ne čini, mi mu ne kažemo šta u stvari treba da uradi. Dete na uzrastu od npr. dve godine još nema razvijeno uzročno-posledično gledanje na stvari, te ako kažemo detetu da se ne penje na stolicu ono ne zna da je to zbog toga što se mi plašimo da će pasti. Jednostavno, mozak nije još uvek na nivou razvoja da takve veze među stvarima može da razume.

Da li ste nekad bili u situaciji da što više govorite NE za jednu te istu stvar, dete kao da sve više to isto radi? Pa još kada vidi da se vi iznervirate ako ne uradi to što ste mu rekli, ponovi opet isto? Tu negde posle drugog rođendana je to možda posebno uočljivo, jer tada deca polako shvataju kako su ona bića koja su odvojena od roditelja i koja imaju svoj stav i odluke o svemu što se oko njih dešava.

Deca tada nisu razmažena niti bezobrazna. Ona samo postaju pravi mali ljudi koji imaju svoj stav.

Previše tog NE koje uputimo deci može kočiti njihovu samostalnost, želju za istraživanjem i učenjem.

Kako onda reći NE a da ne kažete NE?

Granice moraju da postoje. Niko ne želi da vas savetuje da samo ćutite i pustite dete da se penje na sto ili da vas udara.

Jedan je opšti predlog koji se može dati kao alternativa tom NE:

Umesto da mu kažete šta NE želite da uradi, recite detetu šta tačno ŽELITE da uradi.

Takav pristup je u potpunosti prilagođen nivou razvoja njegovog mozga, i veće su šanse da zaista i uradi to što vam je cilj.

Umesto Nemoj da trčiš! recite Stani! Uspori!

Umesto Ne diraj to, polomićeš! recite Pazi! Budi pažljiv! Evo, možeš da piješ sokić iz moje ruke!

Umesto Nemoj da sedneš na tu flekavu stolicu! recite Sedi ovde!

Umesto Ne diraj tuđu igračku. recite Pitaj batu da li hoće da ti da njegovu igračku!

Fokus je sada na radnji koju želimo da ispuni, a ne našem zahtevu. Ovim putem mi mu stavljamo do znanja šta konkretno želimo od njega, a pritom mu ne nabacujemo 1000 NE sa kojima on ne zna šta da radi i posle kojih ostane samo zbunjen (i neretko uplašen).

Verujem da ovo sve zvuči lako i logično u teoriji, ali je drugačije u praksi. Kao uostalom i sve ostalo u roditeljstvu. Gore su dati samo neki predlozi koji će vam poslužiti kao primer. Vi rečenice formirajte po svom ukusu. I nemojte očekivati da ćete odmah prestati da govorite NE. Da podsetim još jednom – u situacijama ugrožene bezbednosti, odrečno i glasno NE je u potpunosti opravdano. U svim ostalim situacijama nije preporučjivo jer ćete alternativnim rečenicama mnogo više postići. U početku je dovoljno da primetite u kojim situacijama ste više skloni tom NE i upravo tada da polako počnete da primenjujete ove alternativne rečenice koje sam spomenula. Nemojte očekivati promene preko noći.

Vežba, vežba, vežba.

Kao i sa svim ostalim u životu i ovde je potrebno puno strpljenja i istrajnosti da bismo postigli željeni cilj.

Ovakve i druge slične savete, kao i pregršt zanimljivih igrica vezanih za najvažnije razvojne izazove vašeg deteta, pronađite u Dnevniku srećnog odrastanja. Više o njemu na ovom linku.