Kako da održite roditeljsko samopouzdanje?

U poslednje vreme ne pišem puno roditeljskih tekstova. Razlog tome je taj što mi je roditeljsko samopouzdanje trenutno na nivou pokisle dijareje.

samopouzdanje

Neki od vas će razumeti o čemu pričam. Period između 2. i 3. godine, Neću faza, izlivi besa. Momenti kada se tvoje šarmantno i voljeno dete u sekundi pretvori u malo čudovište, a ti se ne osećaš dovoljno sposobnom da mu pomogneš. Ili to možda i činiš, ali onda očekuješ da se njegov takav ispad ne ponovi.

Kao da to ima 100% veze sa tobom. A istina je da ima samo delimično.

A kako to sve utiče na roditeljsko samopouzdanje?

Dosta loše, čak i kod nas psihički jakih ljudi. U ovom tekstu sam pisala uopšteno o samopouzdanju i o tome kako možemo učiniti da ono postane naš najbolji prijatelj.

Čak i pored svih tih saveta koje lično i profesionalno poznajem, iskreno ću vam reći da mi je u poslednjim nedeljama samopouzdanje po pitanju roditeljstva uglavnom sve samo ne blizak prijatelj.

Dignem ga ja i dođem do one “možemo mi to” eureke, ali onda nas zvrk iznova iznenadi i ja lako skliznem u ponor.

Samopouzdanje po pitanju roditeljstva je možda i najteže održati, zato što u toj oblasti obično imamo najstrožije zahteve. Prema sebi i prema detetu.

Ne znam za vas, ali mene ni u jednoj drugoj oblasti u životu ništa toliko ne dotuče kao poraz koji mislim da imam po pitanju vaspitanja deteta. Možda zato što smatram da je to moja najvažnija životna uloga, pa samim tim pred sebe stavim mnogo više i mnogo težih zahteva.

Kako uspem da povratim roditeljsko samopouzdanje?

U tim danima kada mi se roditeljsko samopouzdanje vine u visine, to bude zbog puno rada na sebi. Vreme prolazi i ja polako učim šta je to što mi pomogne da povratim tu veru u sebe kao roditelja, pa ovom prilikom i sa vama delim neke svoje zaključke.

Prihvatite!

Prihvatite da je on dete koje je drugačije od drugih.

Prihvatite da se i vi razlikujete od drugih roditelja.

Prihvatite da postoje mnoge razvojne neminovnosti kod zvrka na koje ne možete uticati. Možete im se samo prilagoditi i pomoći detetu da ih što bezbolnije oboje prebrodite.

Prihvatite da ne možete sve uvek držati pod kontrolom.

Prihvatite da će biti i dobrih i loših dana.

Dozvolite greške sebi i detetu!

Obzirom da ne možete sve držati pod kontrolom, logično je da će biti situacija u kojima neće sve ispasti onako kako biste želeli.

Hej, u roditeljstvu je skoro svaki dan takav!

Jedan dan imate utisak da ceo proces vaspitanja držite pod kontrolom, a već drugi dan vam se čini kao da će vam dete postati najveći delinkvent. I da ćete vi za to biti odgovorni, jer ne umete da izađete na kraj sa svim roditeljskim izazovima.

A vi se onda zapitajte: poznajete li nekog roditelja koji nikad nije pogrešio?

Ako ljudi u vašoj okolini sebe ipak tako predstavljaju, osmotrite njihovo dete: ono će teško sakriti da je savršeno. Jer to niko zaista i nije!

Svi padamo, pa ustanemo. Pa opet padnemo i jedno vreme ležimo na podu dok ne pronađemo nov način da opet ustanemo.

Pa onda dalje do novih izazova.

Izbegavajte poređenja što više možete!

Ko kaže da sebe i svoje dete uopšte ne poredi sa drugima, taj laže.

Ovaj proces je neminovan i javlja se najčešće baš u situacijama kada nam je roditeljsko samopouzdanje nisko. Tada lako sebe krenemo da poredimo sa drugim roditeljem, ili sopstveno dete nesvesno poredimo sa drugim.

Kada smo srećni i zadovoljni nemamo ni potrebu da se poredimo sa drugima. Uživamo u onome što imamo.

Ono što možemo učiniti kad ta poređenja ipak dođu je da ih osvestimo i da se trudimo da ih što manje primenjujemo.

Tada je najbolje vratiti se na prvi savet u ovom tekstu:

“Prihvatam da sam ja drugačija od drugih roditelja. Prihvatam i da se moje dete razlikuje od druge dece.”

Dozirajte informacije i savete koje dobijate na Internetu!

Ponekad je neznanje “majka”.

Ovoga smo često svesni naročito mi roditelji koji stalno nešto istražujemo, čitamo i razmenjujemo iskustva sa drugima.

Pa onda sebi nabacimo nove probleme i materijale za lični rad. Na primer:

  • Zašto kod druge dece ova metoda pali, a samo kod njega neće?
  • Jel sa njim nešto nije u redu?
  • Jel sam ja nesposobna?
  • Joj, kako bih ja volela da izliv besa kod svog deteta rešim zagrljajem. A on me tek tada udara i gura.

I tako dalje.

Nisu grupe odgovorne za takva osećanja i roditeljske konfuzije. Mi smo!

Grupe i razni blogovi su super korisni da preko njih saznamo nešto novo i da razmenimo iskustva sa roditeljima koji su u sličnim problemima. Međutim, na nama je da te informacije doziramo i da selektujemo samo one koje mislimo da bi nam koristile.

Predoziranost informacijama može biti jednako pogubna za roditelje kao i nedostatak istih. Tada nam preti opasnost da se udaljimo od sopstvene intuicije, a to svakako nije dobro.

Eksperimentišite!

Ne postoji univerzalno pravilo za svu decu. Niti iste vaspitne metode leže svim roditeljima.

Probajte, grešite, pa iznova učite zajedno sa svojim detetom.

O njemu.

O roditeljsvtu.

I o sebi, pre svega.

Jer upravo to isprobavanje i učenje je ono što utiče da nam dani budu sve samo ne dosadni. I upravo to čini naš život vrednim življenja!

Roditelji, vi koji trenutno mučite istu muku kao i ja:

Prebrodićemo i ovaj razvojni izazov.

I dete će nam biti zahvalno zbog toga, jer će izrasti u divnog i funkcionalnog pojedinca.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

11 thoughts on “Kako da održite roditeljsko samopouzdanje?

  1. Hehe lep tekst.A roditeljstvo? Pa zahteva mnogo rada i strpljenja sa ocekivanjima rezultata tog rada…ponekad je i par godina potrebno da ih docekamo. Tu bas kod nasih ocekivanja “odmah i sad” treba da spustimo kriterijum…

  2. Ponekad mislim da sva doslednost i trud koji ulažemo u neku izgradnju reda i sklada u njihovim malim životima ima za jedni cilj da nama olakša roditeljevanje. Da su, kada prođu te famozne prve četiri godine (da, da, nije tri nego ČETIRI), najvažnija pitanja koja sebi treba da postavimo – da li smo ih dovoljno voleli i mazili, da li smo i koliko toga propustili. Jer dete okruženo ljubavlju i pažnjom, dete povezano sa roditeljima koji ga vide, čuju i pomatraju u onom suštinskom smislu, ne može izrasti ni u šta drugo osim u samouvereno i dobro biće, koje poštuje jer je poštovano i voli jer je voljeno.
    Veruj da svi imamo faze kada se osećamo kao potpuni promašaji, samo možda na drugačiji način. Svesna sam, i to vrlo, koliko moje dete nije izazovno i koliko mi toga olakšava njegov prosto neverovatno razuman karakter, ali ne prestajem da se grizem da li sam mu dovoljno pružila, da li sam se dovoljno posvetila, da li sam bila dovoljno dostupna i strpljiva. Tako da, brige i očajanja su isti i rađaju se sa našom decom, sve dok nam je stalo i sve dok se trudimo. A znaš kako kažu, nije lud onaj ko za sebe zna da je lud. 🙂 Sve dok se preispituješ i brineš, ne daš sebi da se opustiš, a to je dobro.

    1. Lepo si sve rekla, draga. Ne treba da dete bude izazovno da bi mi imali nisko roditeljsko samopouzdanje. Roditeljstvo je samo po sebi vec dovoljno izazovno. Narocito za nas koji se stalno preispitujemo i milsimo da moze bolje 🙂

  3. Mislim da preispitivanje neće nikada prestati, neovisno radilo se o fazi inata, pubertetu, pa čak i kad budu oni već odrasli ljudi. Izluđivala sam samu sebe sa tome koliko sam loš roditelj baš zbog uspoređivanja nje i njega. Ona je samo godinu starija, nasmijana, do sada bez tih napornih faza, ma dijete za poželjeti. A on totalna suprotnost. I vjeruj mi, otkako sam prihvatila da su različiti i prestala uspoređivati, osjećam se kao neka druga mama. Da mi je barem ta pamet bila kad su bili maleni, prištedila bih si puno suza i neprospavanih noći. Ali eto, mislim si da do te točke nisam morala nikada doći, koliko bi tek onda bilo loše za mene!

    Super tekst! Drži se i ljubi zvrka, ma kakvo malo čudovište da postane :*

    1. Morala si proci kroz sve to, jer je to sve proces i puno rada na sebi. Sve te recenice tipa “Svi se razlikujemo” i sl. se ne mogu odmah usvojiti i ponasanje prilagoditi njima. Treba vremena i rada. Nekome vise nekome manje.

      Hvala. Poljubicu moje malo cudoviste, sto pre 🙂

  4. Šaška, a šta ćemo sa samopouzdanjem ostarelih roditelja? Jesu deca roditelji i imaju svoje porodice, i to je primarno, ali su i dalje deca svojim roditeljima???

  5. Iskusni roditelji te konstantno laaaaažu! Prvo kažu “ma, samo prvih par meseci, dok ne ojača… onda ono samo sedi i sve je lakše…” Ti dočekaš dotični tren, a iskusni nastavljaju “ma, sad dok ne prohoda je malo teže za leđa, posle za ruku i super…” Uhvatite se vi za ruku, svoooju jedino, jer mala ruka sama trči, juri (naravno, srećni smo i zahvalni što smo zdravi), a ti piješ kesice magnezijuma ne bi li te upala listova popustila… “to tako prve dve godine samo…” Napunite vi i tu drugu godinu, broj prospavanih noći u komadu NULA, broj odeće manji no ikad (super, jel?) i kažu ti “sad tek ide žurka”… I ja sad evo, spremam se za eskalaciju žurke, kad došaptava jedna mila mama “to traje do 4. godine…” Pa ljuuuudi! 🙂 Sreća u vaše divne blogove koji me lepo nasmeju i razgale, te se baterije dopune da dalje uspem u onome “iskoristi dan (sa velikim mužOm i malom našom)”

    1. Jao, sreca je i moja kada od ranog jutra procitam ovakve komentare, pa se sva razgalim i smesim 🙂

      Mislim da smo u istoj fazi. U tesko eskalaciji smo, i skoro 3 (jer su mi rekli da to traje do 3.), kad ono vec par puta sad cujem da “to” ipak traje do 4. Znaci to nam je sad novi cilj 😀

Volela bih čuti tvoje mišljenje: