Kako da pronađete smisao u svakoj situaciji? (1. deo)

Ovo nije tekst tipa “Ti si smisao!” i to je to. Pa da vi dumate “Šta mi je ona sad u stvari rekla?

Priča o smislu je dušu dala za tipične motivacione tekstove u kojima lako izostanu konkretni saveti, ili barem praktični zaključci.

Međutim, ona je aktuelna u psihologiji još od Drugog svetskog rata i čuvenog psihijatra Viktora Frankla.

Dakle, traženje smisla u životu nije samo neka filozofska pretpostavka. U pitanju je pojam koji je poprilično važan za naše blagostanje. Iz tog razloga postoji puno konkretnih predloga kako da tu potragu za smislom završimo zadovoljni i ispunjeni.

Pa da krenemo redom.

smisao u životu

Kako da pronađemo smisao u situacijama u kojima patimo?

Prvo što svi kažu kod ove teme je:

Kakav je smisao u tome što ja patim/što sam povređen?

Najekstremniji primer ovoga je kad nam neko umre. To je situacija koja ima puno veze i sa fazama žalovanja, što je sve tema kojom ću se pozabaviti u zasebnom tekstu, pa ovom prilikom neću pisati o smrti bliske osobe.

Krenuću sa primerom jedne tipične situacije u kojoj sam se ja jako iznervirala i osećala da je prema meni učinjena velika nepravda.

Pre par dana su me vratili sa zakazane operacije glasnih žica. Došla ja na prijem sa torbama, otvorila bolovanje, uradila pripremu za operaciju i sve po redu.

Ali ne, ajde ti Saška ipak nazad kući!

Lekar opšte prakse i internista su mi odobrili neke antibiotike pre operacije, a anesteziolozi su od skoro počeli da odbijaju takve slučajeve. O čemu očigledno nisu obavestili lekare u domovima zdravlja, gde se rade pripreme za operaciju.

Odem posle toga kod doktora za nov termin operacije – tek krajem januara! Iz početka ću raditi sve pripreme, zatvarati/otvarati bolovanje i sve ostalo.

I ludela sam zbog toga par dana. Jesam. Da ne pričam da sam i neke ponude za držanje predavanja odbila, jer nisam znala kako će mi teći oporavak posle operacije.

I onda sam sa nekim pričala kako to sve stvarno mora da ima neki razlog. Možda je ovo što se događalo znak za nešto?

Krenula sam da razmišljam u tom pravcu i polako je celokupna slika počela da dobija širu perspektivu.

aleksandra birta

Na primer, sad nam se u kući sve nekako skupilo po pitanju troškova i ne znam kako bismo izašli na kraj sa mojih 65% od plate. U februaru posle operacije ćemo već uveliko krenuti da se oporavljamo.

Na poslu u međuvremenu imam dva usvajanja dece gde sam ja zvanični staratelj. Pitanje je da li bih sa bolovanja mogla da dolazim i prisustvujem tom svečanom činu. A jako su mi važni ti događaji.

I na kraju krajeva, sad i jedva čekam tu operaciju. Bukvalno!

Doveli su me do toga da želim što pre da završim sa celom pričom, a ne da strahujem što ću biti na operacionom stolu!

Šta sam ja u stvari uradila u pomenutoj situaciji?

Prešla sam tri koraka koje možete i vi imati na umu kada vam se čini da ste u žarištu besmisla.

1. Prepustila sam se patnji neko vreme.

Prvih par dana sam bila baš besna. Rezignirana. Razočarana u naše zdravstvo i sistem.

Nisam vam ni ispričala sve detalje mog odlaska tamo: od toga da me je sestra dočekala sa rečenicom “Sranje!” (jer je mislila da neću doći), do toga da su neka medicinska braća pokušala da me ubede da idem privatno kod doktora da mi zakaže operaciju u državnoj bolnici, jer ću jedino tako doći do njega.

Ma, imala sam osećaj kao da sam bačena u neki Monti Pajtonov film.

Tih par dana mi je stvarno prijalo da budem ljuta. To je bio prirodan tok stvari.

I naravno da mi je smetalo kada su mi govorili “Ma, biće sve to ok!” ili “Ko zna zašto je to dobro?“.

Ništa nije ok. Zdravstvo nam je totalno propalo, bre!

A uporedo sa tim besom prema zdravstvu, kod mene se razvijao i bes prema životu:

Zašto sad ja moram da patim zbog svega? To nije fer! Oni su krivi, ne ja!

Drugim rečima, samožalila sam se.

Eee, onda je došao trenutak kad je bilo važno da se ne zaglavim u tom prvom koraku, nego da krenem dalje. 

tijana henn

2. Prihvatila sam patnju.

Kao što sam gore spomenula, meni se to otkriće desilo kada sam u jednom razgovoru sa drugaricom sama rekla:

Ma, sigurno postoji neki razlog za sve ovo?!

Dakle, tek posle malo očekivanog besa sam bila spremna da razmišljam u tom pravcu. Pre toga su mi takve rečenice delovale samo kao nebitne floskule.

I sam Frankl je puno izučuvao značaj prihvatanja patnje, naročito nakon što je preživeo Aušvic (u kom je izgubio puno bližnjih osoba). Rekao je:

Ono što ne smemo zaboraviti je da uvek možemo naći smisao, čak i u beznadežnim situacijama, u kojima više ne možemo uticati na tok događaja. Onda kada više ne možemo da menjamo situaciju, možemo menjati sebe.

Dakle, u ovoj fazi ne možete još uvek govoriti “Sve je divno, bajno, sjajno!” ili čuveno “Ko zna zašto je to dobro?

Dovoljno je samo nešto poput: “Teško mi je i grozno je što se ovo desilo, ali sigurna sam da čak i u ovom svom besu ja mogu pronaći neki smisao.”

NE sreću i radost, jer sam još uvek besna, zaboga. Ali, neki smisao sigurno postoji.

Kada krenemo da tragamo za smislom, to znači da smo prihvatili da smo besni/tužni/razočarani.

I onda ga često i pronađemo.

3. Pronašla sam smisao celog toka situacije.

Taj smisao je za svakoga drugačiji.

U mojoj situaciji on je bio u tome što sad jedva čekam operaciju (ne plašim je se), biću tu na usvojenjima, imaćemo u kući više sredstava da pokrpimo sve što trebamo u ovom periodu.

Uvek postoji šira slika svakog događaja. Na nama je kako ćemo je kreirati!

Nekad ni nećemo moći da pronađemo pozitivniju verziju bilo kog aspekta događaja.

To je onda situacija u kojoj je možda jedini razlog patnje bio da nešto naučimo. O sebi, drugima, o životu!

Onda kada prihvatimo da nam život nije obećao da će nas maziti, već da su patnje neminovne, mi ćemo generalno lakše ići kroz sve situacije. Pa čak i one koje sa sobom nose nekakvu bes, tugu i bol.

Da zaključimo…

Prepustite se malo tom razočarenju što sve nije ispalo onako kako biste želeli. Posle nekog vremena, a ukoliko želite da napredujete i da ne budete zaglavljeni u nedovršenim situacijama na koje ne možete uticati, krenite da prihvatate neminovnost patnje u datom trenutku.

Tek onda ćete biti u mogućnosti da pronađete neki dublji smisao u celoj priči.

A sa tim će i psihičko olakšanje biti neminovno.

A sad vi…

Kako vam se čini ovakav pristup stvarima?

Da li ste i vi imali neka slična iskustva?

PS – Sledeći tekst će biti pun saveta kako da generalno pronađete smisao u životu. Za sve vas koji ne znate gde idete i čemu težite. Stay tuned!

sensa časopis

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

7 thoughts on “Kako da pronađete smisao u svakoj situaciji? (1. deo)

  1. Već jako dugo razmišljam na taj način i uvijek instantno postavljam situaciju da je sve s nekim razlogom. Em se manje živciram, em lakše prihvatim situaciju. Evo banalni primjer. Žurim na posao i svi se gegaju ispred mene. Pa ovaj vozi ispod dozvoljene brzine, pa ovaj skreće, pa traktor, pa radovi na cesti…. I živci lagano na stotku.
    Onda samo pomislim kako me “netko gore”, tko vidi sliku širenod mene, možda spašava od neke nepredviđenei loše situacije koja bi se mogla dogoditi da sam se ranije našla na određenom mjestu i odmah se smirim i opuštenije vozim.
    Naravno, nekada samouvjeravanje traje dulje, danima, tjednima, ovisno o težini situacije.
    Ali uvijek mi je prisutna misao: sve se događa s razlogom.

  2. Ovo me podseca na jednu pricu koju sam nedavno citala. Ide vako:

    Jednom je kralj otišao u lov i povrijedio prst. Njegov liječnik, koji ga je uvijek pratio na lovu, stavio je zavoj na njegovu ranu.
    – Hoće li biti u redu? Upitao je kralj.
    – Dobro … loše … tko zna? Liječnik je odgovorio.

    Kad se vratio iz lova, kralj je primijetio da je njegova rana zaražena. Liječnik je pažljivo pročistio ranu, stavio lijek na nju i ponovno namjestio zavoj.

    – Jeste li sigurni da će biti u redu? – ponovno je pitao kralj.
    – Dobro … loše … tko zna? Liječnik je odgovorio.

    Nakon nekoliko dana, prst je bio tako zaražen da su ga morali amputirati. Kralj je bio tako ljut na liječnika i bacio ga u tamnicu.

    “Dajte da sada vidim kako će vam se svidjeti zatvor liječniku”, rekao je kralj.
    – Zatvorite veličanstvo. Dobro … loše … tko zna?

    Kralj mi je rekao: “Ti si lud i nesposoban!”

    Nekoliko tjedana kasnije, kralj je otišao ponovno loviti. Ali ovaj put se izgubio i uhvaćen je divljim plemenom. Taj je dan bio sveta gozba za plemena i trebalo je savršenu žrtvu za svoje bogove. Vezali su kralja za stabla i započeli ritual, a kad su ga htjeli ubiti, njihov je svećenik povikao:

    – Zaustavi! Ovaj čovjek ne može biti naša žrtva. Nije savršen, ima samo 9 prstiju.

    Tako su oslobodili kralja i uspio se vratiti u kraljevstvo. Kralj je odmah krenuo prema tamnici gdje je bio liječnik i počeo se ispričavati.

    – Bili ste u pravu. To sto sam izgubio prst bilo je dobro. Spasio si mi život! Žao mi je što sam te zatvorio.

    Liječnik je odgovorio:

    – DOBRO je da ste me zatvorili u tamnici vašeg veličanstva, inače bih bio zajedno s tobom na lov, a imam sve moje deset prstiju.

    1. Kakva prica 😍😍😍 Moze se zaista naci neko objasnjenje, uvek. Nije uvek jasno u pocetku, ali posle nekog vremena tu je.

  3. Evo, tuniram za nastavak i cupkam od nestrpljenja… 🙂 I da, u fazi završavanja velikog posla, koji se završava go-di-na-ma… I kad pomislih-to je to, stiže još jedno veliko odlaganje, dorade i slično… Smisao? Hm… Verovatno da doteram taj rad i da ojačam. Možda nije dobro za mene da na lakši način dobijem to ka čemu se uputih…

Volela bih čuti tvoje mišljenje: