Kako je živeti kao introvertna osoba?

Intoverzija je osobina ličnosti sa kojom se rađamo. Introvertne osobe imaju bogat unutrašnji život, one nekad izgledaju kao da su rezervisane prema drugima, a energiju dobijaju iznutra, iz sebe samih, pre nego iz komunikacije sa drugim ljudima.

Barem trećina populacije ima karakteristike introverta, i sigurno je isto toliko osoba neshvaćeno od strane ovih drugih koji su ekstraverti.

U svetu u kom se ceni kad si prodoran, druželjubiv i kad lako sklapaš poznanstva, ljudi kojima to teže ide često bivaju odbačeni i etiketirani kao asocijalni ili neprilagođeni.

O tome da li je to zaista tako, i šta u stvari znači biti introvertan, priča nam Milena Kostić sa bloga Mama iz magareće klupe. U pitanju je majka četvoro dece, blogerka, savetnica za dojenje. Jednom rečju – žena zmaj.

I sama je introvertna osoba, a rodila je i jedno takvo dete. Puno je naučila o tome kako da izvuče ono najbolje iz svog introvertnog tipa ličnosti, i kako da pristupi tim karakteristikama kod svog deteta.

Milena je imala čast i da otvori novu rubriku na mom blogu: #radimnasebi priče, u kojima ćete iz prve ruke moći da saznate kako da izađete na kraj sa raznim životnim izazovima, ili da otkrijete kako da živite sa određenim karakteristikama svoje ličnosti ili temperamenta.

Pa, da krenemo..

milena kostic introvertna osoba

Ko je Milena Kostić?

Uvek mislim da su ovakva pitanja najteža jer možeš da kažeš svašta, a opet da to ne bude dovoljno ili da ti neko uživo drugačije legne. Al’ ajd da probam da se definišem.

Moje ime je Milena, Novosađanka sam i imam 35+ godina. Iako sam inženjer u menadžmentu, draža mi je titula (nažalost još uvek samo) apsolventa medicine. Žena sam jednog školskog druga iz gimnazije sa kojim sam roditelj četvoro dece, dve devojčice i dva dečaka.

Najveći prostor i angažovanje trenutno u mom životu je blog čiji sam autor, a zove se Mama iz magareće klupe.

Zašto “magareća klupa”?

Zato što mi se oduvek činilo kako nekim mamama to majčinstvo ide nekako lagano, a ja kao da često pokušavam da uklavirim kako da se nosim sa izazovima roditeljstva koji se stalno ređaju tokom godina. Pa zato o tome i pišem. Nekad duhovito, nekad veoma ogoljeno. Al’ to sam ja.

Pored bloga angažovana sam u Udruženju Roditelj kao vršnjačka savetnica za dojenje i učestvujem u vođenju Udruženja Mame Novosađanke.

Koji je životni izazov sa kojim si se (iz)borila? 

Verujem da svi koji prate moj blog već znaju da često pišem o introvertnosti.

Kad se spomene introvertnost, svi uvek zamisle asocijalne, nedruštvene ili u najblažem obliku, stidljive osobe. Ali mi to nismo, bar većinom.

Introvertne osobe su one kojima je nervni sistem osetljiviji te ih je lako prestimulisati. 

Drugim rečima, za razliku od ekstroverta koji svoje baterije pune druženjem sa drugim osobama, introvertne osobe se posle takvih druženja osećaju kao isceđena krpa. Potrebno ti je neko vreme da se osamiš, da napuniš baterije u tišini i u nekoj aktivnosti samo za sebe.

Dok sam odrastala mislila sam da je problem u meni. Kao da sam operisana od društveno prihvatljivog ponašanja. Daleko od toga da nisam bila društvena (pričljivije osobe od mene nema, a i telefon mi je oduvek bio sastavni deo funkcionisanja), ali nisam nikad volela isprazne razgovore i prenemaganja radi socijalizacije. U izlascima sam se uvek osećala kao trinaesto prase i, kako to muž kaže, nekuvana noga.

Dok sam u svojoj koži sam bila uz dobru knjigu, dobar film, predstavu, negde gde ću biti podstaknuta da koristim vijuge.

Školu isto tako pamtim. Nisam volela da sam u centru pažnje, iako sam bila odličan učenik, ali sam volela izazov učenja, po cenu da sam često odgovore na trik pitanja davala drugima koji bi se onda javljali da ih javno saopšte.

Društvo sam teško sticala, tražeći po principu “sve ili ništa”. Više sam vrednovala jedno ili dva prijateljstva po meri, no da imam veliki broj prijatelja.

Ono što je dodatni izazov je kad si introvert a imaš decu. Mojih četvoro je uzrasta od 1 do 7, što će reći – sitna deca. A što takođe znači i da je podmirivanje njihovih potreba uvek prioritet. A ja bih nekad samo 15 minuta tišine. Međutim, tišina u našoj kući postoji samo kad svi spavaju.

Često ni ne znam u čemu mi je prošao dan i ponekad ima tih dana kada samo čekam da muž dođe sa posla.

Verujem da je presudni trenutak u životu svake introvertne osobe kada shvatiš da nema potrebe da pokušavaš da se nasilno promeniš.

Bitnije je kako se osećaš u svojoj koži nego da li se dopadaš svakome. Meni je to “kliknulo” negde krajem gimnazije, mada verujem da sazrevanje prirodno ima učešća u tome.

Upravo zato mislim da reč “izborila” možda nije adekvatna za introvertnost. Možda bih pre to definisala kao “prihvatanje”.

Kako bi drugi ljudi trebalo da se ophode prema introvertnoj osobi?

Moja sreća je što je i moj muž delimično introvert, mada ne u meri kao ja, te stoga nije potrebno puno objašanjavanja. Razume i tu je za backup kad zaškripi. Na primer tada će bez pogovora izvesti sve klince u šetnju da mi obezbedi malo vremena samo za sebe.

Najbolje bih ustvari to definisala kao da “zna da prepozna znake”.

Upravo to bi mi značilo i od drugih ljudi.

Ako imate dete koje je introvertno, ovo nama pomaže:

  • ne forsirajte takvo dete da se javlja odraslim osobama i ima konverzaciju, jer ono ne voli kad su svi fokusirani na njega
  • ne lepite mu etikete da je stidljivo, tiho, nezgrapno, nedruštveno
  • ne forsirajte ga da učestvuje i da se igra sa drugom decom umesto što stoji sa strane i gleda. Potrebno im je neko vreme da se adaptiraju.
  • shvatite da to neće proći. U najboljem slučaju, vremenom može lakše i lagodnije obavljati društvena ophođenja. Ali, ono se neće “izlečiti” forsiranjem nečega što ono zapravo nije.
  • znajte da je osamljenost njihov izbor a ne kazna.

Koja je pozitivna strana introvertnosti?

Kada si introvert, to je samo po sebi prednost ako kad dobiješ i dete koje je isto introvertno. Baš kao što je moja starija ćerka.

Priznajem da sam jedan period lutala i pokušavala da je promenim iz straha da ne oseća patnju društvenog odbacivanja. Plašila sam se da će je neko pogrešno obeležiti da je stidljiva ili povodljiva, jer će radije da prećuti nego da se upusti u rasprave.

A onda sam se pomirila sa tim da je takva.

Put nije lak. I sada bude pogrešnih poteza, ali se trudim da ih ograničim što više.

Možda je smešno reći s obzirom na to koliko godina imam, ali nekad shvatam stvari i o sebi, zahvaljujući njoj.

devojka pije kafu

Šta bi poručila osobama koje su takođe introvertne?

Često mi mame pišu da su zahvaljujući ovom tekstu na mom blogu shvatile da im je dete introvertno. I da su osetile olakšanje jer je izgleda bilo potrebno da im neko kaže da su, eto, neka deca jednostavno takva i da je to u redu.

Tako i sami treba da se postavimo prema sebi. Ono što sam gore već rekla:

Mislim da je presudno prihvatiti sebe kao introverta. Sve dalje onda ide lakše.

Sa odrastanjem naučila sam da obratim pažnju na još neke stvari:

Bolje koordinisanje energije

Već sam gore rekla da nas društveni kontakti iscrpljuju.

Međutim, vremenom sam shvatila da to ne važi baš za sve kontakte. Konverzacije koje su sa nekim o ozbiljnijim temama, u kojima mogu nešto da saznam i naučim znaju da regenerišu. Stoga, kad naučimo da prepoznajemo takve momente treba ih koristiti.

Takođe, introvertne osobe po pravilu imaju neki hobi, neko interesovanje ili kreativnost kojom se bave. Ta delovanja nas čine radosnim, a to u mnogome pomaže da izguramo dan, pa čak i kad je po našim merilima „previše stimulisan“. Često uveče sednem da pišem iako je dan bio iscrpljujući, i pre tako dođem sebi nego spavanjem (dobro, možda ne baš „pre“, jer volim da spavam, ali tu je negde).

Praćenje komunikacije

Sa odrastanjem neke etikete su ostale. I dalje sam više kao „nekuvana noga“ u većem društvu, pogotovo ako ga čine meni nedovoljno poznate osobe.

Bar imam osećaj da tako delujem većini.

U tim grupnim razgovorima uvek delujemo kao da smo pomalo odsutni ili da nemamo šta da kažemo. Što nije tako. Suština je da nama često treba malo vremena pre odgovora, pa nas zato „zaskoče“ i preskoče.

Zato sam ja, iako je to možda nekulturno, počela da prekidam ljude u priči ne bih li se nekako vratila u kolosek. Nije to stalno naravno, ali dovoljno da druga strana shvati da se tempo malo uspori.

Bolje koordinisanje obavezama

Neke obaveze, doduše, pokušavam da izbegnem.

Uvek mi je pisana reč nekako lakše klizila, pa mogu reći da sam maher za poruke i mejlove.

S obzirom na angažovanja u poslednje vreme, uhvatim sebe kako bih uvek radije napisala mejl no pozvala telefonom. Što najčešće, ako okolnosti to dopuštaju, i uradim. Jer nekad 15 minuta razgovora telefonom toliko iscrpi da postanem nefunkcionalna, a vreme ide i obaveze čekaju.

Takođe, multitasking mi nije stran. Međutim, ono što je jako bitno je da mogu da radim 6 stvari istovemeno samo ako nema buke (ovde uskače muž i rešava pitanje klinaca ako imam nešto hitno).

Shvatite šta vas prestimuliše

Svi se razlikujemo, pa tako i različito reagujemo na mnoge stvari. Nekog dotuče javni nastup, donošenje odluka, učestvovanje u nekoj grupi ili kontakti sa ljudima.

Mene najviše remeti buka, i iskreno, tada ne znam šta ću sa sobom. Što je posebno sjajno, je ‘l te, s obzirom na četvoro klinaca koji mi se motaju oko nogu.

Zato na neki od prethodno opisanih načina pokušavam na sve načine da se dovijam da smanjim taj negativan uticaj na moj dan.

Pratite Milenu na njenom blogu

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

4 thoughts on “Kako je živeti kao introvertna osoba?

  1. Ponekad se zapitam da li smo mi introverti samo zarobljeni u zoni komfora.
    Cesto se zbog toga trudim da pomeram granice,ali to rezultira da se osecam kao ,,iscedjena krpa”,kao sto je ova divna zenica navela.
    I jos uvek se pitam isto pitanje. :))

    Clanak je super,sve pohvale!

    1. To je definitivno zona komfora, ali ona cije granice ne bi trebalo puno pomerati. Jer u pitanju su karakteristike licnosti koje se ne mogu iz korena menjati, vec samo delimicno prilagodjavati uslovima zivota.

  2. Mnogo mi znaci ovaj clanak, jer po prvi put citam/dozivljavam jednako iskustvo koje imam i ja, te se ne osecam cudnom, nezgrapnom, asocijalnom…nego se osecam lepse,integrisanije, u sopstvenoj kozi, sto me cini srecnom i smirenom

Volela bih čuti tvoje mišljenje: