Vaspitanje izazovnog deteta u doba krize

*Tekst je pisan u vreme korona virusa, ali odnosi se na sve krize kroz koje porodica može nekad prolaziti (bolest, razvod, ratovi, i sl.).

 

Obzirom da ova epidemija podrazumeva vanredno stanje u kom se nalaze sve porodice, ona je uticala da mnoga i deca i roditelji na neki način regresiraju.

Ako su mala deca u pitanju, to može biti u vidu češćih plakanja, ponovnog mokrenja u gaćice, češćih buđenja. Veća deca češće mogu pokazivati bes i nestrpljenje, neka više strah.

I mnogi roditelji će u ovakvim danima više grešiti.

Kao što rekoh, svi smo u vanrednom stanju. 

Međutim, roditelji koji imaju decu izazovnog ponašanja ili temperamenta će imati mnogo jače izražene probleme koje takva situacija nosi.

Svakodnevno će imati češće i jače izazove, što drugi uglavnom neće razumeti jer, Bože moj, svima nam je teško.

Obzirom da sam majka jednog takvog deteta, imala sam potrebu da napišem jedan tekst podrške roditeljima sapatnicima, jer pouzdano znam kako u ovim danima tu podršku neće moći da nađu kod drugih roditelja.

Nažalost, čak ni kod mnogih stručnjaka.

roditeljstvo i krize

Izazovna deca?

Iako većina roditelja smatra da ima izazovno dete, to prosto nije tako.

Roditeljstvo je to koje je samo po sebi često izazovno, ali roditeljsto ove dece je izazovno mnogo češće od proseka .

U ovom tekstu sam više pisala o tome ko su tačno izazovna deca.

Kao i u njemu, i ovde ću pisati o deci koja imaju čvrst stav, jaku volju i slabu kontrolu besa, iako izazovna deca mogu podrazumevati i druge vrste izazova.

A kako su se ta deca ponašala za vreme korone? (I kako se može očekivati da se ponašaju u bilo kojoj drugoj porodičnoj krizi?).

Evo našeg primera:

Iako je u prvim danima moj zvrk bio hiperraspoložen, polako su sukobi među nama postajali sve češći.

Ja to razumem, to me nije iznenadilo.

Dosta je i njemu svih zabrana, uskraćivanja, dosta mu je da gleda samo mene i da sluša samo moj glas.

Baš kao i meni ponekad za njega, realno.

Razlika između nas dvoje je u tome što on još uvek nema kapaciteta da sa tim stresom izađe na što mirniji i funkcionalniji način, pa se kod njega to ispoljilo kroz regresiranje na česte i jake tantrume i preplavljivanja.

Ok, tantrumi su sad češći kod mnoge dece zbog krize.

Da, ali kod dece koja nisu izazovna oni su povremeni i ne tako jaki.

Obzirom da je moj zvrk po mnogim kriterijumima izazovan, u poslednjih 15ak dana takvih ispadi su se dešavali čak i po 2-3x dnevno, i znali su da traju i po 1h (jednom u talasima i 3h).

A kako oni to sada izgledaju?

Krenu na najmanji povod, ali kad se tu doda umor, glad, ili prosto činjenica da je policijski čas i da ne možemo napolje, oni se povećavaju i pređu u preplavljenost.

Pored vrištanja, tu kreće udaranje, šutiranje i koješta drugo što sam detaljnije opisivala u gore pomenutim tekstovima i kod sebe na Instagram profilu.

Mi smo njih do korone uglavnom uspeli da regulišemo, i ja sam naučila da ih ne shvatam lično.

Svesna sam da njegov mozak još uvek nije dovoljno razvijen da bi 100% naučio da kontroliše bes.

Znam da se on u tom trenutku muči više od mene.

Naučila sam da sa što manje reči pustim da do kraja proživi tu emociju, a da ga pritom sprečim da povredi sebe ili mene.

Ali…

I ja sam sada u vanrednom stanju.

Takođe sam zatvorena i ograničeno mi je hiljadu stvari.

Neizvesnosti na sve strane. Bliska osoba je imala koronu (sad je sve u redu, hvala Bogu), osoba iz porodice je bila na samrti (i ona je sada srećom bolje).

krize korona

Logično je da sam zbog svega toga i ja na ivici živaca, te su mi tolerancija i strpljenje na izmaku.

I šta se onda desilo?

Grešila sam kao roditelj!

Ooo kako sam grešila.

Vikala.

Par puta sam mu i vratila na njegovo udaranje. Da, ja, koja promovišem vaspitanje bez batina.

I naravno da je bilo još gore kad sam mu vratila udarac, i kad sam vikala. Znala sam da će tako biti.

Obzirom da znam zašto to nije dobro, kad sam to uradila nisam ni očekivala da ću nešto kod njega promeniti ili, ne daj Bože, “da mu pokažem ko je gazda”.

Ne!

U tih par sekundi ja sam svesno izgubila kontrolu jer sam želela nekako i ja svoj bes da izbacim.

(Sad sam brutalno iskrena, ali to mi je bio cilj ovim tekstom.)

Verujem da su to situacije kroz koje su prošle mnoge porodice izazovne dece.

A znam i da je svima vama koji ovo čitate isto tako bilo i teško kada gledate sve te slike porodica koje nikad bolje nisu živele.

Ili čitate sve iste prepisane savete za roditeljstvo u vreme krize:

Izbrojite do 3.

Idite u drugu sobu da se izduvate.

Pustite ga da ga prođe. 

Izbrojim ja do 3 po nekoliko puta, ali njegovi napadi i vrištanje su sve jači i kraj deluje sve dalje. A ja na ivici živaca.

Probam da odem u drugu sobu, on odmah za mnom i bes mu opet još jači.

Poslednje atome snage iz petnih žila vadim da budem smirena i sačekam da ga prođe, ali mi je sad već teško da ga držim i sprečim da me udara jer on im već 24kg.

Ako na to dodaš činjenicu da sam 24h sama sa njim i da nemam ni 1h da malo napunim baterije, kako da ne pomislim ono iracionalno:

On ne može opet ovako da se ponaša.

Ili:

Dosta mi je. Sad je kraj!

dete i krize

Super su sve te vaše prepisane teorije, ali praksa je ipak dosta drugačija, jel da?

No, ipak sam uspela češće da odreagujem na zadovoljavajući nego na pogrešan način.

Kako?

Prihvatanje

Ovo sve prethodno opisano je bilo neminovno.

I kod njega i kod mene.

Vanredno stanje, čoveče.

Zato nisam:

  • katastrofizirala što je toliko regresirao, a taman smo posle toliko godina njegovu kontrolu besa doveli u red.
  • imala krivicu zbog svojih grešaka u roditeljstvu. Bile su očekivane.
  • kontemplirala o tome kako će sve ovo izgledati na dalje, razvijala strahove za budućnost. Sve će to ponovo doći na svoje.

Povezivanje

Ono je najvažnije za vreme samog ispada besa jer mu tada daje neophodnu sigurnost.

Kako sada to često nisam bila u mogućnosti da mu pružim u tim trenucima, svu snagu sam skupljala da mu je pružim nakon svega. Kad se oboje malo smirimo.

I tad je ona mnogo važna.

Ako je trebalo obaviti neki miran razgovor obavili smo ga. (Mada sam se trudila da to ne bude posle svakog ispada, jer ako bismo to radili dva tri puta dnevno, pobunio bi se, pošto bi ga smaralo.)

Takođe mi tada nije bilo strano da se izvinim za svoju grešku.

A nakon toga smo imali pregršt zagrljala, poljubaca, maženja i zajedničkih aktivnosti. I izjava ljubavi na 100 načina.

Kad on i posle mojih pomenutih greški uveče kaže “da sam najbolja mama na svetu i da me nikad ne bi menjao”, iznova shvatim da sam na dobrom putu.

Uprkos svemu što se desilo.

Tehnika 5:1

Ona je konkretizacija prethodno opisanog:

Za svaku svoju grešku (loš postupak) uradiš 5 dobrih stvari (aktivnosti povezivanja).

Može i 3, nije problem.

Ali, da su autentične i od srca.

Ništa silom.

To može biti i obično “volim te”, dugo maženje, ali i zajedničko igranje, pravljenje omiljenog jela/kolača.

Prosto, lepim iskrenim delima potrete ona loša.

(Ovo naravno nije dovoljno ako fizički ili seksualno svaki dan zlostavljate svoje dete, ali je već jasno da moj tekst nije o tome :))

Šta možemo na kraju zaključiti o roditeljstvu u doba krize?

Ne mogu svi saveti važiti za svu decu, čak ni za sve roditelje.

Mnogo je važno da i svoja očekivanja gradite na osnovu te činjenice.

Dajte sebi i deci šanse za greške u ovakvim situacijama krize, jer je nemoguće drugačije.

Dok god radite na sebi i svom roditeljstvu, na dobrom ste putu.

No, nemojte u ovakvim danima raditi na unapređenju svojih roditeljskih veština.

Nije pravi trenutak!

Sada bukvalno psihički “preživljavate” i gasite požare.

Kad sve ovo prođe, lako ćete se unapređivati.

Do tada ostajte mi dobro.

S ljubavlju,

Aleksandra                                                                                                                                                                                            srecna porodica korona

Volela bih čuti tvoje mišljenje: