Gledam te, majko, i razumem te!

Gledam te, majko, i deluješ mi tužno i bespomoćno.

Vidim ti u očima da ne znaš kuda i kako sa detetom, i kao da ti se ceo svet srušio.

Željno si iščekivala svoje čedo i znala si da roditeljstvo nije samo cveće proleće. Ali, nisi se sigurno nadala ovakovom padu samopouzdanja, da ti ni pokisla dijareja nije ravna.

Isprobavaš sve metode za koje znaš i za koje čuješ, ali kao da nema efekta.

Imaš utisak da ti je dete van svake kontrole.

Gledam te, majko, i vidim strah i sramotu u tvojim očima.

Da li će oteti igračku? Da li će udariti neko dete? Gurnuti? Ujesti?

Šta god da tad pokušaš neće uroditi plodom, i svi će to videti.

Videće da ti nemaš nikakvu kontrolu, a da je tvoje voljeno dete jedna prava mala zver u tom trenutku.

Pa još ako ti neka “brižna” majka uputi osuđujući pogled ili neki isto tako “brižni” komentar – tek će ti se onda ceo svet srušiti. Jel da?

A ti ćeš onda razmišljati kako bi najbolje bilo da se zaključate u stan i da svoje takvo dete “ne puštaš među ljude” dok ga ta faza ne prođe.

Jer, kao da sva druga deca sarađuju i savršeno funkcionišu sa svojim roditeljima, a samo kod vas nešto ne štima.

I posle takvih razmišljanja te, majko, gledam i vidim čak i krivicu u tvojim očima.

Prebacuješ sebi kako si uopšte mogla i da pomisliš da je tvoje dete nekad jedna prava mala nepredvidiva zver.

Verovala si ranije kako su sva deca nasmejana nevinašca koja samo ponekad tiho i slatko zaplaču kad im nešto nije po volji, a ovo tvoje dete se dere na sav glas.

Toliko da ti se u momentu utroba okrene.

Pa kad osvestiš da si na neko njegovo vrištanje tako odreagovala, onda te još više grize savest, jer kako majka može na taj način da reaguje na svoje dete?

Da li ćeš mi verovati kad ti kažem da je očekivano da tako reaguješ. I da je to skroz u redu?

Kako dete zna da izbaci iz takta, to znaju samo roditelji.

To se dešava onda kada iznevere naša očekivanja, pa razmišljamo: da li bi mi ovako vraćao da ga ja manje volim? 

A suština je, draga majko, da ljubavi nikad ne može biti previše.

Nema njegovo takvo ponašanje veze sa tvojom ljubavlju.

Nema veze ni sa bilo kakvim “vraćanjem”. Ne rade oni to nama namerno.

Upravo je suprotno.

Na tom ranom uzrastu deca uče da uspostave kontrolu i da postave granice.

Za svoje ponašanje, emocije, granice u odnosu sa drugim ljudima.

Nisi sama, majko.

Dešava se ovo mnogim roditeljima, samo što se o takvom dečijem ponašanju malo priča.

Mi majke smo posebna sorta ljudi, pa mnoge od nas misle da ako takvo nešto i spomenemo, ispašćemo nesposobne.

A ima li većeg poraza nego stvoriti utisak da nisi kompetentan  roditelj?!

Iako u suštini takvo dečije ponašanje često nema puno veze sa nama.

Vrištanje, udaranje i bacanje su očekivano ponašanje u periodu između detetove 2. i 4. godine. Podrazumevaju učenje deteta da kontroliše svoje emocije.

Mnoge majke navode kako “njihovo dete sve sluša” i kako “njima to dete nikad ne bi radilo”, ali veruj mi da ima nas koje su bile u tvojoj koži.

I naučile smo da se dete tada muči više od nas.

Da ono ne radi ništa nama, te da je zato važno da se i mi usmerimo na njega i na to kako da mu pomognemo.

Tvoj osnovni zadatak u tim trenucima, majko, je da ga naučiš kako da izventilira tu prirodnu emociju besa, bez da povredi sebe ili druge.

Koliko god to sve ružno tada izgledalo, bes je emocija sa kojom će se tvoje dete susretati u toku života.

Zato je tvoja dužnost ne da ga prisiliš da taj bes potisne, već da ga naučiš kako da na pravi način izađe na kraj sa njim.

I proći će sve to, majko.

Samo ćeš se jednog dana probuditi i shvatiti kako su se svo tvoje strpljenje i trud isplatili.

Sazreće i tvoje dete i sve više ćete se dogovarati i uspevati da uspostavite bar neke granice.

A sve te žene koje od sebe prave kraljice majke i koje misle da je sve samo do roditelja, a ne i do temperamenta deteta – njih izbegavaj u širokom luku.

Potraži nas majke koje ćemo ti pokazati razumevanje.

Makar i u pogledu ili osmehu, ako ne u rečima.

Ima nas dosta koje smo prošle sve što ti sad proživljavaš.

Znamo koliko su ti tada potrebni razumevanje i podrška, jer misliš da nikad nisi bila slabija.

I ne zaboravi ovo:

dok god pratiš razvoj i potrebe svog deteta i dok god se trudiš da isprobavaš razne metode ne bi li zajedno došli do pravog rešenja – ti si najbolji roditelj za svoje dete.

I ono je najsrećnije na svetu što je baš tebe dobilo za majku!

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

10 thoughts on “Gledam te, majko, i razumem te!

  1. Ух, колико су ти тренуци тешки! И таман помислим “супер, завршили смо”, дође нека мнов фаза, са неким мовно понашањима са којима тек треба да учимо како да изађемо на крај, па оно млађе дође у прву фазу, али скроз другачије реагује од оног на шта сам набинав! Али, гурам лагано! И захвална сам свима вама које нам помажете да останемо нормални!

    1. Svaka faza nosi svoje, a i kad imaš dva deteta često tek onda vidiš kako iste metode ne pale kod svih, već ih treba istraživati i prilagođavati. A razumevanja nekako uvek manjka među majkama, a baš nam treba.

      1. Ја их имам троје, и рекло би се да сам “испекла занат”. Али, тек са трећим видим колико је све другачије него код прва два, а опет исто.
        Ја заиста покушавам да разумем друге мајке, да им пружим подршку, да се некад и нашалим на свој рачун како би и оне виделе да су то све нормалне ситуације.
        Твоји текстови ми се зато и свиђају, јер нуде толико потребну подршку 🙂

  2. Pozdrav od majke? Da li Socijalna služba pomaze majkama koje žele vise, bolje? Ili ona učestvuje u porodičnim odnosima ljudi koji nisu dovoljno zreli, zdravi…? Osjetila sam kako je to kada te pogledaju kroz ogledalo majčinstva – na tebi je sve a na djetetu vjerovatno ne? Hvala za nadu…

    1. Postovana Marija, nisam razumela Vasa pitanja. Mozete li mi detaljnije objasniti kako ocekujete da Vam pomognem?

Volela bih čuti tvoje mišljenje: