Mama, a kad ću ja porastiti?

More. Silazimo liftom iz apartmana. Zvrk iz nebuha ispali pitanje:

„Mama, a kad ću ja porastiti?“

Mili on. U liftu moram da ga dignem da bi pritisnuo dugme. Zato što je još mali.

Posle mi odmah pruža ruku da ga uhvatim, jer ukoliko ide sam uzanim hodnikom koji vodi do ulice, zatrči se i usput ili on padne ili sruši hiljadu kofa, kanti i drugih koještarija koje se tu nalaze. Naravno, zato što je još trapav i tako mali.

Posle mora stalno nekoga da pita da ide sa njim u vodu. Opet, jer je još mali i ne može sam.

Nešto od toga ga je sigurno pokrenulo da mi postavi ovo pitanje od malopre.

A kad bi samo znao koliko je u stvari njemu lepše i lakše.

Njemu je doživljaj da pritisne to dugme u liftu pa da vidi kako se zbog toga svi pokrenemo i stignemo na neki drugi sprat. A mi često pomišljamo: „Kad li ćemo više stići?“

On je srećan kad mu dam ruku. Prija mu sigurnost koju mu taj gest u sekundi pruži. A koliko smo mi samo puta rekli: „Hajde, požuri!“ dok se on vuče ili stane da pogleda neki novi predmet koji su gazde stavile u hodnik zgrade gde smo bili smešteni.

Na plaži ne može da stane od sreće kada po ko zna koji put vikne: „Hoću u vodu!“. Hej, šta ga sve čeka tamo! Pa život je tako lep. A mi neretko jedan drugom u tim trenucima govorimo: „Ajde sad ti sa njim. Ja sam malopre išao/išla!“

A kad i dođemo do vode, šta sve tek tu nastupa.

„Ajde, mama, uzmi me. Idemo da gnjuramo.“ Pa ne može da dočeka ta silna gnjuranja i bacanja koja je zavoleo ove godine. Šta on zna da li je voda hladna ili „taman kako treba“. Čak i ako je hladna to se u sekundi istrpi, jer nas svašta nešto lepo posle čeka. A sebe uvatim kako se u glavi borim sa mislima: „Jooj, kako ću sad tako odjednom?! Nešto mi je hladna voda!“

I posle dugog kupanja u vodi cvokoće i tresu mu se usne, ali on ne ferma. Želja za uživanjem je jača od osnovnih fizioloških potreba.

Onda posle 100 kupanja, igranja u pesku i kopanja rupa za skakanje, dođe vreme za spavanje. Ne može na oči da gleda, ali naravno govori: „Neću da spavam!“ Nije on mutav. Tu da leži i sneva pa da propusti sva dešavanja koja će biti oko njega.

Mi naravno razmišljamo kako bi to baš sada bilo dobro, jer: čitaću knjigu, sunčaću se, muž će ko zna gde ići i šta raditi u tim trenucima slobode.

A mali je baš uporan u nespavanju.

Evo ga, hoće još jedno kupanje.

Odlazi tata sa njim u vodu i brzo se vraćaju. Umotavam ga u peškir, čvrsto grlim i krećem blago da ga njišem. Ovaj put se predaje i tako mi zaspiva u krilu.

A kad ustane, idemo sve iz početka.

On uživa u trenutku i razmišlja kako sebi da ugodi. Za njega nema prepreka, ima osećaj da sve može. Sve može on, a i mi, njegovi roditelji.

A mi iznova od njega učimo kako da se prešaltamo na taj „ja mogu“ modus sa ovog „jaoj, zašto baš sad?“ ili „šta ako?“.

Koji je bolji način razmišljanja, nije teško zaključiti.

I zato mu brzo odgovaram:

„Porašćeš jednog dana, ljubavi. Ali, nemoj žuriti. Mnogo je lepše kad si mali.“

„Porastiću. Neću žuriti. Lepo je kad sam mali.“ – ponavlja on i skreće na neku desetu temu, vođenu naravno trenutnim željama.

Jer, kako drugačije?