„Mama, ajde jednu Livadu.“
„Kad mi pričaš tu priču, ja baš lepo zaspim.“
Šta je Livada?
To je naša (kao)mindfulness priča za laku noć koju sam slučajno izmislila.
O čemu se radi?
Jednom prilikom i posle pročitanih priča nikako nije mogao da se primiri i zaspi.
To nam je često problem, moram priznati, ali ovaj put baš baš nije mogao da zaspi.
Palo mi je na pamet da krenem da izmišljam neku priču koja će mu pomoći da umiri svoj mozak i polako utone u san.
Krenula sam od one klasične ideje o zamišljanju nekog mesta gde si srećan i gde je sve savršeno. Za mnoge ljude je to nekakva livada, sa idiličnom atmosferom: zelena trava, cveće, ptičice, lep dan, itd.
Onda sam tu celu priču povezala sa njegovom najomiljenijom stvari na svetu – sa fudbalom.
Dalje mi se ideja razvijala u pravcu osnovnog principa mindfulnessa i svih relaksacionih i meditativnih tehnika – osvešćivanju sebe sada i ovde.
U našem slučaju to je značilo da povežem sve to sa njegovim osnovnim čulima, kako bi umirio telo i um.
I tako je nastala naša priča zvana Livada.
Ona otprilike ide ovako:
Osvanuo je divan dan. Obukao si svoj omiljeni dres i kopačke.
Sunce je sijalo i bilo je taman dovoljno toplo da ne moraš ispod da oblačiš trenerku.
Uzeo svi svoju loptu (onu belu sa narandžastim za koju štedimo pare) i otišao na najlepšu livadu ikada. Bila je ogrooomna i imala je najzeleniju travu koju si ikada video. Zelena, zelena, divna!
Počeo si da igraš fudbal i davao si puno golova. Sto, dvesta, trista. Ma hiljadu golova. I nigde nisi žurio. Mogao si da igraš fudbal koliko god si želeo.
I nije bilo straha da ćeš nešto polomiti loptom ili da će se izgubiti. Kad god si je negde šutnuo, mogao si da je nađeš.
Onda si se umorio i otišao na najlepši deo livade. Tamo gde ima puuuno cveća, najlepšeg na svetu. Bilo je tu raznog cveća: žutog, belog, crvenog, ljubičastog. A kako je tek mirisalo?! Kao najlepši parfem na svetu!
Pčele su srećno pravile med, a bili su tu i leptiri. Kako su tek oni bili lepi. Isto raaaznih boja. Crnih, žutih, šarenih, belih… Ne postoje dva leptira koji su isti.
Onda si iza video jedan potok. Dugačak, a tanak. I imao je najčistiju vodu koju si video. To nije prljava voda kao u Dunavu, neee. Ova voda može i da se pije.
Čučnuo si dole i uzeo malo da popiješ vode jer si bio jako žedan. Bila je baš onako hladna kako voliš. I onda si se malo poprskao vodom po licu da se osvežiš, jer si se jako umorio od fudbala.
Sada dolazi važan finiš…
Potom si se popeo na jedno malo brdo i odatle gledao livadu. Bila je nepregledna i preeelepaa. Najlepši prizor koji si video.
Bilo je tu i jedno drvo koje je imalo veeeliku hladovinu. Legao si tu, stavio glavu na loptu kao da je jastuk i zažmurio. I dalje si čuo cvrkut ptica, osetio miris cveća, a vetrić te je osvežavao po rukama i nogama.
Sada je vreme da tvoje telo odmori. Ceo dan te je služilo i sada želi da odmori.
Hvala ti telo što si me ceo dan služilo!
A želi da odmori i tvoj mozak. On najbolje odmara kada odemo u zemlju snova.
Polako ćeš sada sve slabije čuti moj glas i sve više ulaziti u diiivnu zemlju snova. Tu je sve moguće. Davaćeš sto, dvesta, trista golova. Igraćeš se sa svojim drugarima, mazićeš se sa svojim mamom i tatom.
Putovaćemo gde god poželiš i videti stadione: od Barselone, Real Madrida, pa onda u Paris Saint Germain. U snovima je sve moguće.
Jedva čekam da mi sutra ispričaš kakve si lepe snove sanjao.
Laku noć, ljubavi moja. Lepo sanjaj. Volim te najviše na svom svetu.
*Jasno je da delove vezane za fudbal zamenite detaljima koji su važni za vaše dete.
Svaki dan ubacimo i nešto što mu je tada bilo bitno: to nešto će u priči kao sanjati, ili je i to nešto dodatno radio, video, obukao.
Ovo je osnova, vi je menjajte u skladu sa detetovim afinitetima.
Zašto je ova priča pravi mindfulness?
Za to postoji više razloga koji su evidentni u priči:
- umiruje detetov um
- povezuje njegov um i telo u jedno
- usmerava ga na trenutak sad i ovde, dalje od bezbroj misli koje mu se motaju po glavi
- povećava njegovu svesnost kroz detalje, posebno one koji se odnose na miris, vid, dodir, zvuk.
Priča povezuje sve ono što voli i što mu je važno u jedno, i tako završetak dana čini lepim i umirujućim.
Polako, mirno i instruktivno ga uvodi u san.
Često se i posle toga malo prevrće, pa tek onda zaspi, ali i tada je vidno smireniji i skoncentrisaniji nego pre priče.
A neretko i odmah po završetku priče utone u san.
Najlepše je to što mu je to jedna mala slatka rutina pre spavanja koju je povezao sa snom i kojoj se uveče raduje.
A sad vi…
Imate li vi ovako neke priče?
Da li vam se svidela priča i da li mislite da ćete moći da je inkorporirate u vašu rutinu?
Podelite u komentarima.