Svima koji me znaju je poznato koliko volim da putujem. Tu ljubav sam prenela i na svog muža i dete, pa kad god imamo priliku mi gledamo da negde kibnemo, naravno u skladu sa svojim mogućnostima.
Makar to bilo i do Fruške Gore.
Mislim da me je baš ta ljubav prema putovanjima i avanturi povezala sa jednom divnom ženom laficom – Minom Milenković.
I ona nije bilo kakva mama koja voli putovanja. Ona je mama koja je sa mužem to postavila kao prioritet, pa voli da kaže da zbog toga oni vode „nomadski“ život.
Imaju i poslove koji im to dozvoljavaju, ali rekla bih i hrabrost da žive sa takvim izazovom.
Mina je jedna izuzetno pozitivna i energična osoba koja nikog ne ostavlja ravnodušnim. Bilo da je to svojim fotografijama koje deli na svom profilu na Nacionalnoj geografiji, ili pričama o putovanjima koje piše na Najbolja mama na svetu.
I iz Mininih tekstova i fotografija lako ćete primetiti njenu zaraznu sklonost da vidi ono što je lepo u ovom svetu, i da se trudi da ga iznova učini još lepšim. Za sebe, ali i ljude koji je okružuju.
Ko je Mina Milenković?
Mina je jedna mlada, kreativna i vesela mama. Ćerka, sestra, žena, drug.
Ne
Neko ko posebno voli prirodu i rado je posećuje. Neko ko voli da se igra sa decom, da cirkuliše planeton Zemljom i da se puno smeje.
Neko ko voli život i neko ko pre svega nije rob vremena.
Koji je životni izazov sa kojim si se izborila?
Najveći izazov je definitivno bio posao kojim se sada bavim. O tome sam razmišljala još kao mala, jer sam često gledala ta sumorna lica koja se svakodnevno vraćaju sa posla kućama u isto vreme, istim putem.
To mi je oduvek bilo odbojno i znala sam da se ja neću baviti kancelarijskim poslom ili nekim drugim koji iziskuje od mene da radim od 9 do 15h.
Imala sam par takvih ponuda kada sam ostala bez posla posle porođjaja, ali sam ih odmah odbila.
Sama činjenica da sam toliko zatvorena na jednom mestu i da čekam vikend da bih negde na duže otišla, meni je bila jeziva. To prosto nije išlo uz moj karakter.
Imala sam sreću da sam našla muža koji je takođe još na fakultetu znao da će imati terenski posao i on sada radi za kinesku državnu televiziju, u čemu mu ja često pomažem.
Ta neka naša varijanta nomadskog života je definitivno nešto što je ponekad predstavljalo izazov za nas, ali mislim da smo se sa tim uspešno izborili.
Izazov je bio u tome što sam već kao mala morala da se opredelim za vrstu posla koji neće iziskivati iz mene stalno radno verme. Bila sam svesna toga i išla sam samouvereno u tom pravcu.
Muž takođe. Znali smo da ćemo odabirom ovakvih poslova imati dosta vremena za zajednička putovanja, ali i da ćemo često raditi na putu.
Šta si morala da izmeniš u životu da bi mogla da živiš takvim stilom života?
U principu sem posla nismo morali ništa značajno da menjamo u našim životima. I suprug i ja smo još kao deca često putovali i više vremena smo provodili na putu nego kući.
Ja sam neko ko se jako brzo adaptira i volim promene, pa mi nije teško da toliko budem van kuće.
Volim izazove i nije mi problem da se suočim sa njima.
Bitno je probleme ne gurati pod tepih, već se baciti u koštac sa njima.
Sećam se takođe da sam kao mala često sa društvom bežala od kuće. Išli smo na Zlatibor da bi jahali konje, na skijanja, na žurke. I uvek je bilo onih koji su nam zavideli i kojima je bilo drago, a koji nisu imali hrabrosti i energije da toliko „akcijaju“.
Morate imati fokus u životu i ići ka njemu.
Fokus naše porodice su putovanja i niko i ništa nije jače od toga.
Koje su prednosti, a koje mane takvog načina života?
Vrline su te što se stalno krećete po različitim mestima, stalno menjate ljude, gradove, načine života.
Vrlina je definitivno i to što ste tako duhovno ispunjeniji i psihički zdraviji. Što se dete od malih nogu navikava na različite nacije, jezike i sve druge različitosti koje nose putovanja.
Ovakvim načinom života vi kreirate jako puno uspomena koje vas prate ceo život i tu su uvek sa vama.
Sećam se da smo jednom bili na kampovanju na našoj lepoj planini Tari, pa smo odatle nas dve same išle za Moskvu. Taj prelaz iz potpune divljine i šuma u ogroman i užurban grad valja doživeti.
Nekada smo na putu i po mesec dana i to je jako uzbudljivo i lepo, ali nekada i izazovno. Vi ovako u stvari mnoge stvari završavate sa puta, u brzini, kao na primer placanje racuna i drugih obaveza.
Ono što je loša strana nomadskog stila života je to što često propustimo neki rodjendan ili neki drugi bitniji događaj naših prijatelja. Prosto se desi da ne možete u isto vreme da budete u dve države, pa je bitno da to što smo propustili i nadoknadimo. Da ne budemo sebični i ne mislimo samo na sebe, već i na ljude oko nas. To su oni koji nas vole i koji podržavaju sto smo ovoliko po svetu.
Kada je ćerka krenula u vrtić, već posle mesec dana smo otišli na duži put. Kasnije kada se vratila bilo joj je malo teže da se uklopi, ali sada već godinu i po dana ide sa manjim prekidima i to sve protiče bez problema.
Još jedna mana je to što zbog toga što smo često na putu mi nemamo psa, kog svi jako priželjkujemo, iz prostog razloga što ne želimo da ga mučimo po silnim avionima i sl.
Kako vas vide drugi, a kako vi?
Sebe vidim kao zadovoljno osobu i srećna sam što iza sebe imamo toliko putovanja, mesta koja smo videli i uspomena koje smo doživeli.
Mnogi ljudi vole naša putovanja jer ih inspirišemo i pokazujemo da se i sa manjom decom itekako može putovati, i da se tada ne morate odricati nikavih životnih zadovoljstava koja ste imali pre rođenja deteta.
Neki ljudi smatraju da je bespotrebno toliko putovati, ali meni je to ok. Svako ima svoje mišljenje, i meni je to svakako u redu.
Šta bi poručila osobama koje žele da žive sličnim stilom života?
Poručila bih im da budu hrabri i da krenu da realizuju svoje želje.
Da eksperimentišu, improvizuju i da krenu da osvajaju svet.
Da ne sede kući i samo maštaju i pričaju, ili ne daj Bože, kukaju.
Mnogi mladi misle da su za dobra putovanja i provod presudne pare. Naravno da su vam potrebna novčana sredstva, ali ona svakako nisu i presudna. Znam mnogo naših mladih ljudi koji su otišli da žive negde drugde i da putuju svetom, i to sa vrlo malo novca. Oni su imali toliko želje i ljubavi za avanturom, što je sve bilo bitnije od skupih letova i skupih hotela.
Budite svoji i pređite sa reči na dela.
Koračajte za svojim ciljevima i nikada ne odustajte. Nikada.
Život je jedan i treba ga iskoristiti na pravi način.
Fotografije u tekstu su vlasništvo Mine Milenković, i kao takve podležu autorskim pravima, te je zabranjeno njihovo preuzimanje.
