Mi ljudi smo stvarno čudna sorta. Stalno se nešto zapitkujemo, tragamo, razmišljamo, predviđamo. Želimo da dodirnemo nebo. Da ostvarimo neostvarivo. Tražimo pukotine u moru jednostavnosti i uhodanih trasa. Hoćemo više, brže, glasnije, drugačije. Pa kad to dostignemo, onda opet iz početka. Krupnim koracima, bez stajanja.
Vrlo često u toj žurbi i ne vidimo ono lepo što se krije iza životnih ruševina. Svetost na zemlji, tu odmah pored nas. Pa šta i ako ne možemo da dodirnemo nebo? Toliko toga lepog je u vidokrugu dok nam je pogled uprt ka njemu. Čak i kada nam se ono čini daleko.
I zašto onda ne bi barem na trenutak zastali. Ne mislili. Ne brinuli. Našli sitne razloge da budemo zahvalni. Jer, budućnost ne mora biti tako daleko. Ona je tu iza ugla. Ponekad se prepliće sa sadašnjošću. Kao nešto što već sad možemo započeti. Ne iščekivati. Ne strahovati.
Prepustiti se. I sam sebe pobediti!
9 Odgovor
sviđaju mi se fotografije, i slažem se s tobom.
Videla sam da imaš novi post još pre neki dan, ali pošto sam već skapirala da pojedine blogiće volim da čitam natenane, kad sam i opuštena i nisam ujedno, kad mi nešto možda malko fali za.. nešto.. ili me žulja čak i sunčan dan (kao ovaj danas).. e tad je vreme da dođem ovde. Pretpostavljaš, uživala sam u tvojim rečima.<3
Odlične fotografije i odlična suština 🙂 U životu sačinjenom od isplaniranih koraka često zaboravljamo sve ono što nas istinski usrećuje.
Draga, ti bas znas da ulepsas dan <3 Drago mi je da mogu da ti ODzuljam cak i suncan dan :*
Tako je. Lako je reci "uzivaj u malim stvarima", znam. Ali, i barem jedan delic tog dana je dovoljan 🙂
Tesko je, draga, redovno ziveti po ovim poukama. I nerealno. Njima treba teziti i sto vise ih upraznjavati.
Upravo tako. Ja to stalno pričam i sebi i drugima. Vrlo često uhvatim sebe kako sam srećna samo zato što je lep dan i sunce sija, a i obrnuto, budem neraspoložena bez razloga, ali se brzo vratim i kažem sebi da je život čudo u kome treba uživati svakog trena!
Srdačan pozdrav i :*
E vala bas. A kada osvestimo gde gresimo, mi smo vec na pola puta 🙂