Nedavno smo slavili muževljev rođendan u jednoj lokalnoj piceriji i smejali smo se jednom mom događaju u istoj toj piceriji od pre jedno 20-ak godina.
(Sad smo se smejali, a tada sam htela iz kože da iskočim).
O čemu se radilo…
Prva godina mog fakulteta, ja zaradila prve pare – 10 dana pranja prozora na benzinskoj pumpi.
Onaj osećaj kad si napokon zaradila neki svoj dinar (doduše, više džeparac) i ne znaš šta ćeš pre sa njim da uradiš.
Kupila sam poklone mami, tati i sestri, a sebi dugo željenu satensku pidžamu.
I, ostalo mi je taman nešto sitno novca za jedan – dva izlaska.
Ali, avaj!
Tada sam imala jako veliko društvo sa kojim sam se non stop viđala i izlazila.
Jedan drug kaže:
Aaa, prva plata. Ona se nikad ne troši na sebe. Moraš častiti, barem picom.
Ja šta ću. Neću se valjda suprotstavljati drugarima. Ne d’o Bog da posle pomisle loše o meni.
Kako oni kažu, tako će biti.
Odvedem ih u piceriju i imam taman za po jedno piće i pice za sve, i tako im i kažem.
Došao red na tog druga – on naruči KOLENICU.
Njegova devojka – takođe KOLENICU.
I po još jedno piće.
Mene znoj oblio.
Već sam dovoljno odrasla da spolja ne pokazujem neprijatnost. Smešim se i kuliram, a iznutra haos.
Od bure neprijatnih misli i emocija, a opet i obraćanja pažnje na to da oni to sve ne primete, nekako odlučih da ja od sebe diskretno uštinem (naručila si vodu, pojela samo jedno parče pice) i imadoh tačno sve da platim.
Tako sam od večere koja je trebala da bude prijatna, jer sam slavila svoju prvu zaradu, ja učinila da to bude jedna svojevrsna trauma iz koje sam jedva čekala da pobegnem.
Kako sam ja za to odgovorna, a ne drug koji nije slušao dogovor da “vodim sve na picu”?
Razlog je jednostavan: njegovom (nesvesnom) kršenju mojih granica ja se nisam suprotstavila i nisam preuzela odgovornost za svoja osećanja i sopstvene akcije.
Ja sam u tom periodu bila jedan veliki people pleaser:
- biće kako drugi kažu
- sve samo da ne pomisle loše o meni
- sve samo da ne budu povređeni, jer ću onda ja biti odgovorna za to
- izbegni konflikt po svaku cenu, jer (opet): šta ako budu povređeni, pa pomisle loše o meni/odbace me?
I ono od čega sve kreće:
kad ti je neprijatno ti to potisni, jer nemaš prava na neprijatne emocije.
Tada još nisam ni znala da sam senzitivac i da je moje emocionalno reagovanje bilo mnogo jače nego kod drugih zbog samog temperamenta, koji ne mogu puno menjati.
Obzirom da su me oni stalno zezali kako sam sva “emotivna i osetljiva”, ja sam se totalno srodila sa tom ulogom, i njihovu istinu sam usvojila kao svoju.
Konkretnije, to je u praksi izgledalo ovako:
Aha, evo opet tvojih emocija. Potisni ih, ne pokazuj ih. Nemoj opet da ispadneš osetljiva=slaba!
U konkretnoj situaciji u piceriji usled fokusa na to, ja sam:
- prenebregnula činjenicu da drug nije ispoštovao dogovor, i nisam se ni libila da ga podsetim da svi naručujemo picu
- preuzela sam odgovornost za njegovu nepromišljenost i sebe žrtvovala zbog toga (ostala gladna i žedna, a ja častila)
- jedva čekala da odem kući i da se isplačem, pa potom da ne spavam celu noć, jer sam kontemplirala o tome “kako je on, zašto je on, zar nije čuo kad sam rekla da imam samo za picu”.
A da ne pričam da sam zbog njegovog predloga za tu večeru, ja otišla od sopstvenog prvobitnog cilja – da jedno vreme imam novca za izlaske.
Cena people pleasinga je ogromna, ljudi moji.
Udaljite se od svojih potreba i emocija.
Toliko da sebi više ni ne dajete pravo na njih.
Potiskujete ih i borite se protiv njih dok ne počnu da vrište, pa vi onda ili skroz odete u beg i izbegavanje, ili počnete sve češće burno da reagujete, jer ta bura neprorađenih emocija mora negde da izađe.
Preuzimate odgovornost za tuđa osećanje i ponašanja, kao da nemate već dovoljno na svom tanjiru.
Ako drugima to ne odgovara, vi odlazite od svojih ciljeva i svrhe, jer: otkud vam pravo da sanjate i želite.
Ne dajete sebi za pravo da: kažete, tražite, odbijete. I ta vaša odustajanja od sebe se tako gomilaju i gomilaju, dok opet ne pobegnete (iz priče, odnosa) ili još jednom nekontrolisano i preburno odreagujete.
Sve ovo radite jer vas je neko nekad naučio da svoju vrednost merite time kolliko i kako vas drugi prihvataju.
A to nikad nije bilo pravo merilo.
Prazninu koju osećate duboko u sebi nikad nećete moći da popunite odobravanjem drugih.
Jedino odobravanje koje može da je popuni je ono koje će doći od vas samih.
Odobravanje i puno, puno samoljubavi.
Ja sam itekako naučila kako da je sebi dajem i sada, u mojoj 43. godini, ta praznina je skroz popunjena: sa puno ljubavi, samoprihvatanja, toplih emocija i poznavanjem svoje svrhe.
Od srca vam želim da sva ta iskustva i sami iskusite, jer je cena vašeg ostajanja u people pleasingu previsoka – i za vas, i za vašu decu, za sve vama drage ljude.
|