Mi se kao roditelji ponašamo na određen način zbog obrazaca koje smo usvojili od svojih roditelja. Ponašamo se tako i usled informacija i saveta koje dobijemo u knjigama, na Internetu, od drugih ljudi ili stručnjaka. Pa opet, ima puno situacija u kojima se ponašamo totalno suprotno od naših roditelja ili tih saveta koje smo negde drugde čuli. Ili, ako na primer imamo brata ili sestru, vrlo je verovatno da ćemo primenjivati potpuno drugačije vaspitne stilove od njih, a odrasli smo kod istih roditelja.
Zašto je to tako?
Razlog je jednostavan:
Sve informacije o roditeljstvu koje dobijamo mi selektivno biramo u odnosu na sopstvena uverenja koja već imamo, ili koja kasnije formiramo na osnovu tih podataka koje smo dobili.
A uverenja se razlikuju od čoveka do čoveka. Ona su ta koja utiču na naše ponašanje i osećanja. Nekada su konkretno definisana u okviru rečenica koje izgovaramo, dok se često nalaze i u našem nesvesnom, pa do njih možemo doći samo na osnovu dublje analize.
Kada je u pitanju vaspitanje dece, postoji mnoštvo nefunkcionalnih uverenja koja znaju da nas koče u našem rastu kao roditelja. Ovde ću izdvojiti pet ključnih takvih uverenja i ponudiću njihovu zdravu, funkcionalnu alternativu. Svih pet sam definisala sa jednim MORAM, koje je jedna od ključnih reči koje „krase“ naša pogrešna uverenja. Nekad je to „moram“ sakriveno iza „treba, ne smem, nikako, nikad, užasno/strašno“ i nekad nam nije odmah očigledno, ali ako pročitate ovaj tekst do kraja, sigurna sam da ćete se pronaći barem u jednom od njih. I to je ok. Očekivano je. Ja i sama ponekad muku mučim sa nekim od navedenih uverenja.
1. Moram uvek znati šta da radim.
Od prvog dana mi smo odgovorni za rast i razvoj našeg deteta. Mi smo ti koji ga uče o životu i vode kroz njega. Međutim, koliko samo iznenadnih događaja postoje čak i na dnevnoj bazi koja nas zateknu nespremne i u kojima se zapitamo: Šta sad? ili Da li je trebalo ovako da reagujem?
Kako to prevazići?
Ponavljanjem rečenica:
Ne moram uvek znati šta da radim kada moje dete ima problem.
Ok je da nekad nemam odgovore na sva pitanja i probleme moje dece.
2. Moram uvek biti u pravu.
Javlja se često kod roditelja koji su perfekcionisti. I kod onih koje čujete da kažu: To je tako zato što ja to kažem! A ja sam roditelj, pa to automatski znači da sam u pravu. (Hm, pa ne baš!) Ovo uverenje se često nastavlja u to da ako pogrešimo, mislimo da mi nismo dobri kao roditelji. Dakle, sebe kao roditelja lako diskreditujemo ako negde pogrešimo.
A u životu punom iznenađenja, koliko je realno očekivati da nikad ne pogrešimo?
Kako to prevazići?
Ponavljanjem rečenica:
Imam pravo na grešku.
Nisam loš roditelj ako nekad pogrešim.
3. Moram uvek biti dobro raspoložen/a.
Mi roditelji često mislimo da moramo uvek imati osmeh na licu kako bi detetu ovaj svet učinili lepšim za življenje. A to je baš pogrešno. Svet u kom odrasta je pun kojekakvih izazova, i upravo je u tome čar jer:
Živ čovek je onaj koji oseća pregršt različitih emocija.
Upravo smo mi ti od kojih deca uče o razlčitim osećanjima, i zato sebi treba da dopustimo i da budemo ljuti, i tužni, i povređeni.
Kako to prevazići?
Ponavljanjem rečenica:
I ja imam pravo na neprijatna osećanja i raspoloženja.
Nisam robot, već živa osoba puna različitih osećanja.
4. Moram svaki trenutak posvetiti deci.
To je ono kada verujemo da se ceo prethodni život zauvek ugasi u danu kada dobijemo dete. U suštini je to istina u prvim mesecima, ali kako vreme prolazi bitno je da ponovo probudimo i ostale svoje uloge (ulogu žene/muža, prijatelja, sestre, itd.) jer ćemo u suprotnom zglajznuti. I bićemo nesrećni, jako nesrećni.
Mi smo roditelji PRE SVEGA, ali ne samo roditelji, već i svašta nešto drugo.
Kako to prevazići?
Ponavljanjem rečenica:
I ja imam pravo na svojih „5 minuta“.
U redu je da mi u toku dana ponekad bude neka druga moja uloga na prvom mestu.
5. Moram uvek biti tu da detetu pokažem ono što mu treba.
To je kod onih roditelja koji sve vole da rade umesto svoje dece. Misle da će oni to bolje, oni to lakše, ili prosto zato što ne bi da se njihova deca zamaraju i muče. To nije dobro ni za jedne ni za druge. Roditelj tako lako sagori, a dete bude nesamostalno i nesigurno.
Kako to prevazići?
Ponavaljanjem rečenica:
Neću dete držati pod „staklenim zvoncetom“.
U redu je (i korisno) da dete ponekad pustim da uči na svojim greškama.
Na sve predložene funkcionalne rečenice možete gledati kao na afirmacije. Pronađite one koje mislite da su vam najpotrebnije i ponavljajte ih sebi svaki dan. Ubrzo ćete osetiti boljitak, sigurna sam!
O nekim drugima afirmacijama sam pisala ovde i ovde. Možda vam i ti tekstovi budu od pomoći.
31 Odgovor
Draga Aleksandra, (barem) 5 puta hvala za tekst! U svakom sam se uvjerenju pronašla, negdje onako zaguljeno, negdje malo manje :/ Kad se sad sjetim vremena kada sam mislila da nema ništa lakše od biti roditelj.
Tvoji tekstovi su uvijek tako ohrabrujući, baš te volim čitati 🙂
Divna si <3 (Da ti kazem i ovde 🙂 )
Stvarno sjajan tekst! Pronasla sam se u vecini izjava. Ja jesam kontrol frik i super mama koja je sebi nametnula neke nerealne standarde. Vreme je da se polako mirim sa tim da ne mogu i ne treba sve da ponesem i podnesem kako sam zamislila. Slede novi izazovi – kako da „moram“ pretvorim u „mogu“.
Tu postoji jednostavno resenje: umesto „moram“ stavis „bilo bi dobro“ ili „volela bih“. I dalje ti to zelis, ali nema onog nerealnog imperativa i lakse se prihvata ako ne bude tako kako bi volela.
To je sad citava filozofija, pisacu o tome jos.
radionica 2
²
Draga Aleksandra.Tekst je odlican i veoma koristan.Moranje i ta vrsta sopstvenog terora nikako nisu dobri po nase psihicko zdravlje i hvala sto delite ovakav sadrzaj sa drugim roditeljima.
Jedne prilike sam se prilicno lose osecala,kao da mi je pao pritisak.Nisam zelela da me deca tako vide,medjutim moj sin je dosao sa sve aparatom za merenje pritiska kod mene.Dozvolila sam mu da mi izmeri pritisak i vidi me i dozivi takvu…
Posle sam shvatila da tu nema niceg loseg,sta vise dete je pokazalo saosecajnost i spremnost da pomogne sto su slozicemo se lepe osobine 🙂
Predivno, Lidija. Bas to, naucili ste ga lepim stvarima. Nekad i oni treba da budu tu za svoju mamu. Tako ce posle i prema svojoj zeni.
Dozvole zlata vredne 🙂 Ja se uvek vodim onom-srecna mama, srecno dete. Samim tim dozvoljavam sebi nesto malo mira i slobodnog vremena 🙂
Radionica 1
To je dobro pravilo 🙂
Ovo što si napisala treba da se čuje glasno, nadaleko i naširoko. Hvala ti! 🙂
Tekst je savrsen.Svih 5 „moram“ stalno „moram…i moravam“,a znam da ne trebai trudim se da menjam:-)
Volela bih da idem na radionicu broj 2.
Radionica 2
Hvala na sjajnim tekstovima koje tako nesebično delite sa nama 🙂
Kako lepo ti to razložiš da nam svima bude lakše 🙂 Sjajno!
Drago mi je ako je tako 🙂
Kad cujem da vam tako prijaju, odmah dobijem inspiraciju da napisem jos koji 🙂
Polako. Vracace se ona s vremena na vreme. Samo je vazno da to bude sto redje 🙂
Hvala na divnim recima, draga <3 Drago mi je ako vam moje reci i iskustvo koriste!
Radionica 2
2
Draga mama Aleksandra,prvenstveno mi je drago sto ste misljenja da za dete nije dobro da je pod staklenim zvonom.Detetu su potrebna razna osecanja od mame kako bi i ona posedovala takve emocije.Mnogi roditelji smatraju da nije dobro da su deca tuzna ili besna,a tákve emocije su od izuzetnog su znacaja.Dete postaje osecajnije i ima vise razumevanja za druge.Moja male devojcice cuju od mame i da je tuzna i da je besna ,ali znaju kako svoju mamu da smire,jer i mama zna njih da smiri í razume.Kada traze pomoc od mene nekad í nisam raspolozena da ucestvujem u tome,pa im kazem ne razumem vas problem,pa da vidite kako same uspeju da ga rese i da se snadju.Samo napred sve mame..pustite ih da budu samostalni,a vi malo uzivajte na drugacije nacine.Draga Aleksandra volela bih da pisete o emocionalnoj inteligenciji.Isla bih na radionicu 2,pozdrav
Draga Tijana,
slazem se da je vazno uciti decu emocionalnoj inteligenciji jos od malih nogu. Narocito decake na ovim nasim prostorima, jer jadni ne smeju ni da budu tuzni. Moj mali je bas ovih dana naucio da razlikuje srecu, tugu i ljutnju i planirala sam uskoro da pisem o tome. Tako da ce Vasa zelja biti ispunjena 🙂
Srdaca pozdrav od mene
Radionica br 2
Dobar tekst! Radionica Br.2
2
2
Radionica broj 2
Hvala vam,Aleksandra,na divnim tekstovima.Pronasla sam se u nekoliko ‘moram’ uverenja kojima samo opterecujemo svoju roditeljsku ulogu i uzivanje u istom.
I da,volela bih ici na radionicu 2.
Ima nas 🙂
Nagradna igra je zavrsena. Zahvaljujemo se svima na ucescu. Izvucene su Gavrilovic Lidija za prvu radionicu, i Milica Petkovic za drugu. Cestitamo srecnim dobitnicama! Dobitnice ce o daljim informacijama biti obavestene putem maila.