Pismo jednogodišnje bebe svojoj majci

Draga mami,

vidim da ti ponekad neke stvari oko mene nisu jasne i da se zbog njih uznemiriš. Znam da me voliš i da je to zato što mi želiš dobro, ali nešto mi te tada bude žao, mami. Poslušaj zato šta imam da ti kažem.

Možda misliš da je moj sam dolazak na svet bio snažan i buran. Možda te je puno bolelo. Razumi me, mami. Kao da me je neka sila terala da izađem iz tvog stomaka, a da ja to nisam ni tražio. Meni je bilo tako lepo kod tebe, onako ušuškanom i sigurnom. Ti si disala umesto mene, jela si za mene. Čuvala si me od svih prepreka i upoznavala sa svetom.

Kažu da sam izašao u momentu kada sam ja bio spreman da i sam upoznam svet van tebe. Ne znam da li je to zaista bilo tako, ali istina je da me je puno toga u jednom momentu preplavilo. Odjednom sam morao da dišem, da znam kada sam gladan, da slušam i gledam toliko toga oko sebe. I zato izvini ako sam u početku često plakao. Govorili su ti možda da je to samo zato što sam gladan, ali drago mi je da im nisi uvek verovala. Često je to bilo i zato što mi je toplo ili hladno, zato što me je nešto žuljalo, zato što mi je bilo previše utisaka. A vrlo često i zato što sam želeo tebe, mami. Jel da da je moje plakanje lako prolazilo kada me uzmeš u svoje naručje?Tvoj zagrljaj je za mene magičan, zapamti to. Nekako sam navikao da se najsigurnije osećam kada tebe osetim i nanjušim.

Znam, bilo je u početku dana kada mi čak ni tvoj zagrljaj nije pomagao. Pa sam nastavljao besomučno da plačem, a ti si se zbog toga ponekad osećala neadekvatnom. Nemoj mi zameriti, mami, ni ja ne znam kako bih ti te dane objasnio. Neki to zovu grčićima, a ja, vidiš, nisam ni siguran da li je to to. Gledajmo na te dane kao prvu pripremu na ono što će me u životu često čekati – situacije koje mi neće prijati, i u kojima neću uvek neku logiku videti. Ja ću se tada truditi da mi bude dovoljno to što se ti trudiš i što si tu za mene.Posle su počeli ti čuveni zubići. Uf, mami, znam da si u nekim trenucima pomislila kako sam nesnosan, zbog sve one moje nervoze. Neću ovo, neću ono. Glasno vrištanje bez razloga, pa još glasnije, pa još glasnije. Ali, probaj samo da zamisliš kako je meni u tim trenucima bilo. Boli me, žiga me, ništa mi nije po volji, a ne znam kako to da ti pokažem. Joj, ne ponovilo se. A ponavljaće se, znam.

A onda to čuveno spavanje. Mučenje od prvog dana, sećam se. Pa se pitaš da li mi je toplo? Da li mi je hladno? Da li me nešto boli? Da li sam ružno sanjao? Pa tako hiljadu pitanja. Ponekad si potrefila šta mi smeta, ali vrlo često nisi. Zato što nisi ni mogla. Ništa mi nije falilo, ali sam se opet budio. Zato što sam mali. Zato što u toku dana toliko toga primim u ovu svoju glavicu, da me ona tera da i noću malo ustanem da sve te podatke obradim. A ponekad toliko jako ne mogu da dočekam da se sutra opet igram, da noću ustanem  to da uradim. Baš ja znam šta je dan šta je noć. Vremenom sam možda to i naučio, ali zašto baš uvek moram da se igram samo danju, a ne i po mraku? Ta vaša odrasla pravila ponekad baš smaraju.

I noša je posebna priča, znam. Lepo smo se od starta družili, pa mi je onda odjednom dosadila. Otkrio sam puzanje, pa hodanje. Nemam ja strpljenja, mami, da sedim i čekam da piškim. Toliko toga je oko mene za istražiti. To si i sama shvatila, kada sam opet počeo sa nošom da se družim, jer sam shvatio da na njoj mogu par minuta baš lepo da predahnem. Nije mi još uvek jasno šta se od mene očekuje da na njoj radim, ali budi strpljiva, naučiću ja.

Znaj da je moj život postao mnogo zanimljiviji od kad sam prohodao. Jaoj, mami, ne znam gde pre da gledam, šta prvo da pipnem, bacim. Isprobavam zvuke, začikavam Zemljinu težu, učim da se krećem po taktovima muzike. Toliko je toga za istražiti. I ne sviđa mi se kad me u tome ograničavate. Pokušaš ponekad da mi objasniš zašto nešto ne mogu da uradim i osećam da se tada plašiš da se ne povredim, ali ne razumem ja baš to što mi pričaš. No, budi uporna, valjda ću jednom shvatiti. Samo mi nemoj puno braniti, molim te, mami. To bi mi bila najveća kazna.

Samo me voli i to mi pokazuj.
Budi strpljiva sa mnom, naučiću.
Ne zabranjuj mi puno, već mi pokaži kako i šta mogu.
Upoznaj me dobro. U nekim stvarima sam drugačiji od druge dece.

I daj, zagrli me još jednom, mami, i ne brigaj brigu! Biće sve samo još bolje, videćeš!

Tvoj učitelj života

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

18 thoughts on “Pismo jednogodišnje bebe svojoj majci

  1. Kad je teško, ja se samo zapitam – šta tebe muči, bebo? I rešenje se samo od sebe javi. Zato je ovaj tekst super, jer kada stvari sagledami iz njihovog ugla, mnogo ih bolje razumemo i bolje se snalazimo.

  2. Ja imam dva sina. Stariji je moj klon, meni poznat, jasan, lak. Mlađi je moj učitelj života 🙂 Stalno me uči novim i za mene ponekad stranim stvarima, uči me novim lekcijama i postavlja mi nove izazove. Njih dvojica su moje duše 🙂

  3. Свако од моје троје деце би испричало другачију причу. А са друге стране, све три би биле сличне. Оно што мислим да је најважније је ЉУБАВ, то им не недостаје. Можда бих могла понекад да смањим нервозу, али то је већ борба са мојом сопственом природом. Трудим се да им свима посветим довољно времена, али некад је то, једноставно немогуће. Али зато имају једни друге, воле се, играју се… и мени је срце пунмо 🙂

    1. Nemoguce je sve raditi knjiski. Tvoje bogatstvo od troje dece omogucava ti da neke stvari jedno drugom nadomeste, koje ti u 24h prakticno ni ne mozes uvek podjednako da das. A ljubavi nikad dosta. Samo neka raste i neka se obogacuje!

  4. “Samo me voli i to mi pokazuj..” divno, nemam reči. Bravo za post.
    Uzgred, novi izgled bloga je fantastičan i uzgred, Srećna Nova godina!<3

Volela bih čuti tvoje mišljenje: